Obavezan vojni rok još uvek nije vraćen, ali ništa zato – oni koji su željni akcije i adrenalina, uvek mogu da se prijave u redove SNS lojalista. Zabava zagarantovana!
Dijapazon aktivnosti u ovoj neformalnoj vojsci je ogroman. Mogu se odlučiti za nešto laganije stvari, recimo da sede i prave gužvu u Ćacilendu, što podrazumeva i povremeno bacanje pirotehnike i jurnjavu sa građanima. U Ćacilendu mogu da učestvuju u stvaranju kulturno-umetničkog programa u okviru takozvanog KUD Ćacilend. Za sada se uglavnom peva, ali očekuje se i proširenje aktivnosti, s obzirom na to da je Željko Mitrović raspustio Odeon, možda uskoro u Ćacilendu padne neki mjuzikl, ko zna.
Mogu da idu i na teren po Srbiji, da obezbeđuju nesmetanu krađu izbora, a tu je radno okruženje znatno dinamičnije nego u Ćacilendu. Tu mogu, recimo, da tuku novinare, da tuku žene, da tuku žene novinare, a mogu i da tuku aktiviste ili lokalne meštane, zavisno od trenutnih okolnosti i potreba glavnokomandujućeg, o čemu će biti blagovremeno instruisani… ovaj, bre, obavešteni.
Mogu da obezbeđuju razne ilegalne građevinske aktivnosti, kako državne, tako i one koje izvode prijateljske privatne firme, tu uvek bude veselo, jer stalno ima nekih građana kojima je kao nešto stalo da se stvari rade po zakonu i bez korupcije, a ne vole ni da im neko uništava prirodu. Majko sveta, kakve budale. Pa zamislite to, pošten investitor više ne može ni da zazida prozore ljudima, a da se oni ne pobune. Gde smo stigli kao društvo? Kuda ovo vodi, ima li kraja ludilu? E pa, kada takvi besprizorni građani počnu da se bune protiv, na primer, zaziđivanja, onda na scenu stupa lojalistička vojska, uvek spremna da iznabada građane.
Uz malo sreće pripadnici Lojalističke vojske Srbije mogu da računaju i na „službeni“ put u inostranstvo, da batinaju navijače koji i tamo „pumpaju“, s tim što pre toga moraju da se dokažu na domaćem terenu, da makar par puta napadnu prave navijače na domaćim utakmicama
Ukoliko im se posreći, pripadnici jedinica Lojalističke vojske Srbije (LVS) mogu da računaju i na „službeni“ put u inostranstvo, gde će raditi na zavođenju reda na sportskim manifestacijama, što je u ovdašnjoj javnosti poznato kao batinanje navijača koji i tamo „pumpaju“ na tribinama. Moraju, naravno, prvo da se dokažu na domaćem terenu, da makar par puta napadnu prave navijače na domaćim utakmicama. Tek posle toga mogu očekivati da će avanzovati toliko da će na batinanje navijača u inostranstvu putovati letovima nacionalnog avio-prevoznika i to o državnom trošku.
Ne mogu, na njihovu žalost, uvek računati sa tako uzbudljivim zadacima. Ponekad će ih samo poslati da protestuju protiv nečega ili protiv nekoga, recimo protiv građana koji protestuju zato što nemaju pijaću vodu. U drugim slučajevima učestvovaće na skupovima podrške nekome, najčešće vrhovnom komandantu lojalista, koji se ujedno predstavlja i kao vrhovni komandant ove druge, zvanične Vojske Srbije.
Zvanična vojska za sada ima svoje uniforme, naoružanje, kasarne i sve ostalo što jedna vojska treba da ima, ali polako, i ćaci vojska napreduje i oprema se munjevitom brzinom, pa ćemo uskoro videti čiji je arsenal veći. Ćaci armija za sada ima samo jednu kasarnu, ali u samom centru Beograda. Uniforme im nisu maskirne već malo ležernije, neujednačene. Zajedničko im je da sve moraju da budu crne i da imaju kapuljaču. Od oružja za sada raspolažu bakljama, petardama, motkama, kamenicama, bokserima, ponekim pištoljem i jednim zvučnim topom.
Sa zvaničnom vojskom dele vrhovnog komandanta. Zbog toga se ni zvanična policija ne kači sa njima. Štaviše, uvek je tu, da im se nađe i pomogne šta treba. Pa malo li je za jednu još uvek, ali ne još zadugo, amatersku vojsku?
