Posebna vrsta ponosa našom kulturnom baštinom obuzme posetioca Moderne galerije u Valjevu tokom trajanja izložbe Zapleti slikane stvarnosti (do 1. decembra). U toj postavci dela iz kolekcije Zorana Popovića nabijena je energija nekoliko generacija vizuelnih stvaralaca, pokrivajući 70 godina slikarstva na jugoslovenskim, a potom srpskim prostorima.
Ove slike, mahom velikih formata, Petra Lubarde, Dada Đurića, Leonida Šejke, Vladimira Veličkovića, Miloša Šobajića, Lazara Vozarevića, Miće Popovića, Stojana Ćelića, Milete Prodanovića, Marije Dragojlović, Biljane Đurđević, Mrđana Bajića, Tadije Janičića… jedne drugima ne konkurišu, već se nadopunjuju u međusobnoj komunikaciji. Pravo je čudo kako je taj skladni razgovor moguć u četiri galerijska prostora od svega 160 kvadrata ukupno, a da se niko ni sa kim „ne posvađa“.
Razmena informacija se odvija mimo protoka vremena i umetničkih pravaca. Apstrakcija raspravlja s figuracijom, enformel s avangardom. Negde teški nanosi boja (Andrea Ivanović Jakšić, Odmetnik – osvajanje slabode) asociraju na reljef kore drveta, dok je na drugom mestu (Vera Božičković Popović, Igra svetlosti) paleta sačinjena od crnila bitumena, i svetlih tragova neke neprepoznatljive, hrapave materije. Tako oku nikad nije dosadno.
Zlato iz slike Euharistija Milovana Destil Markovića, zadržava se u pogledu, da bi se susrelo s drugačije struktuiranim zlaćanim poljima Božidara Plazinića, na platnu Dodir III. Globus na crtežu Mrđana Bajića „vrti“ se uporedo sa gomilanjem oblaka Nimbusa njegovog strica Miloša Bajića (ili je to oreol kakvog apstrahovanog svetitelja’). Mediteransko plavo Perice Donkova uliva spokoj, a Cityscape XVI Ivana Šuletića unosi teskobu repeticijom jednog kadra betonskih stambenih blokova.
Prostorija na prvom spratu i inače rezervisana za Ljubu Popovića, osnivača Galerije (1986), sada je bogatija za još tri dela tog slikara čudnovatih bića. Koga su Valjevci prisvojili, premda je rođen (1934) u Tuzli, i dobar deo veka (od 1963) proveo u Francuskoj.
Traganje za vitalnim pulsiranjem sveta
„Poetski pristupi 47 predstavljenih umetnika prate fizionomije modernih orijentacija. Polje slikarske umetnosti, uz sve pritoke postkonceptualnih izraza i proširenja, izražava pravac misaonog kretanja ka metafizičkoj oceni stvarnosti“, kaže istoričar umetnosti Nikola Šuica, u bogatom katalogu izložbe. Izbor remek-dela eminentnih autora „nije tek doprinos slikarskih viđenja hronologiji dešavanja, već i istraga po zagonetkama traganja za vitalnim pulsiranjem sveta, nikad zatvorena za nove uplive i otkrića“, dodaje Šuica.
Ideja da se napravi tako spektakularna postavka, datira iz 2017, kada je Moderna galerija prvi put sarađivala s kolekcionarom Zoranom Popovićem, inače rođenim Valjevcem. Povod za prvu kooperaciju bila je retrospektiva Ljube Popovića, upriličena nakon njegove smrti (2016), pa je njegov prezimenjak ustupio Galeriji nekoliko slika za tu počasnu priliku.
„Zanimljivo je da je Ljuba odbio da bude direktor ustanove čije je osnivanje inicirao. Budući da je živeo i radio u Parizu, smatrao je da bi ovo bilo kao da sudiš na utakmici koju gledaš preko televizije. Ujedno je govorio da u Srbiji ima dovoljno pametnih ljudi, pa im on ne treba da im ’soli pamet’“, objašnjava Marija Đurić, direktorka jedinstvene valjevske ustanove. Nezavisne, iako državne, kojoj se nikad niko nije mešao u upravljanje.
