Digitalno remasterizovana filmska reportaža u Tehnikoloru iz 1938. godine koju ju je sačuvao Britanski filmski institut vodi nas u srce sirijske pustinje. Pratimo karavan kamila natovarenih robom koji posle sedam dana putovanja stiže u pustinjsku oazu. I dok umorne kamile u oazi gase žeđ, kamere nam otkrivaju spektakularni prizor drevnog semitskog grada Palmire. Jedan od najbolje sačuvanih antičkih gradova na svetu izgrađen je u drugom milenijumu pre nove ere, a svoj najveći uspon doživeo je u periodu Rimskog carstva, između prvog i trećeg veka nove ere. Palmira je bila „biser pustinje“, spajala je rimske, grčke i persijske uticaje u arhitekturi i umetnosti. Bila je centralno mesto ukrštanja civilizacija na „putu svile“ između Mediterana i Mesopotamije.
I dok nastaju kadrovi britanske reportaže, jedan dečak se provlači između žednih kamila i filmske ekipe. Tek je napunio četiri godine. Zove se Halid al Asad i igrom subine čitav svoj život posvetiće arheološkim istraživanjima i brizi za očuvanje Palmire i njenom stavljanju na listu svetske baštine Ujedinjenih nacija. Biće otac jedanestoro dece, šest sinova i pet ćerki. Jednoj od ćerki, ne slučajno, daće ime Zenobija, po palmirskoj kraljici iz trećeg veka, vladarki koja je imala sluha za naučnike i filozofe i posebno razumela položaj verskih manjina.
Halid-al Asad je bio potpuno posvećen svojoj misiji, omiljen kod kolega ali i radnika na arheološkim nalazištima. Ono što je Hauard Karter bio za egiptologiju, Asad je bio za istoriju Palmire.
Pogubljenje u amfiteatru
Godina je 2015. 26. maj. Sirijom besni građanski rat. Britanski Independent objavljuje propagandne snimke boraca ISIS-a. Kadrovi snimljeni mobilnim telefonima prikazuju nam kolone vozila sa zlokobnim crnim zastavama i vojnicima koji s kalašnjikovima uperenim u vis ulaze u drevni grad. Palmira je još uvek neoštećena ali svetska javnost prati talačku krizu u srcu najdragocenije kulturne baštine. Halid al Asad je odavno u penziji ali nikada nije prestajao da radi posao koji je radio čitavog života. Kada je opasnost od dolaska džihadista postala izvesna, evakuisao je vredne antikvitete iz gradskog muzeja. Prijatelji su ga molili da napusti grad.
„Ja sam iz Palmire“, rekao je, „i ostaću ovde čak i ako me budu ubili.“
Uništenje nečega što je odolevalo vekovima je sumrak civilizacije usred 21. veka.’ Već sledećeg meseca na isti način u vazduh leti jedan od najprepoznatljivijih hramova u Palmiri, hram Bel, star oko 2000 godina
Arheološko nalazište postaje glavno uporište ISIS-a. Prelepi Rimski amfiteatar je mesto javnih pogubljenja koje džihadisti snimaju. Halid al Asad je uhapšen i izložen strahovitoj torturi ne bi li odao mesto gde su sklonjeni artefakti i neprocenjivo blago. Nakon tri meseca mučenja ISIS 18. avgusta pravi jezivu predstavu. Slavnom naučniku javno odsecaju glavu. Telo mu vešaju na stub u centru grada. Kraj tela ostavljaju natpis da je pogubljeni čovek „nevernik”, „idolatrijski direktor Palmire”.
Surovo žrtvovanje Halid al Asada i njegova herojska smrt postaju simbol otpora nad bezumnim varvarizmom i još više skreću pozornost čitavog sveta na tragičnu sudbinu Palmire, jedne od najvažnijh svetskih baština kulture.
Uskoro ISIS snimci devastacije Palmire putem društvenih mreža preplavljuju čitavu planetu. Snimci su krajnje uznemirujući. Religiozni fanatici ih svesno koriste kao propagandno sredstvo zastrašivanja i uskoro se donosi odluka o zabrani njihove distrubicije. Odmah nakon pogubljenja Halid al Asada gledamo kako vojnici ISIS-a buradima s eksplozivom opasuju hram Balšamin. Nakon toga slede snimci eksplozije hrama. Ljudskom mozgu je teško da poveruje u prizore razaranja. Uništenje nečega što je odolevalo vekovima je sumrak civilizacije usred 21. veka. Već sledećeg meseca na isti način u vazduh leti jedan od najprepoznatljivijih hramova u Palmiri, hram Bel, star oko 2000 godina. Ubrzo gledamo i jezive prizore iz muzeja u Palmiri. Teškim maljevima fanatici Islamske države sladostrasno uništavaju statue i eksponate koji nisu evakuisani.
