Antonije Pušić, alijas Rambo Amadeus – hroničar apsurda i neumorni demontažer balkanskih iluzija, ponovo staje pred beogradsku publiku koncertom „Kult ličnosti“, 20. decembra u MTS dvorani. Skoro četrdeset godina njegova muzika, humor i improvizacija funkcionišu kao neka vrsta javne terapije – publika dođe da se zabavi, a izađe sa utiskom da je nenadano učestvovala u društvenom eksperimentu. I dok ga jedni doživljavaju kao satiričnog proroka, drugi kao kabaretskog provokatora sa enciklopedijskom preciznošću i ironijom, Rambo ostaje ono što je oduvek bio – komentator društva koji se smeje prvi i najglasnije, da bi svima bilo jasno gde prestaje mit a počinje realnost. Jer, za njega scena nikada nije bila samo pozornica, već laboratorija, mesto gde se prepliću politička analiza, naučne digresije, improvizovani teatar apsurda i muzičko zadovoljstvo. Zato je i njegov decembarski beogradski nastup postao prepoznatljiv ritam godine, neka vrsta sumiranja naših zabluda, navika, i zdravstvene slike društva.
U razgovoru za Radar Rambo govori o idolopoklonstvu, propagandi, istorijskim greškama koje ponavljamo kao da su nam u genetskom kodu, mladima koji su algoritme pretvorili u oruđe građanskog otpora, o humoru kao najpouzdanijem rendgenu društva, i o konfuziji koja više nije metoda manipulacije nego stanje u kojem žive i oni koji manipulišu.
Na koga ste mislili kad ste odlučili da svoj koncert naslovite „Kult ličnosti“? Da li je taj naziv ironičan komentar na opsesiju idolima, od pop-kulture do politike, ili više satira na sopstvene titule i imidže kojima ste se kroz karijeru igrali?
Na sve pomalo. Kao pioniri smo organizovano dovođeni iz škole, da mašemo zastavicama svaki put kad je drug Tito dolazio u svoju vilu u Igalu. Sjećam se njegovog odmahivanja u bijelim rukavicama iza zatamnjenog stakla blindiranog mercedesa 600 S. Bili smo ćaci prije ćacija, zato mi je tema „Kult ličnosti“ danas i satira i anamneza.
Ko je u većem problemu – oni koji stvaraju kult ličnosti ili onaj koji poveruje da ima razloga da bude na takav način uzdizan?
To je sinhronizovani tango, zakon spojenih sudova – treba i lakovjeran auditorijum i protagonista koji želi univerzalnu ljubav. Ali bez profesionalnih poltrona koji imaju finansijski interes da kult izgura do plafona, jednačina propada. U šou-biznisu je ista matrica – menadžer vas ubijedi da ste genije, uloži u propagandu, publika se zapali, a kad slava klizne – menadžer već drži pod miškom novog „genija“. Propaganda radi prekovremeno, bez sindikalnih prohtjeva.
Turbo-kultura je hrana ĆACI-kosmosu. Folk je mutirao u turbo-folk, nakon što je postao main stream dodatno mutira u narko-folk, kao modus vivendi povlašćene klase
Šta vaša muzika o tome govori?
Pjevam o svemu što mi proleti kroz glavu – od lunarnog vozila do dvotarifnog brojila. Ako vam treba smijeh ili zbunjenost, dođite na moj YouTube kanal, puno ima materijala za kvalitetno gubljenje vremena.
Godinama stvarate utisak da ste isti, a opet nikada to niste. Kako uspevate da održite autentičnost, a da se pritom stalno transformišete?
Vadi me to što nikad nisam bio mnogo popularan da bih morao da robujem sopstvenom uspjehu. Nema opasnosti da ću „pokvariti posao“ ako ne imitiram samog sebe od prije. Kod mene se, srećom, posao ne može pokvariti – može samo da se popravi.
Vaši koncerti već decenijama funkcionišu kao specifičan ritual, neka vrsta kolektivne psihoterapije u kojoj se muzika, humor i improvizacija stapaju u jedno. Koliko nam je to danas potrebno – i psihoterapija i humor. I ima li mesta za humor ili su stvari otišle dođavola?
