Proteklog vikenda u „Fabrici“ Studentskog kulturnog centra Novog Sada održan je 18. To Be Punk festival. Manifestacija na kojoj nastupaju pank bendovi iz zemlje, regiona i sveta, ovoga puta njih 12, poslužila nam je kao povod da se pola veka nakon začetka pank pokreta, u Njujorku i Londonu, zapitamo zašto je ta vrsta muzike i supkulture prilično otporna na trendove i kako je moguće da su naši nekadašnji klinci izbušenih ušiju i noseva, ofarbane kose, odrpane garderobe i ponekad vandalskog ponašanja, većinom ostali imuni na zlo i trovanje izliveno nacionalšovinističkim ratom u klerikalnoj odori.
„Pank je bio omladinska revolucija, dakle, generacijski problem“, počinje priču Slobodan Tišma, književnik i nekadašnji član grupe La Strada, kasnije Luna. „Što se tiče omladinske populacije, promenilo se sve. Nisi morao da osvajaš vlast, dovoljan je bio stil. Slogan ‘Računajte na nas’ je postao ‘Ne računajte na nas’. Omladinski (partijski) oportunizam bio je prezren. Činjenica da je pank zahvatio prostor čitave Jugoslavije dovoljno govori o snazi promena. Ali čitava Evropa i svet su bili u pank euforiji. Pank kao svetski fenomen, tu mislim pre svega na zapadni svet, bio je novi vid otpora i utehe posle propasti studentske pobune iz 1968. godine i neuspeha Situacionističke internacionale. Iako se smatra da je radnička omladina bila glavni rezervoar panka, mislim da je veliki udeo imao i intelektualni omladinski sloj, dakle, studenti i umetnici.“
Novosadski novinar Aleksandar Reljić, nekadašnji gitarista grupe Generacija bez budućnosti (gde je bas svirao političar Borko Stefanović, prim.aut.) ističe da nije bio rođen kada je u Novom Sadu bila aktuelna grupa KOD i kada su se na Tribini mladih dešavale neverovatno revolucionarne umetničke, a u kontekstu današnjeg vremena i aktivističke intervencije tadašnje buntovne omladine iz 1968, ali kaže da je siguran da su one bile pogodno tle da se u ovom gradu krajem sedamdesetih tako žestoko dogodi pank i da traje do današnjih dana.
„Za matore pankse, ja sam klinac kojeg je pank dohvatio tek u drugoj polovini osamdesetih, ali je i tada bio dovoljno žestok da mi je udario bazu za sva vremena. Pa je tako uticao na mene da izaberem novinarstvo kao poziv, da bih mogao sa licencom da prezirem politiku“, govori Reljić, i pojašnjava da iako je dobar osećaj biti deo panka, on nije toliko čist u odnosu na društveno-političke probleme navedene u uvodu.
„U odnosu na tu etničku mržnju, pank kao buntovni pokret u kontekstu propadanja Jugoslavije nije uvek bio tako izričit u borbi sa aktuelnim društvenim anomalijama. U kontekstu rigidnog propalog socijalizma, već početkom osamdesetih je vrlo ’popušio’ nacionalističku priču, smatrajući to nekakvim Weltschmerz-om. Vremenom, i sa događajima koji su ogolili novi društveni sistem, kao i istim rigidnim likovima koji su se presvukli u nova ruha, i pank priča je koliko-toliko ozdravila, ali je bila prilično problematična, baš kada je trebalo da bude budna i da reaguje kontra užasa koji su nas snašli devedesetih. Nažalost, nije. I Lajbah je hteo da se Slovenija otcepi, i Beograd je sredinom osamdesetih imao tzv. pank bend Solunski front i moja GBB je izdavala za label zvani Music Against Communism i ostale budalaštine, koje su bile teško sranje, a to se tek danas vidi golim okom. Što se tiče ovih drugih faktora koje spominješ, pankerima nije bilo teško da ih prozru na vreme i preziru“, poentira nagrađivani autor dokumentarnih filmova, dok se Tišma panka seća kao momenta otkrivanja novog identiteta.
„Mnogi hipici su naprasno postali pankeri, što je bio i moj slučaj. Iako sam već bio mator za pankera, prerušio sam se i uspeo sam da prođem, tako da kažem, da se prošvercujem, svirao sam sa bendovima čiji su članovi mogli da mi budu maltene sinovi i ćerke. U pankerskim krugovima sam imao nadimak Deda. Uprkos godinama, bio sam prihvaćen zbog činjenice da smo delili iste ideje, bili smo u kontri prema establišmentu, osećali smo prezir prema komunistima, ali i prema nacionalistima, srpskim tradicionalistima. U mom slučaju nije uvaženo pravilo: ‘Ne veruj nikom ko ima više od trideset godina’“, priča nam laureat NIN-ove nagrade.
