Da je neko Franji Tuđmanu onomad rekao da će na isteku 2025. godine na vlasti u Hrvatskoj biti njegov HDZ, a da će srbofobija biti vitalnija no što je dugo bila, verovatno bi mu bilo drago. Da je neko Slobodanu Miloševiću saopštio da će mogućnost izolacije Srbije neki porediti s onom iz devedesetih, bio bi zbunjen. Otkud Vučić na mestu predsednika, nije li bilo boljih kandidata? Zar Dačić vodi socijaliste i kako je SPS postao privezak „radikala koji su želeli da uče“? Možda bi mu laknulo kad bi pročitao neko od saopštenja nosilaca vlasti, jer bi uvideo da retorika iz devedesetih ne samo da nije utihnula, no je zaoštrena, pročešćena i, čini se, dodatno lišena svesti odgovornosti.
Kao i do potpisivanja Erdutskog sporazuma pre tri decenije, kojim je otpočela integracija Baranje, istočne Slavonije i zapadnog Srema u sastav Hrvatske – kao, uostalom, i tokom celog postojanja SFRJ – glavni nosioci nacionalizma na Zapadnom Balkanu, uprkos žilavoj konkurenciji, bili su i ostali zvanični Beograd i Zagreb, dva grada na nekadašnjem Auto-putu bratstva i jedinstva, koje fizički deli oko 390 kilometara, iako je politička razdaljina mnogo veća. Mada ima i sličnosti…
„Kao i u Srbiji, u Hrvatskoj postoji netrpeljivost prema drugim zajednicama, naročito srpskoj, kojom je moguće manipulisati za dnevnopolitičke potrebe. Kao i SNS-u, hrvatskom HDZ-u odgovara da se krajnja desnica povremeno ispolji. Reč je o sestrinskim strankama, članicama EPP-a, i nije se slučajno baš HDZ najviše zalagao da SNS ostane pridružena članica evropskih konzervativaca. Iako ni u Hrvatskoj ni u Srbiji krajnje desne stranke nisu snažne, njihovi potencijalni glasači imaju političku reprezentaciju u okviru vladajućih partija. Naravno, problem nastaje kada se neka granica pređe, jer zloduh mržnje je nemoguće vratiti u bocu. U Hrvatskoj se s antisrpskog stava lako pređe na antidalmatinski, a paralela ima i u Srbiji, gde su problem Hrvati, ali i Bošnjaci i Albanci. Uz to, migranti su i ovde i tamo sve prisutniji i postojeće nacionalne i socijalne frustracije su generalno povišene“, kaže za Radar Jovo Bakić, profesor sociologije na beogradskom Filozofskom fakultetu.
Priprema terena
Moguće je, naravno, zagrebački koncert Marka Perkovića Tompsona u julu posmatrati kao relativno nevini muzički događaj s političkim predznakom, kako su to činili pojedinci u Hrvatskoj. Ali niti je prva asocijacija na njegov opus kič-sentimentalizam na tragu Bijelog dugmeta, niti je on pred 500.000 posetilaca uzvikivao ustašku parolu „Za dom spremni“ nesvestan NDH ili Oluje. Jedan od najvećih hitova mu je „Bojna Čavoglave“, uostalom. Kako bilo, vlasti hrvatske prestonice zabranile su 11. novembra korišćenje ustaških pokliča i simbola na događajima u nadležnosti grada, ali ostaje da se vidi kako će na budućim dernecima organi reda i mira moći da ga spreče. Jednako nemoćan i izvesno manje voljan da to uradi biće premijer Andrej Plenković, koji je u julu u prisustvu svoje dece delio binu s Tompsonom. Za vreme tonske probe, ali svejedno.