Stvari jesu otišle dođavola – pravo vrijeme za humor. Kao u Blade Runner-u, gdje se emocionalnim testom prepoznaju replikanti, danas lako prepoznajete društvene parazite – nemaju smisao za humor, čak ni osnovni model. Humor je socijalni rendgen. A ne mora uvijek da izazove smijeh – dovoljno je da probije balon.
Koliko ritam publike zaista utiče na tok večeri i vašu potrebu da provocirate, izazivate i testirate granice? Kakvu komunikaciju s publikom očekujete povodom teme koju ste izabrali za koncert?
Kad publika sjedi u foteljama, a koncert počinje u 20 časova, onda je publika uglavnom trijezna, pa treba krenuti svečano i oprezno. Svirka u klubu ide mnogo opuštenije, brže svi polude, jer šank radi dva sata prije početka svirke. Ipak, moje granice su jasno povučene – nikad ne pominjem imena, nikad se ne bavim pojedincima, jer oni nisu uzrok, nego posljedica. Ideja je da zajedno razmontiramo fenomen „kulta ličnosti“ kao relikviju ranog društvenog djetinjstva. Vjerujem da će publika, kako se koncert zahukta, s uživanjem glumiti da mi se „divi do imbecilnosti“, a da ću ja to rado prihvatiti – terapija za obje strane. Grupna. „Rambo Care, kupi nam cigare.“ Koncert bez publike koja intenzivno učestvuje u njemu je za mene besmislen.
Do susreta sa vama publika mora da prođe pored takozvanog Ćacilenda, zabranjenog dela grada. Kako gledate na taj mentalno-politički pejzaž? Šta je to?
„Mili Bože čuda velikoga, Šta se bijeli u gori zelenoj? Jal je snijeg jal su labudovi? Da je snijeg, već bi okopnio, labudovi već bi poletjeli. Nit je snijeg nit su labudovi; Nego Čador age Hasan-age, On boluje od ljutijeh rana.“
Previše je lako zbuniti zbunjenog neobrazovanog pojedinca, koji dobija samo lakovane informacije iz kontrolisanih medija i nema pojma ni kako je bilo pre, ni kako je negde drugo. Onda nemate javno mnjenje, imate samo propagandu različite efikasnosti
Poučen iskustvima opisanim u našim desetercima, najviše podsjeća na drevni vojni logor. U mom poslu, baš kao u cirkusu, prostor se ogradi da bi se naplatile karte za gledanje, ovdje koliko vidim, ne može da se uđe, ne može da se kupi karta da se gleda, pa vam ne bih znao tačno kasti.
Kako se kao umetnik izolujete od ludila svakodnevice? Da li je to moguće?
Ne izolujem se. Stvarnost utiče na mene direktno, pa i na moje pjesme. Tapete i namještaj po kući nisu neka inspiracija. Čak tu i tamo obratim pažnju i na propaganda glasila, da vidim u kom su stadijumu poluraspada.
Kada stvarnost počne da izgleda kao parodija same sebe, da li je teže biti duhovit?
Ne. Najbolja satira je izašla iz autoritarnih društava.
Vi ste kroz svoje intervjue i kroz muziku i koncerte još od devedesetih godina kritikovali politiku koja se uspostavlja na osnovu animoziteta prema drugima. Da li mi na ovim prostorima i dalje jurimo svoj rep?
Da. Vrtimo se u mjestu kao satirični centrifugator. Ali tješe neumitni biološki zakoni, mlađi i pametniji dolaze na mjesto starijih.
Zašto biramo takve političare?
Biramo po ukusu. A ukus se ne da lažirati – on je proizvod senzibiliteta, a senzibilitet je proizvod obrazovanja. Jednostavno, kakav ukus, takav jelovnik.
Nekako sve to ide zajedno sa ogromnom količinom agresije? Zašto se ovde uvek radije neko ubeđuje pesnicom nego činjenicama?