On smatra da je svaka ortodoksija i čistunstvo nešto strano pank pokretu. Pank prihvata polutanstvo, nema ništa sa rasizmom, sa čistotom u bilo kom smislu, a buntovna deca, sa izuzetkom skinheda, bila su jugoslovenska deca, braća sa Hrvatima, Slovencima i ostalim. Prezirali su nacionalizam i tradiciju srpskih ratova, koji su nas i doveli do svega ovoga.
„Ja kao pisac sam takođe pank, iako pišem srpskim jezikom, ne pripadam korpusu, tj. kanonu srpske književnosti. Jezik kojim pišem je prljav, nije čist srpski jezik. Naravno, postoje vikend pankeri, što je neka vrsta pomodarstva, kao što su nekad postojali vikend hipici, ili vikend komunari. Muzika je za pankere bila osnovna delatnost koja im je omogućavala da u materijalnom smislu prežive od danas do sutra, iako je mnogo bitnije da im je muzika bila sam život, ona je im bila sve, umirali su za nju. Veliko iskušenje je bila industrija muzike, bilo je teško tome se odupreti, Pistolsi su koristili ironijsku manipulaciju, sve su izvrgavali ruglu. Grupa Kleš je pravila pesme o tom problemu. Sa druge strane, mnogo bendova se prodalo, izdali su stvar, tj. preživeli su, ostarili su.“
U pankerskim krugovima imao sam nadimak Deda. Uprkos godinama, bio sam prihvaćen zbog činjenice da smo delili iste ideje, bili smo u kontri prema establišmentu, osećali smo prezir prema komunistima, ali i prema nacionalistima, srpskim tradicionalistima
Slobodan Tišma
I Reljić potvrđuje da pank nije sasvim imun, ali nije izgubio na aktuelnosti jer je to univerzalna pobuna poniženih i uvređenih, sa potencijalom da postane i svevremenska priča.
„Znam neke koji su se ložili na bunt, na probušene noseve, na ofarbane kose i poderanu garderobu. Nisu se svi pankeri pokazali u doslednosti i borbi sa sistemom u praksi, ali ono što je primetno jeste da su svi koji su se ikada očešali o pank, o tome govorili i time se dičili kao nekadašnji partizanski veterani nakon Drugog svetskog rata. O nosiocima pankerske spomenice da i ne govorim“, otkriva kolega.
Mladi Branko Radusinović, basista benda 5 minuta slave i drugih bendova, odlučio se za pank, i njegove derivate, prvobitno jer mu se svidelo kako zvuči.
„Melodična, energična i ne tako komplikovana, a može biti i jako složena i komplikovana muzika. Kasnije mi se još više svideo pank kad sam počeo malo više da obraćam pažnju na tekstove. To je, po meni, jedini žanr koji konstantno diže glas protiv socijalne nejednakosti i ima eksplicitan stav u borbi protiv ljudske gluposti i zatupljivanja“, kazuje nam Branko.
Mnoge svoje misli i načine razmišljanja pronašao je u tekstovima raznoraznih pesama iz panka/hardkora, pogotovo sa domaće scene. Za njega je biti panker odricanje bilo kakvog nacionalnog i etničkog identiteta, videti kroz tu prevaru i razumeti da si samo čovek, stanovnik planete Zemlje i da pripadaš čovečanstvu.
„Nikada neću shvatiti zašto ljudi osećaju potrebu da mrze na osnovu etničke pripadnosti i mrzim što sam okružen društvom u kojem se takva mržnja predstavlja kao ‘patriotizam’. Ako svoje stavove i uverenja menjaš da bi se više svideo nekome, znači da nemaš stav i za mene si beskičmenjak“, uveren je Radusinović.
On misli da je pank uvek aktuelan jer nije trend već način razmišljanja, u društvu koje se gradi na ljudskoj nepravdi. Svako je nečiji rob, pitanje je samo koji je sloj u piramidi i koliko će biti privilegovan. Biti panker znači biti normalna i dobronamerna osoba progresivnog levičarskog razmišljanja.
I mnogo stariji Tišma uviđa da je pank aktuelan zato što se društvo 21. veka nije promenilo nabolje. Pank je stil života za sve ljude koji ne poseduju moć i koji i ne žele da je poseduju, nego hoće da žive po svom ćefu, slobodni od bilo kakvih društveno-političkih obaveza.
„U suštini pank je bio recidiv situacionizma. To je ono što je preko potrebno svakom mladom čoveku: biti slobodan i svoj. Institucije su večna kuga, ne možeš ih uništiti, ali možeš ih izbegavati. Nije važio japijevski slogan: ‘Ako ne možeš nekog da pobediš, pridruži mu se, imaćeš koristi’.“
Na Tišmu se odlično nadovezao mladi Branko:
„Na kraju se sve manje-više svodi na to da li si dobar čovek ili ne. Dok god bude bilo nepravde i ljudske gluposti, biće i panka. A glupost je neuništiva…“
