„Obrazovan i svestan građanin je temelj demokratskog društva i zato škola, osim porodice, treba da obezbedi da učenici razviju lični integritet, sposobnost prepoznavanja štetnih pojava u društvu i spremnost da im se suprotstavljaju.“
Srbija je u poslednjoj deceniji postala svojevrsna laboratorija za proučavanje apsurda. U toj laboratoriji, pojava priručnika za nastavnike “Razvijanje antikorupcijske svesti kod učenika osnovne i srednje škole“, u izdanju Agencije za sprečavanje korupcije, Ministarstva prosvete i nadležnih stručnih zavoda, uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji, deluje kao racionalan i neophodan odgovor na korupciju kao duboko ukorenjen društveni problem.
Upravo na tu društvenu realnost se autori pozivaju u uvodu priručnika, oslanjajući se na istraživanja o percepciji korupcije među mladima. Prema izveštaju Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji za 2025. godinu, čak 81,3% ispitanika korupciju prepoznaje kao najveći društveni problem. Kao jednako ozbiljne probleme navode i nedostatak demokratije i pravde (79%), kao i urušen sistem vrednosti (64%). Istovremeno, mladi veruju da su za dobijanje posla često presudniji lični kontakti i političke veze nego znanje i kompetencije.
U tom smislu, sam čin pisanja ovakvog priručnika deluje i opravdano i nužno. Pre svega, reč je o kvalitetnom metodološkom alatu koji nastavnicima može pomoći u izgradnji antikorupcijske svesti kod učenika osnovnih i srednjih škola. Ipak, problem nastaje onog trenutka kada se ova pedagoška namera suoči sa političkom stvarnošću u Srbiji. Iz toga proizilazi zaključak da ovaj priručnik postaje talac sistema koji ga promoviše i svakodnevno obesmišljava.
Prema izveštaju Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji za 2025. godinu, čak 81,3% ispitanika korupciju prepoznaje kao najveći društveni problem. Kao jednako ozbiljne probleme navode i nedostatak demokratije i pravde (79%), kao i urušen sistem vrednosti (64%). Istovremeno, mladi veruju da su za dobijanje posla često presudniji lični kontakti i političke veze nego znanje i kompetencije
Priručnik počinje rečenicom: „Obrazovan i svestan građanin je temelj demokratskog društva i zato škola, osim porodice, treba da obezbedi da učenici razviju lični integritet, sposobnost prepoznavanja štetnih pojava u društvu i spremnost da im se suprotstavljaju.“ Ipak, pre samog uvoda, čitalac je u prilici da pročita „Reč ministra prosvete“ koje potpisuje Dejan Vuk Stanković.
Stanković, koji je doktorirao 2011. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na smeru Etika i praktična filozofija, reklo bi se deluje kao primeren autoritet za ovakvu temu. U tom uvodnom obraćanju on piše: „Zajednički zadatak svih nas kao aktera u obrazovnom sistemu je da stvaranjem prilika za učenje, ali i ličnim primerom i odgovornošću doprinosimo razvoju društva jednakih šansi za sve.“ Međutim, ove reči stoje u oštrom kontrastu sa optužbama koje su protiv ministra podnele njegove kolege sa Učiteljskog fakulteta u Beogradu, a koje pogađaju samu srž akademske i lične čestitosti.
Kako je Vuk Cvijić u tekstu iz maja 2025. godine („Dejan Vuk Stanković optužen za akademsko nepoštenje“) naveo, protiv ministra prosvete podneta je prijava Etičkoj komisiji, u kojoj se tvrdi da je jedan naučni rad predstavio kao dva odvojena kako bi ispunio formalne uslove za izbor u zvanje. U tom svetlu, njegov predgovor ne deluje kao pozivanje na integritet, već kao dokumentovano svedočanstvo institucionalnog licemerja.
Apsurd postaje potpun kada se ovi navodi uporede sa definicijom korupcije u nauci koju sam priručnik nudi:
„Iako se nauka često idealizuje, naučno okruženje nije imuno na neetičko ponašanje. Ono podrazumeva zloupotrebu naučnih metoda, resursa, akademskog položaja ili rezultata istraživanja radi lične koristi. U ovom slučaju to ne mora biti novac, ali može biti dobijanje bolje pozicije. Među češćim koruptivnim radnjama u nauci su: dobijanje titule doktora nauka na osnovu rada koji je plagijat: ‘plaćeno’ objavljivanje radova, kao i sukob interesa kada je naučnik istovremeno i na nekoj funkciji u vlasti.“
Ako đaci uče da je svako prepisivanje korupcija, šta je za ministra Stankovića autoplagijat? Kako decu ubediti da je akademsko nepoštenje neprihvatljivo, ako ključeve državne kase poseduje Siniša Mali, kome je Univerzitet u Beogradu 2021. godine poništio doktorat zbog „doslovnog preuzimanja tekstova, odnosno celih pasusa iz tekstova drugih autora, bez navođenja imena tih autora“
Ironija se dodatno produbljuje u poglavlju „Obrazovno-vaspitni rad sa učenicima u jačanju antikorupcijske svesti“, gde autori kao negativan primer navode delove iz knjige namenjene đacima prvacima, koja se nalazi u slobodnoj prodaji, ali nije akreditovana za upotrebu u školama: „Nije loše biti najgori đak u razredu jer od svih možeš da prepisuješ“ i „Danas smo u školi igrali žmurke. Učiteljica je žmurela, a mi smo prepisivali zadatke“. Autori s pravom naglašavaju da se prepisivanje mora jasno označiti kao koruptivna praksa i da ga ne treba predstavljati u šaljivom tonu.