Režimima u Zagrebu i Beogradu odgovara da se krajnja desnica povremeno ispolji. Nije se slučajno baš HDZ najviše zalagao da SNS ostane pridružena članica EPP. Ipak su to sestrinske stranke
Jovo Bakić
Muzika dvorskog umetnika sve više desno usmerene Hrvatske poslužila je kao predložak drugim tamošnjim izlivima netrpeljivosti. Nikad navijači nisu bili najtolerantniji članovi zajednice, ali je fakat i da je Torcida, navijačka skupina splitskog FK Hajduk, pročestila brojne sporne parole, koliko god folklorno-deklarativne. Branitelji su u avgustu prekinuli benkovački festival „Nosi se“, na kojem je „posvetu empatiji i miru u atmosferi ratnog klatna“, kako je pisalo u programu, trebalo da, između ostalih, pošalju i muzičar Damir Avdić, odnosno pozorišni reditelj Oliver Frljić. Momci u fantomkama pokušali su da u Zagrebu prekinu otvaranje izložbe posvećene Dejanu Medakoviću (zagrebačkom Srbinu i jednom od arhitekata Memoranduma SANU), a u Splitu su u naumu uspele njihove kolege, kada su obustavile muzičko veče. Odložena je i izložba „Srpkinja, heroina Velikog rata“ u Vukovaru, jednom od simbola stradanja devedesetih. Na koncu, grupa batinaša sprečena je u obračunu sa srpskim karatistima koji su učestvovali na tamošnjem turniru.
Medijski tretman navedenih incidenata kretao se od prećutkivanja do kritičkih analiza nezavisnog dela društveno-političke scene. Tako je profesor istorije na Sveučilištu u Zagrebu Hrvoje Klasić u autorskom tekstu za hrvatski 24 sata primetio da su kritike na račun nasilnika trajale kratko, pre no što su prerasle u pravdanje, pa podršku. Problem više nije bio iskorak iz verbalnog u fizičko nasilje, već – Srbi, shvaćeni kao provokatori, zbog čega su preostale manifestacije u okviru Dana srpske kulture pod policijskom zaštitom. Kao što je, dodajemo, svojevremeno bio slučaj s festivalom „Mirdita – Dobar dan“ u Beogradu, bar dok se održavao.
„Naposljetku, nije li nenormalno ili još više glupo da hrvatski desničari Medakovića, koji je 1980-ih smatrao da se u Hrvatskoj onemogućuje rad srpskih kulturnih društava, otežava korištenje ćirilice i koji je, kao žrtva ustaškog režima, upozoravao na opasnost od koketiranja hrvatskog nacionalizma s ustaštvom, danas pokušava prikazati zlonamjernim srpskim nacionalistom tako što se traži zabrana održavanja srpskih kulturnih događaja i zabrana uporabe ćirilice, a hrvatsko domoljublje izražava slavljenjem ustaštva? Bravo za hrvatske desničare! Izabrali su odličan način da pokažu kako srpski nacionalisti nisu bili u pravu. Ni beogradska čaršija, kako ona iz vremena Memoranduma tako ni ova današnja, ne bi osmislila bolji“, zaključio je Klasić.
Izveštaj o radu MUP-a Hrvatske pokazao je da je na teritoriji susedne države u 2024. izvršeno 75 zločina iz mržnje – jedan u pet dana, otprilike – a motivi su bili, redom: nacionalno poreklo žrtve, boja kože, seksualna orijentacija i veroispovest. Postoje indicije da su neki zločini iz mržnje prekvalifikovani u druga krivična dela. Hronični problem izrasta u akutan.
Glasno tihovanje
Ubrzo su tenzije dobile politički, pa i personifikovani oblik. Predsednik SDSS i Srpskog narodnog vijeća Milorad Pupovac dobio je pretnje smrću, a Plenković je ovog puta reagovao, oštro osudivši i napade i pretnje na platformi Iks. Slično je reagovao i predsednik Zoran Milanović. S druge strane, predsednik Srbije Aleksandar Vučić – kao i mnogi njegovi nacionalistički goniči poput Aleksandra Vulina i Vladimira Đukanovića – u velikoj se meri uzdržao od komentarisanja. Osim što je, očekivano, napade usmerio na svoja pleća, delom implicitno ponovivši paralelu između „blokadera“ i hrvatskih službi bezbednosti, a delom i potvrdivši, možda i nehotice, da poistovećuje Srbiju, Srbe i sebe.
Propustio je priliku i da podseti da mu onomad nije bilo dozvoljeno da poseti Jasenovac – i, iako ga politička vrhuška Hrvatske sigurno ne bi ugostila, ne bi baš ni mogla da mu zabrani ulazak u zemlju, da je samo, prema protokolima, svoju posetu službeno najavio. U Zagrebu se priča da je taj incident više no drugi pogoršao relacije između vlasti dve zemlje, budući da se najviše približio nepotrebnom skandalu, a o optužnici protiv četvorice hrvatskih pilota zbog zločina na Petrovačkoj cesti 1995, koju je podiglo srpsko pravosuđe, praktično se i ne govori.
