Koliko god da je Donald Tramp bio uveren u sopstveni kolosalni doprinos svetskom miru tokom deset dana od stupanja na drugi predsednički mandat do zatvaranja nominacija za Nobelovu nagradu za mir, ostao je samo jedan od 338 nominovanih. Baš kao i srpski studenti, samo što je, očekivano, to podneo mnogo lošije od njih.
A kako i da ne bude kivan kada je (makar u trenutku pisanja ovog teksta) zaustavio već „osam ratova“, da bi mu priznanje preotela venecuelanska opozicionarka Marija Korina Mačado, nominovana upravo od strane grupe američkih republikanaca, uključujući aktuelnog državnog sekretara SAD Marka Rubija. U pismu poslatom Nobelovom komitetu pre predsedničkih izbora, kongresmeni su naveli da su u svojoj karijeri „retko svedočili takvoj hrabrosti, altruizmu i moralnosti“ i da čvrsto veruju da je njeno vođstvo i „nepokolebljiva posvećenost miru“ čine idealnom kandidatkinjom. Naravno, nakon što se Komitet složio sa takvom ocenom, Rubio nije bio u poziciji i da joj čestita a da zadrži posao, a Trampu je preostalo da razumevanje i toplu reč ponovo traži među autokratama.
„Postojali su slučajevi da Komitet dodeli nagradu ljudima koji nisu ništa učinili za mir. Ne znam da li je predsednik SAD zaslužio Nobelovu nagradu, ali on zaista puno radi na rešavanju kompleksnih kriza koje traju godinama, čak i decenijama“, izjavio je Vladimir Putin, na šta mu se Tramp zahvalio pre nego što je išta drugo rekao povodom dodele.
I dok je Mačado u telefonskom razgovoru u kome je obaveštena da je dobitnica, poneta emocijama rekla da je reč o najvećem priznanju za narod Venecuele koji ga je zasigurno zaslužio, ubrzo se sabrala i prvo na mreži X napisala da nagradu posvećuje i napaćenom narodu i „predsedniku Trampu za njegovu odlučnu podršku našoj borbi“, a potom ga i pozvala da mu lično kaže da je nagradu zapravo zaslužio on.
Jer iako je Komitet u obrazloženju odluke naveo da je ujedinila opoziciju, da nije posustajala u pružanju otpora militarizaciji venecuelanskog društva, kao i da se dosledno zalagala za mirnu tranziciju ka demokatiji – istinitost poslednje tvrdnje je pod znakom pitanja. Naime, kako je primetio El Pais pre dve godine, Mačado se godinama zalagala za nasilno svrgavanje režima uz pomoć SAD, a iako je u tom trenutku ideju odbacila kao puku fantaziju, stvari su se dvostruko promenile.
Sa venecuelanske strane, režim je postao represivniji. Broj političkih zatvorenika je premašio 800, sud je onemogućio Mačado da se kandiduje na predsedničkim izborima 2024, većina njenih bliskih saradnika je pobegla iz zemlje… Ali ne i ona, iako se već preko godinu dana krije od režima i u javnosti je poslednji put viđena na protestu u januaru. A sa američke strane, nakon kraćeg perioda rada na normalizaciji odnosa, Trampova administracija je proglasila predsednika Venecuele Nikolasa Madura šefom terorističke organizacije koja preplavljuje SAD narkoticima, i počela da gomila mornaricu u Karipskom moru i potapa brodove koji navodno prevoze drogu.
Čak ni u danu dobijanja nagrade za mir, Mačado nije bila spremna da se založi protiv prerastanja takve pretnje u punu vojnu intervenciju, već je samo rekla da ne želi da komentariše operaciju čiji bi cilj bila odbrana bezbednosti druge države. Zbog toga je profesor Bendžamin Gedan ocenio da je u trenutku kada Bela kuća šalje signale da bi za takav potez imala podršku Mačado, odluka Komiteta upravo poruka da bi obe strane trebalo da nastave da se za promenu bore mirnim sredstvima.