Ako đaci uče da je svako prepisivanje korupcija, šta je za ministra Stankovića autoplagijat? Kako decu ubediti da je akademsko nepoštenje neprihvatljivo, ako ključeve državne kase poseduje Siniša Mali, kome je Univerzitet u Beogradu 2021. godine poništio doktorat zbog, kako je naveo Odbor za profesionalnu etiku, „doslovnog preuzimanja tekstova, odnosno celih pasusa iz tekstova drugih autora, bez navođenja imena tih autora“?
Šta kada korupcija prestane da bude definicija?
U četvrtom delu priručnika, pod naslovom „Rad na jačanju antikorupcijske svesti učenika u kontekstu obaveznih i izbornih predmeta“, autori nude niz kvalitetnih primera kako nastavnici mogu podstaći učenike da o korupciji razmišljaju kroz konkretne školske predmete. Tako se, na primer, u okviru predmeta Tehnika i tehnologija u osnovnoj školi, čiji je cilj razvijanje odgovornog odnosa prema radu, proizvodnji i korišćenju tehničkih resursa, otvara prostor za analizu posledica korupcije u realnom životu.
Autori smatraju da se ovaj cilj najefikasnije ostvaruje kroz analizu stvarnih događaja. Ako ste prosvetni radnik i čitate ovaj tekst, a niste detaljno upoznati sa priručnikom, verovatno je prvi primer koji biste dali đacima slučaj pada nadstrešnice u Novom Sadu. Ipak, autori se odlučuju za primer iz Turske, gde je u zemljotresu stradalo između 43.000 i 46.000 ljudi, dok je više od 100.000 povređeno i gde je istraga pokazala da su razmere tragedije bile posledica ubrzane gradnje, korišćenja jeftinih materijala i sistematskog nepoštovanja građevinskih propisa.
Ako se ovaj primer učenicima učini previše udaljenim, priručnik predlaže i bliži slučaj iz Severne Makedonije, gde su koruptivne prakse dovele do stradanja 59 osoba u diskoteci u mestu Kočani. Pre nego što se učenicima ponude ovi primeri iz udžbenika, koji jesu relevantni, bilo bi poželjno i svrsishodije da ih nastavnik zamoli da sami navedu primer iz svog okruženja.
Pored ovih drastičnih slučajeva sa tragičnim ishodima, priručnik preporučuje da se učenicima ukaže i na oblike korupcije koji su svakodnevni i široko rasprostranjeni, a tiču se potrošnje javnih sredstava. Posebno se ističe oblast javnih nabavki, za koju se u priručniku navodi: „Javna nabavka je pogodno tlo za korupciju jer se radi o velikim iznosima i postoje mogućnosti da se novac preusmeri ka privatnim interesima. Tu su najčešći oblici korupcije: nameštanje tendera, fiktivna konkurencija, prekoračenje troškova, sukob interesa i nedostatak kontrole nad trošenjem sredstava.“
Ovaj udžbenik s pravom insistira na tome da bi učenici trebalo da „osećaju nelagodu u situacijama kršenja pravednosti“, i teško je zamisliti građanina koji takvu inicijativu ne bi podržao. Međutim, ostaje pitanje kako nastavnik da objasni učeniku da ministar prosvete, koji javno označava učenike i studente kao nasilnike i blokadere, a nastavnike optužuje za političku zloupotrebu dece, istovremeno podriva samu suštinu priručnika za koji je napisao uvodnu reč
Iako se ovi mehanizmi precizno imenuju, u priručniku izostaju konkretni domaći primeri. Ukoliko bi dokument bio proširen, sasvim bi bilo primereno da se u njega uključe i nalazi Anketne komisije o padu nadstrešnice, u kojima su stručnjaci detaljno razotkrili upravo one obrasce korupcije koje priručnik prepoznaje kao najčešće.
Ovaj udžbenik s pravom insistira na tome da bi učenici trebalo da „osećaju nelagodu u situacijama kršenja pravednosti“, i teško je zamisliti građanina koji takvu inicijativu ne bi podržao. Međutim, ostaje pitanje kako nastavnik da objasni učeniku da ministar prosvete, koji javno označava učenike i studente kao nasilnike i blokadere, a nastavnike optužuje za političku zloupotrebu dece, istovremeno podriva samu suštinu priručnika za koji je napisao uvodnu reč.