Hrvatski nacionalizam je nacionalizam dovršene države koja je ostvarila svoje strateške interese. Srpski je nacionalizam nedovršene države čiji su strateški ciljevi podređeni interesima vlasti
Vučićevo tihovanje, nesumnjivo posledica nedavnih packi iz Brisela, vrelo kestenje je prepustilo Ministarstvu spoljnih poslova, a javnost Srbije ostala je uskraćena za još jednu rundu vučevićevskih grdnji što pojedini građani Srbije leto provode na otocima.
Očekivano ili ne, niko u Srbiji nije zvanično komentarisao, a kamoli osudio pretnje upućene Pupovcu, bar do zaključenja ovog broja.
Ruke što se miju
Deo narativa o regionalnom pomirenju i suočavanju s prošlošću je i teza da svaka od nekada zaraćenih strana treba da čisti svoje dvorište. Ta parafraza iz Volterovog Kandida – na čijem kraju stoji da „valja obrađivati svoj vrt“ – u ironičnom je kontrapunktu s podnaslovom kratkog romana, „o optimizmu“; u realnosti, istorijat odnosa Srbije, Kosova, Crne Gore, oba entiteta u Bosni i Hercegovini i Hrvatske sugeriše da se etnički motivisana mržnja gomila, pomalo kao otpad na divljim deponijama, sve dok se ne prelije preko državnih granica, gde takođe ume da napravi ideološko-sanitarni problem. Nisu li, uostalom, hrvatski navijači u ponedeljak uzvikivali „Ubij Srbina“ na utakmici, ali u – Podgorici?!
U tim trenucima postane gotovo nebitno ko je prvi počeo i ko prednjači u nazadnosti.
Očekivano ili ne, niko u Srbiji nije zvanično komentarisao, a kamoli osudio pretnje smrću upućene Miloradu Pupovcu
„Međunarodne okolnosti ne dozvoljavaju rat na Balkanu, ali širenje mržnje uvek je prisutno i može da napravi probleme običnom svetu. Sigurno je da to odgovara obema vladajućim strukturama, jer kad se nađu u nevolji, podižu jedni drugima loptu na smeč ili volej. Umesto da se bavimo time koliko je para opljačkano, hajde da se bavimo istorijom srpsko-hrvatskih problema, a uzgred ćemo imati moralno pravo da pred svojim glasačima reagujemo slično“, predočava Bakić.
No, hrvatski i srpski nacionalizam se u 2025. u jednoj dimenziji bitno razlikuju. Prvi je nacionalizam države dovršene u ratu koji se shvata kao oslobodilački i koja je članstvom u NATO i EU ostvarila svoje strateške ciljeve. Suverenizam je preodeven u srbofobiju, koja je, pak, prerušena u antijugoslovenstvo. Prisustvo „stranih elemenata“ koji čitaju i pišu ćirilicu shvata se kao provokacija. Srpski nacionalizam je nacionalizam teritorijalno osporene države čiji su geostrateški interesi podređeni vlasti, nervoznoj zbog gubitka manevarskog prostora na unutrašnjem i na spoljašnjem planu. Ovde domaći izdajnici i strani plaćenici nisu trn u oku, nego permanentna opasnost koja bi, s promenom vlasti, otcepila Vojvodinu, priznala nezavisnost Kosova i niz vodu pustila Republiku Srpsku, kako je to Milošević učinio s Republikom Srpskom Krajinom. Ukratko, ako Hrvatska u Ustavu brani nova ujedinjenja na Balkanu, Srbija u preambuli iz 2006. insistira da je Kosovo u njenom sastavu.
Zato je Plenkoviću dovoljno da „najoštrije osudi“, a Vučiću neće biti dovoljni ni krajnji desničari – ministar informisanja Boris Bratina i šef diplomatije Nikola Selaković, ni Milorad Dodik ni Milan Knežević, ni brojne deklaracije o očuvanju ćirilice, nacionalne kulture i srpskog naciona…