Vremenom, Galerija je pribavila 560 dela za svoj fundus, od čega 120 slika Ljube Popovića, dobijenih na poklon. Ljubina misija očitava se i u tipskom ugovoru sa darodavcima, da će im, u slučaju promene programa ili zatvaranja galerije, pokloni biti vraćeni, ili, u slučaju smrti – njihovim naslednicima.
Ni po babu, ni po stričevima
Retrospektiva tog velikana filozofske misli i nadrealističkog dela, nije bila kraj saradnje između Moderne galerije i Zorana Popovića. S obzirom na raskoš njegove zbirke, i nadalje je on pozajmljivao radove ovoj instituciji kulture od nacionalnog značaja, kad god bi se za tim ukazala potreba.
Onda se rodila zamisao da se njegova kolekcija prikaže u celosti, ili najreprezentativnijim delom, s obzirom na njen obim. Godina korone (2020) odložila je planove, sve do tekuće, kada se pristupilo izboru dela, objektivnom, mimo ličnih preferencija i usmerenja Galerije. „Naša ustanova od početka je posvećena fenomenima neofiguracije i fantastičnog realizma, što nije mogla da bude okosnica postavke Zapleti slikane stvarnosti“, Đurić primećuje.
Prva selekcija odnosila se na katalog, gde je svaki autor trebalo da bude predstavljen sa dve slike, pa se Galerija ispunila radovima prenetim sa nekoliko lokacija Popovićeve zbirke. Razni su principi postavke bili u opticaju, te su dela, poslovično teška, mnogo puta premeštana. „A svako je moglo da bude zvezda jednog zida, da je bilo više prostora“, direktorka konstatuje.
Ta privilegija pripala je samo Lubardinom Rađanju jezera, nešto manjeg formata od uobičajenog. „S druge strane stuba hteli smo da postavimo Molitvu Biljane Đurđević, ali ona traži veću distancu za opservaciju no što je takav raspored dozvoljavao“, Đurić opisuje muke kreiranja izložbenog poretka. Samo se za slike Ljube Popovića unapred znalo da će se pridružiti ostalima (u prostoriji na spratu), i tu ostati do daljeg, po dogovoru sa kolekcionarom.
Odrasli posetioci dela posmatraju u tišini, s pijetetom, jedva odolevajući da ne dotaknu pojedine (poput „kore drveta“ Andree Ivanović Jakšić). Predškolska deca, i ona do šestog razreda osnovne škole, s kojima Galerija realizuje radionice, ne prezaju da pitaju i primete šta god im padne na pamet.
Šta je uplašilo Ljubu
„Kad se nađu u prostoriji sa Ljubinim slikama, mališani se čude ’šta ga je to uplašilo’, kako doživljavaju njegove fantazmagorične likove koji izviru iz podsvesnih procesa“, primećuje Đurić. Ulje na platnu De profundis Kristine Pirković, puno stilizovanih lutaka i začudnih antropomorfnih stvorenja, decu asocira na crtani film. Smrt u diskoteci Tadije Janičića, gde disko-kugla pada na čoveka (sa modernim naočarima) i gnječi ga, izmamljuje im poređenje sa video-igricama, i povike „izgubio je život“, kako se označava situacija u kojoj igrač gubi pravo na dalje učešće u onlajn zanimaciji.
Kad se zateknu pred platnom Broj 159 Miće Popovića, sa obnaženim parom u strasnom zagrljaju, bivaju zatečeni i delom posramljeni. „Tada im objašnjavamo da je golo ljudsko telo, a posebno žensko, bilo inspiracija mnogim umetnicima od antike, preko renesanse, pa do dana današnjeg“, ističe sagovornica Radara.
Da li će i kada biti upriličena još jedna postavka od preostalih radova iz zbirke Zorana Popovića još se ne zna, pa ostaje da se nadamo što skorijem povodu za osećaj ispunjenosti. I izdvojimo vreme za posetu tekućoj izložbi, jer svako će ovde naći nešto što ga ostavlja bez daha, kao i celina izloženog.
