„Ja živim utopiju već 49 godina“, kaže nam književnik, likovni umetnik i dramaturg Božidar Mandić, koji je pre tih bezmalo pola veka osnovao komunu Porodica bistrih potoka, u podnožju Rudnika, na obodu zaseoka Brezovica. Okosnicu ove „male zajednice, u kakvima je budućnost“, predstavlja „umetničko i družbeno dejstvo“ trajnih i povremenih članova, kako zapaža taj sedamdesetpetogodišnjak.
Iskru večne mladosti, koja isijava iz njegovih radoznalih očiju, Boško (kako Mandića zovu svi prijatelji i poznanici) je sačuvao voleći i neumorno radeći punih 55 godina. Povodom tog jubileja, u Studentskom kulturnom centru Novog Sada upriličena je poslednja od njegovih više od 36 samostalnih izložbi, nazvana Tehnokloklizma.
Šareni fašizam potrošačkog društva
Izloženim eksponatima, a mahom segmentima prirode koje je postavio u neku vrstu umetničkog reda, Mandić je,kao i samim naslovom postavke, nagovestio propast tehnologije, otimača ljudskog od čoveka. Time je izrazio dve svoje sklonosti, da istražuje oblike, i preoblikuje reči, „koje su se umorile“, pa traže nove verzije „što teraju na razmišljanje“.
U dugoj praksi bavljenja likovnošću, proizašloj „iz nemanja talenta“, po tvrdnji samog autora, metafore zauzimaju važno mesto. Tako je Boško, odavno, jedan sasušen komad kravlje balege, neodoljivo sličan ljudskom mozgu, proglasio artefaktom, nazvavši ga Homo sapiens. „Tu treba imati u vidu da, kada se krava po…e, trava se raduje, kao što reče austrijski filozof Rudolf Štajner, dok se priroda čoveka pribojava, znajući za šta je sve spreman“, njegova je paralela.
Poslednje, opet, on povezuje sa sintagmom „šareni fašizam“, kao odrednicom za potrošačko društvo. U kom je čovek reklamama primoran da kupuje i troši mnogo više no što mu je zbilja potrebno. A sve u cilju održavanja poretka „ekonomskog staljinizma“, koji se zasniva na tri stuba – robi, robu i robotu. Izlaz iz ovog usuda je povratak u „rudimentirani 19. vek“, kad su ljudi razgovarali, a ne komunicirali. I kad su živeli u većem skladu sa prirodom.
Tajna pisaće mašine
Daljim razvojom lingvističkih struktura, nastaju i reči „globalitarizam“ (diktat ujednačavanja svega), „jednocitet“ (spoj jedinke i jedinstva), „planetarista“ (nova sorta demokrate, koja se zauzima za jednakost svih ljudi sveta i same planete)…Sve će se one naći u Pojmovniku Porodice bistrih potoka, koji će uskoro izaći u izdanju kuće Prometej.
Do tada, čitalačka publika može da istražuje pitanja seksualnosti (kao „bazične energije“), otvorena Boškovom knjigom Tačka, tridesettrećoj po redu, koju su netom objavili Pešić i sinovi. Međutim, na prvoj stranici autor upozorava „da taj roman ne treba da čita onaj ko ne ume da misli“.
Istovremeno, iz štampe (izdavačke kuće Gradac) izašao je neobični zbornik dvodelnog naslova – Čedomir Veljačić: Pisma Porodici bistrih potoka, i Božidar Mandić: nezavisna duhovnost. Prvi deo pokriva niz pisama koje je naš poznati teoretičar istočnjačkih kultura (preminuo 1997), uputio osnivaču najdugovečnije komune na ovim prostorima, koji mu u knjizi odgovara naknadno napisanim tekstovima, budući da svoja originalna pisma nije kopirao i sačuvao.
Neki od tih zapisa već su publikovani u vidu kolumni za razne medije. Svima im je zajedničko to što ih naš sagovornik kreira – na pisaćoj mašini, pa „odzvanjaju zvukom kucanja po tipkama“. Takve tekstove, „ritmične“ on šalje sinu Sunu, koji ih prevodi u elektronsku formu, kako sam autor „gubi kontrolu nad poslednjom verzijom“. E pa neka, reči su živi organizmi, podložni promenama, već nam je poznata Boškova logika.
Primalni krik i drugi urlici
U sferi teatra, reči se neretko pretvaraju u urlike, oslobađajući primalne krikove izazvane najranijim traumama, po učenju Artura Džanova, američkog psihologa, psihoterapeuta i pisca. Poslednja od takvih sesija, bio je performans Urlik za epohu, izveden kao završnica izložbe Tehnoklizma.