Surovo žrtvovanje Halid al Asada i njegova herojska smrt postaju simbol otpora nad bezumnim varvarizmom i još više skreću pozornost čitavog sveta na tragičnu sudbinu Palmire, jedne od najvažnijh svetskih baština kulture
Razaranje monumentalnog Trijumfalnog luka i uništavanje delova Rimskog amfiteatra nisu snimali. Ubrzo se i to desilo.
Crna lista
Ali zbog čega se uopšte sećam Palmire koja se deceniju nakon divljanja džihadista sporo i mukotrpno rekonstruiše i oporavlja? Ne postoji normalan čovek, bez obzira na obrazovanje i životne afinitete na koga snimci uništavanja ovog grada, koji smo kao ljudski rod uspeli da sačuvano vekovima, ne deluju potresno i krajnje uznemirujuće.
Činjenica da je u mom rodnom gradu Beogradu u toku pokušaj uništavanja vredne kulturne baštine, zgrade Generalaštaba u centru grada inspirisao me je za ove redove. Saznanje da Beograd može da dođe na jezivu crnu listu na kojoj se u 21. veku nalaze:
2001: Statue Bude (6. vek), Bamijan, Avganistan – talibani ih digli u vazduh dinamitom;
2003: Nacionalni muzej u Bagdadu – opljačkano oko 15.000 artefakata iz sumerskog, babilonskog i asirskog perioda;
2011–2014: Libija, arheološki lokaliteti i muzeji – sistematski gubitak kulturne baštine;
2012: Mauzoleji i rukopisi, Timbuktu, Mali – uništen deo islamske učenosti;
2015–2017: Palmira, Sirija – uništen simbol kulturne razmene Istoka i Zapada;
2020: Jermenski manastiri i crkve, Nagorno-Karabah – ratna oštećenja i vandalizam;
Sva ova tragična razaranja desila su se tokom okupacija i agresija na ove države, u bunilu verske i nacionalne mržnje potpuno slepe za civilizacijske vrednosti.
Ni u jednom od ovih slučaja, država se nije odlučila da sama, iz lukrativnih razloga mafije na vlasti uništi sopstvenu kulturnu baštinu. Vučičev slugeranjski odnos prema Trampu i njegovoj porodici i neslućena korupcija koja se krije iza skupštinske odluke o donošenju lex specialis, stavlja poslanike SNS stranke koji su za ovo podigli ruku, u isti rang sa borcima Islamske države i talibanima koje su širom Azije I Afrike devastirali drevnu kulturnu baštinu. Poseban paradoks je u činjenici da baš hulje koje su poslednja utočišta našla u patriotizmu sada više nemaju obzira ni prema sopstvenoj rodoljubivoj masci. Jer šta je poklanjanje ranjenog Generalštaba i njegove istorije Trampovom zetu nego uriniranje na sopstveno kvazirodoljublje?
Ubrzo gledamo i jezive prizore iz muzeja u Palmiri. Teškim maljevima fanatici Islamske države sladostrasno uništavaju statue i eksponate koji nisu evakuisani
Dok pišem ove redove nemam više nikakve sumnje da smo potpuno okupirani. Ovih dana posebnu cenu plaća centar Beograda koji se pretvorio u SNS svinjac. Na ulicama je totalni kolaps jer osim haosa koji pravi paravojni kamp Ćacilend, gradska vlast ničim izazvano asfaltira centralne gradske ulice iako se periferija Beograda raspada od rupa na kolovozu. Upravo su nam isključili struju, Vučićeva paravojska je napala ekipu N1 i polupala joj opremu. Jedan pravi, osuđeni ubica učestvovao je u ovom događaju.
Prošlo je godinu dana od napada partijskih vojnika SNS-a na studente i profesore Fakulteta dramskih umetnosti, događaja koji je pokrenuo veliki studentski bunt u Srbiji. Nijedan studentski zahtev nije ispunjen. Godinu dana. Nijedan zahtev.
Nasilja je neuporedivo više nego onog dana kada je sve počelo.
Ja sam iz Palmire i ne idem nikuda.
A vi, kako ste?