Jezik, mediji i kultura
U okviru izbornog predmeta Jezik, mediji i kultura, priručnik pruža prostor za razumevanje uloge medija i istraživačkog novinarstva u očuvanju društvenog integriteta. Autori naglašavaju da je za ovaj predmet ključno da učenici nauče kako mediji mogu biti sredstvo za otkrivanje korupcije.
Međutim, ako učenici kroz ovaj predmet uče da je istraživačko novinarstvo jedan od temeljnih mehanizama borbe protiv korupcije, kako im objasniti činjenicu da su mediji koji danas razotkrivaju zloupotrebe targetirani, diskreditovani i proglašavani neprijateljima države? Kao jedan od primera u priručniku, autori navode slučaj iz 2018. godine, kada je tadašnji predsednik opštine Grocka, Dragoljub Simonović, podstrekivao na paljenje kuće novinara Milana Jovanovića. Jovanović je, radeći za portal „Žig info”, istraživao finansijske malverzacije u vrhu lokalne vlasti, a istraga je utvrdila da je Simonović obećao zaposlenje supruzi jednog policajca kao nagradu za izvršenje ovog dela.
Istovremeno, prema podacima Slavko Ćuruvija fondacije, u poslednjih pet meseci 2025. godine zabeleženo je 673 verbalna napada visokih državnih funkcionera i narodnih poslanika na kritičke novinare i medije u Srbiji, uključujući i uvrede i omalovažavanja u javnim nastupima i na društvenim mrežama. Najveći broj takvih napada zabeležen je od predstavnika vladajuće većine, među kojima su Vladimir Đukanović, Nebojša Bakarec, predsednik države Aleksandar Vučić, Miloš Vučević i Ana Brnabić. Meta tih napada bili su mediji N1, Nova, KRIK, Radar, Danas, Vreme, RTS i CINS, kao i pojedini novinari i medijski radnici, koji su etiketirani kao „antisrpske novinarske kame i krvoloci“, „prenosioci tekstova zapadnih agenata“ ili „idiotski blokaderski mediji“. Ovi podaci ukazuju na duboku polarizaciju medijskog prostora u kojem se, umesto suštinskog dijaloga o integritetu, kritički glasovi sistematski targetiraju i diskredituju.
Deca uče da veruju u principe koje država u praksi suspenduje, a nastavnik se dovodi u gotovo nemoguću poziciju, da istovremeno podučava kritičko mišljenje i objašnjava zašto se ono u realnom političkom životu svakodnevno podriva
Na ovom mestu priručnik prestaje da bude samo obrazovni alat i postaje nenamerna ilustracija sistemske šizofrenije. Deca uče da veruju u principe koje država u praksi suspenduje, a nastavnik se dovodi u gotovo nemoguću poziciju, da istovremeno podučava kritičko mišljenje i objašnjava zašto se ono u realnom političkom životu svakodnevno podriva.
Pedagogija apsurda
Na kraju, ostaje pitanje čemu zapravo služi ovaj priručnik u sistemu koji njegove osnovne premise svakodnevno poništava? Srbija se danas nalazi u stanju svojevrsne pedagoške šizofrenije u kom Ministarstvo prosvete istovremeno opravdava otpuštanja nastavnika zbog podrške studentima i postavlja partijski lojalne direktore, dok paralelno proizvodi udžbenik koji zagovara kritičko mišljenje, odgovornost i antikorupcijsku svest.
Od nastavnika se očekuje da budu moralni heroji i da decu podučavaju vrednostima koje će njih same i njihove učenike, ukoliko ih se dosledno pridržavaju, lako pretvoriti u „blokadere“, „teroriste“, „ustaše“ ili „državne neprijatelje“ u sopstvenoj zemlji
Priručnik je nesumnjivo kvalitetan i nužan, ali njegova svrha je duboko paradoksalna. On obrazuje učenike za život u zemlji nekažnjivosti, čime se njegova emancipatorska funkcija u potpunosti obesmišljava. Od nastavnika se pritom očekuje da budu moralni heroji i da decu podučavaju vrednostima koje će njih same i njihove učenike, ukoliko ih se dosledno pridržavaju, lako pretvoriti u „blokadere“, „teroriste“, „ustaše“ ili „državne neprijatelje“ u sopstvenoj zemlji.
Bez suštinskih političkih promena, priručnik za nastavnike “Razvijanje antikorupcijske svesti kod učenika osnovne i srednje škole“ ostaje tek još jedan birokratski dokaz navodnih reformi u oblasti obrazovanja, a škole kao obrazovne i vaspitne ustanove postaju čekaonice za odlazak mladih u zemlje u kojima je antikorupcijska svest stvarna društvena i politička praksa.