Svako živo biće se služi alatima koje mu je bog dao. Nosorog rogom, ptica kljunom, krokodil čeljustima, zmija otrovom. Pitanje je samo želimo li da živimo u džungli ili u civilizovanom društvu, u kom vladaju zakoni koji važe za sve jednako. djeluje da smo mi u nekoj probnoj fazi, u kojoj se još gleda ko krši zakon, a ne kako.
Smatrate da umetnost – muzika mora biti društveno angažovana, inače je dekoracija. Da li je u dovoljnoj meri danas angažovana?
Ima mnogo angažovanih stvari – rokenrola, kritičkih predstava, nezavisnih dokumentarnih filmova, romana… Ali to je uglavnom marginalno i komplikovano da bi vlast u tome prepoznala problem.
Popularna, turbo-kultura je hrana ĆACI-kosmosu. Folk je mutirao u turbo-folk, nakon što je postao main stream dodatno mutira u narko-folk, kao modus vivendi povlaštene klase. To prestaje da bude pitanje estetike, već hemije, u tu oblast se ne razumijem.
Sa ovom generacijom se izgubio kontinuitet podaničkog mentaliteta. To je samo po sebi dobra vest. Depersonalizacija je druga dobra vest, nemaju među sobom kult ličnosti. Treća dobra vest će biti ako nastave da koračaju sredinom puta, da ih mračne političke sile ne izguraju ni za milimetar desno, ali ni preterano levo
Pomenula sam devedesete godine, jer još se pamti da ste tada u živom programu na televiziji rekli da nećete da zabavljate publiku dok bombe padaju. Danas glumci trpe posledice zato što u pozorištima daju podršku studentima. Koliko je važno to nepristajanje?
Teško je biti slobodan kad ste zaposleni za stalno, to je već svojevrsna robija. Količina slobode zavisi od broja usta koja zavise od vašeg poslodavca. To važi i za glumca i za policajca. Ja nisam nikad u životu primio platu, nikad radio „za stalno“, pa i da hoću nemam na šta da pristanem, neumjesno je da popujem zaposlenima za stalno.
Ima li u vašim pesmama Aleksandra Vučića?
Nomina odiosa sunt. Kao pjesniku nadrisociologu fokus su mi društveni mehanizmi. A istaknuti pojedinci su samo proizvod društvenih mehanizama.
Ako biste morali da izdvojite samo jednu prepreku koja najviše koči ovo društvo, šta bi to bilo? Strah, apatija, slepa vera u vođu, gubitak samopoštovanja ili samo večita navika da čekamo da neko drugi diriguje našim životima?
Ignorancija. Otpor prema obrazovanju. Neznanje rađa strah, a strah rađa sve ostale društvene čarolije kojima vladaju dogma i propaganda.
Kad stvarnost postane parodija, da li je teže biti duhovit?
Za duhovitost uvijek ima mjesta. Ne treba biti šaljiv, to je već stvar lošeg ukusa. Burleska bez poente.
Kako balansirate između satire i ozbiljnog komentara?
Ne balansiram. Razlika je odavno nestala, kao đogat u magli.
Često govorite o konfuziji kao strategiji vladanja – previše informacija, previše buke, premalo smisla. Da li mislite da je to danas dominantni način upravljanja društvom i da li nam je zbunjenost postala novo normalno stanje?
„Konfuzije“. Daaaa. Imao sam taj nickname za Twiter, ali zaboravio sam password, mrzilo me da se bavim otključavanjem profila. Jer previše je lako zbuniti zbunjenog neobrazovanog pojedinca, koji dobija samo lakirane informacije iz kontrolisanih medija i nema pojma ni kako je bilo prije, ni kako je negdje drugo. Onda nemate javno mnijenje, imate samo propagandu različite efikasnosti. Takođe, mislim da se konfuzija ne proizvodi namjerno, nego da su protagonisti koji smišljaju propagandu i sami prilično konfuzni. Srećom po njih, što slabo misleći još uvijek čine dobar dio glasačkog tijela, pa taj amaterizam nekako još uvijek taljiga.