U njemu su (stalni) glumci Dragana Jovanović, Darko Šišković, Zoran Marković, Mirela Andrić i sam Boško, urlikali zbog svega u šta se pretvorila današnja civilizacija. „Ona me podseća na autobus koji hrli ka provaliji, dok se svi grabe da kupe kartu“, asocijacije su takođe jedna od jačih strana našeg sagovornika.
On lično, kao i njegova družina, u taj autobus neće ući, odolevajući pritiscima 49 godina. „Za to vreme kroz naš dom na Rudniku, prošlo je 50.000 ljudi, i bar dvestotinak istaknutih intelektualaca“, kaže Boško, nabrajajući kompozitora Enrika Josifa, akademike Vladetu Jerotića i Tibora Varadija, višemedijske umetnike Vladana Radovanovića i Marka Pogačnika, reditelje Lazara Stojanovića i Želimira Žilnika, teatrologa Jovana Ćirilova, glumice Ružicu Sokić, Rahelu Ferari i Nedu Arnerić… Hteo bi Boško i druge da navede, ali staje, svestan ograničenja novinskog prostora, jednog od retkih na koje pristaje.
Nesuđeni milioner
Diktatu vrednovanja u savremenom svetu nikada se neće povinovati. U suprotnom, „već bi bio milioner“, posluživši svim tim ljudima bar 300.000 obroka, i to organskih. Jer, dobar deo vremena od 1977, kada je kupio imanje na Rudniku, i nastanio ga sa ženom, sinom Sunom (tada šestomesečnom bebom) i nekolicinom „komunitaraca“ (članova komune okrenutih ljudskoj dobrobiti), bio je posvećen uzgoju pčela, desetak kokošaka, jedne krave, voća i povrća, u (samoodrživoj) bašti, pokraj kućice.
Iz tog bogatstva („lišenog egzistencijalnog straha“) crpeli su zdrave namirnice, mnogo kasnije proglašene „organskim“, a trpezu dopunjavali pečurkama iz okolne šume. „Mi smo tada bili pioniri neznanja, vodeći se geslom – ako gljivu pojedeš i ostaneš živ, onda nije otrovna“, šali se sagovornik Radara.
Međutim, u toj šali ima dosta zbilje, usmerene na kritiku današnjih umetnika, koji se u rizik naprosto ne upuštaju. A nama treba „bunt“, kao „filozofija optimističkih predloga“, kako primećuje ovaj „renesansni pojedinac“.
Stoga daje nadahnjujuću zamenu za termin „intelektualac“, koji je izgubio smisao, budući da su tako imenovane ličnosti svoj intelekt podvrgli utilitarnosti – služenju praktičnoj svrsi sticanja materijalne koristi. Zato bira reč „odgovorni uočavalac“, čiji je zadatak da primeti neki problem, kritički ga obradi, i na kraju ponudi konstruktivno rešenje date semantičko-ontološke začkoljice.
Danas Boško gro vremena provodi sam na Rudniku, u „posvećenoj izolovanosti“, kao „spiritualni egzistencijalista“, čija je „religija – dobrota“. U istoriji umetnosti on je prepoznat kao pripadnik novosadske avangarde, kada su nove umetničke prakse i konceptualna umetnost uzburkale postojeće tradicionalno poimanje umetnosti. Zapravo, tada se umetnost živela, a ne stvarala, čemu je naš sagovornik ostao dosledan.
Jurodiv umetnosti radi
Istoričar umetnosti Nebojša Milenković čak ga zove „jurodivim“, ludim Hrista radi, ili, u ovom slučaju, ludim zarad veličanja stvaralaštva. Zbog toga je odbacio društvene norme, život proveo u askezi i radikalnoj ekscentričnosti.
Od tog doba sedamdesetih, (gotovo) se ništa nije promenilo, pa Boško recimo i dalje svuda putuje auto-stopom. Iz ovog iskustva on izvlači jedan optimistički zaključak, pamteći godine kada je „svakom bila čast da stane stoperu“. „Potom je usledio period straha i sebičluka, da bi korona, začudo, sve preokrenula. Sad vozači opet staju kao ludi, i nude ti novac, vode na ručkove, samo da bi s nekim ljudski razgovarali“, kako Boško ističe.
Njegov recept za život kroz umetnost želi da čuje i tzv. elita, pa on predaje na nekoliko visokoškolskih ustanova, premda je „završio samo osnovnu školu“. Na spisku tih institucija je fakultet It is it u Oslu, rektorat Univerziteta umetnosti u Beogradu, Likovna i Pedagoška akademija u Novom Sadu, dok poneki čas održi i na drugim cenjenim adresama.
„Kad izađem pred studente, ja im kažem ‘nisam došao da vam predajem, već da vam se predam‘“, on za Radar zaokružuje svoju životnu filozofiju. Pozivajući sve da mu se u tome pridruže.