Teško je biti slobodan kad ste zaposleni za stalno, to je već svojevrsna robija. Količina slobode zavisi od broja usta koja zavise od vašeg poslodavca. To važi i za glumca i za policajca
U vremenu u kojem politički, medijski i digitalni metež preplavljuje javni prostor, može li muzika još uvek da probije taj zid konfuzije i ljudima vrati osećaj normalnosti? Ili je publika već toliko zasićena da ni umetnost ne dopire do nje kao nekada?
Teško je reći. Moju publiku čini manje od jedan odsto stanovništva. I ona i ja tumaramo ispod statističkog radara, nikom nismo zanimljivi. Blagotvorno bi bilo u život vratiti pojam „mentalna higijena“. Možda čak i na recept.
Studentski protesti koji traju već godinu dana, uz podršku srednjoškolaca, iznenadili su mnoge. Da li su iznenadili i vas? Kako vidite tu generaciju koja istovremeno živi pod algoritmima i influenserima, ali je pokazala sposobnost za građanski otpor?
Jesu, iznenadili su me, mislio sam da su previše hipnotisani virtualnim svijetom. Mogu samo zaključiti da su na njih više uticali Google i algoritmi nego roditelji i vaspitači, i to se ispostavilo kao blagotvorno. Sa tom generacijom se izgubio kontinuitet podaničkog mentaliteta. To je samo po sebi dobra vijest. Depersonalizacija je druga dobra vijest, nemaju među sobom kult ličnosti. Treća dobra vijest će biti ako nastave da koračaju sredinom puta, da ih mračne političke sile ne izguraju ni za milimetar desno, ali ni pretjerano lijevo.
Kada pogledate region, šta je po vama i dalje nerešeno, šta se uporno ponavlja, i verujete li da nove generacije, neopterećene prošlošću, mogu to da prevaziđu?
Uporno se ponavljaju lokalni nacionalizmi. To je stara magla kojom se prikriva tema klasne borbe. Danas čak ni ljevica ne pominje pravednu raspodjelu dobara, uglavnom se bave zabavnijim temama. Ali ja sam optimista, vjerujem u razvoj, u nove, pametnije generacije. Samo u posljednjih 200 godina, zbog kvalitetnije ishrane i uslova života, prosječna visina čovjeka porasla je za 20 cm, stopalo za 3-4 broja. Možete samo da zamislite šta je sa sviješću gugl-generacije, koja ima mnogo raznovrsnije, detaljnije i kvalitetnije informacije.
Šta vama lično danas daje nadu, inspiraciju ili makar uporište?
Nova generacija, koja odrasta na novom alatu za interaktivno učenje, vještačku inteligenciju. AI sadrži sve ljudsko znanje, ali nema guzicu, ni ambicije koje iz te regije izviru. Milijarde ljudi komuniciraju sa savremenom Aleksandrijskom superbibliotekom – to ne može biti loše. Osim ako ljudi AI vremenom ne proglase božanstvom, pa opet krenu vjerski ratovi sa novim bogom u igri.
Ja sam optimista, verujem u razvoj, u nove, pametnije generacije. Samo u poslednjih 200 godina, zbog kvalitetnije ishrane i uslova života, prosečna visina čoveka porasla je za 20 cm, stopalo za 3-4 broja. Možete samo da zamislite šta je sa svešću gugl-generacije
Vaši stihovi često zvuče proročanski. Šta iz ovog trenutka možete da nam nagovestite. Kuda idemo? Da li mislite da se oseća dolazak neke promene ili nas čeka još jedan dugi ciklus balkanske boljke, zaglavljenosti u vremenu i prostoru? ima li razloga za optimizam ili samo za realističan oprez?
Promjene se dešavaju stalno, ali društvo je spor mehanizam. Vjerujem u razvoj ljudske vrste – nemoguće je da baš nas ovdje preskoči. Razvoj je vidljiv, teško koja ćerka staje u majčine štikle, ili sin u cipele svog oca. Dakle, zbog kvalitetnije hrane, fizičke promjene su evidentne, mora biti da je zbog kvalitetnijih i raznovrsnijih informacija još intenzivnija promjena kad je stanje svijesti u pitanju. A te promjene se događaju za naše uši i oči tiho, nevidljivo, iz minuta u minut.
