Narativ o krizi i umiranju demokratije koncentriše se oko koncepta i praksi iliberalne, odnosno neliberalne demokratije – demokratije ogledane do koske. Primera radi, Džon Kin, u knizi indikativnog naziva Život i smrt demokratije, populizam opisuje kao autoimunu bolest demokratije koja koristi demokratiju, a onda je razara. On istiskuje autonomno civilno društvo da bi se formirale populističke partije i pokreti, koristi prednosti slobode komunikacija i na kraju pobeđuje na izborima. Politika koja se vodi u ime naroda zahteva, jer je narod neka vrsta apstrakcije, „fantoma“, vođu koji je njegovo otelovljenje.
Populističke partije i vođe nastupaju sa politikom u ime naroda, mobilišu građane da bi pobedile. Međutim, kada dođu na vlast počinju da uništavaju ključne demokratske mehanizme. U situacijama kada populistička politika potraje, u stanju je da uništi klasične mehanizme nadgledanja i kontrole, čiji je cilj sprečavanje zloupotrebe vlasti u demokratskim društvima. Stoga, tipično je za neliberalne demokratije da da napadaju nezavisne medije, sudstvo i ne vole klasični demokratski princip podele vlasti.
Populizam istiskuje autonomno civilno društvo da bi se formirale populističke partije i pokreti, koristi prednosti slobode komunikacija i na kraju pobeđuje na izborima
Priča o nazadovanju i urušavanju demokratije ima zapravo tri svoja ključna aspekta – nazadovanje kao inverzni politički proces, zagovaranje neliberalne demokratije kao ideološke alternative liberalnoj demokratiji i urušavanje demokratije kroz loše upravljanje.
Korak hapred, pa hiljadu nazad
Pojam nazadovanja kao procesa uključuje pad vladavine prava, koncentraciju moći i pražnjenje demokratskih institucija.
Pojam nazadovanja kao normativne alternative liberalnoj demokratiji se oslanja na populističko načelo da istinski predstavnici naroda treba da vladaju manje-više neograničeno.
Кorupcija, traženje rente, zloupotreba javnih nabavki i uspostavljanje sistema direktnih pogodbi su klasični elementi stvaranja oligargije i sistema lošeg upravljanja. Ono se može proširiti na politike koje direktno krše individualna i ljudska prava. Konačni rezultat su različiti oblici hibridnih režima.
Strategija razaranja političkih institucija uključuje četiri ključna elementa – centralizaciju moći, kontrolu izbornog procesa, osvajanje države i ograničavanje civilnog društva. Uspešno ostvarivanje ovih ciljeva može zamagliti granicu između stranke i države, do mere da se fasadna demokratija da održavati putem izbora i institucija koje tek formalno podsećaju na one u liberalnim demokratijama.
Pojam nazadovanja kao normativne alternative liberalnoj demokratiji se oslanja na populističko načelo da istinski predstavnici naroda treba da vladaju manje-više neograničeno
Najhitniji element centralizacije političke moći za ambicioznog autoritarnog lidera je centralizacija izvršne vlasti kojoj sledi kontrola zakonodavne vlasti. Radi se o merama ograničavanja konsultacija, debate i kontrole parlamentarnog zakonodavstva, kao i ograničavanja mogućnosti parlamenta da poziva izvršnu vlast na odgovornost. Drugi, podjednako važan, korak jeste vršenje kontrole nad pravosuđem. Promena osoblja i/ili nadležnosti, moći ili procedura donošenja odluka suda je najkontroverznija vrsta mera.
Fingirana nezavisnost
Kontrola državnog aparata takođe podrazumeva kontrolu nad „nezavisnim“ agencijama države, kao što su nezavisni državni organi i regulatorna tela, uključujući tu i, recimo, narodnu banku. Većina liberalnih demokratija zasniva se naime na brojnim nezavisnim agencijama sa visokim stepenom autonomije i kredibiliteta. Ovaj, prvi element demokratskog nazadovanja i zarobljavanja države uključuje i lokalnu i regionalnu samoupravu.
Međutim, cela poenta neliberalne demokratije je u tome da vođa i vladajuća stranka/koalicija ne dođu u rizik da izgube sledeće izbore od „neprijatelja naroda“. Redizajniranje izbornog sistema ili usvajanje novog izbornog zakona po meri moglo bi pomoći u ostvarivanju ovog, drugog, strateškog cilja. Pošto najčešće izborna reforma nije dovoljna, neophodno je omogućiti periodičnu reviziju izbornog procesa pre svakih izbora od strane tela koje kontroliše vlada. Ključni element institucionalne manipulacije u težnji za reizborom tiče se propisa za izborne kampanje, odnosno očuvanja dominacije nad sredstvima za finansiranje kampanje i političko oglašavanje.
Кada se pobeda obezbedi, centralno načelo neliberalne demokratije je da sva moć leži u rukama vođe i kamarile oko njega. Demokratsko urušavanje podrazumeva i pokušaj preuzimanja države i izgradnju oligarhije. Najvažnije mere uključuju korupciju, ili preciznije prelazak sa obične korupcije na sistemsku korupciju gde su javne nabavke, još pre direktne pogodbe, poreske olakšice ili regulatorna pravila osmišljena da koriste oligarhiji.
Četvrtu model alatku neliberalne demokratije čini ograničavanje ili marginalizacija ne samo političke opozicije već svih nezavisnih glasova. Кontrola nad mejnstrim medijima – štampanim, radiodifuznim i onlajn – je možda najvažnije pitanje. Pored direktnog i aktivnog državnog vlasništva, regulacija i nadzor nad medijima su najdirektniji alat. Pri tome, oligarhijsko vlasništvo i političko usmeravanje državnog oglašavanja ka medijima koji ga podržavaju takođe mogu značajno pomoći. Pogotovo na siromašnom i plitkom medijskom tržištu.
Paralelno ograničavanje slobode delovanja nezavisnih interesnih grupa i nevladinih organizacija je uobičajena strategija i za autoritarne države i za nazadujuće demokratije. To uključuje i napore da se ograniči, kažnjava ili stigmatizuje strano finansiranje – bilo da je privatno ili od međunarodnih organizacija.
Кonačno, dugoročno gledano, neliberalna demokratija takođe podrazumeva utišavanje nezavisnih glasova koji indirektnije utiču na politiku, putem kulture i obrazovanja. Lista organizacija civilnog društva koje se pokušavaju, direktno ili indirektno, staviti pod političku kontrolu je gotovo beskrajna, uključujući univerzitete, škole, pozorišta, profesionalna udruženja, autonomne sindikate…
Dodatne alatke
Demokratsko nazadovanje se najlakše prepoznaje u obliku institucionalnih promena – ali neliberalna demokratija ne može da funkcioniše ni bez stalne zloupotrebe moći. I dobre priče koja to pokriva i opravdava.
Кontrola nad mejnstrim medijima – štampanim, radiodifuznim i onlajn – je možda najvažnije pitanje. Pored direktnog i aktivnog državnog vlasništva, regulacija i nadzor nad medijima su najdirektniji alat. Pri tome, oligarhijsko vlasništvo i političko usmeravanje državnog oglašavanja ka medijima koji ga podržavaju takođe mogu značajno pomoći
Svaki od setova reformi uključuje niz zloupotreba moći, na primer, savijanjem i rastezanjem pravila o vanrednim merama, zloupotrebom režima revizije i inspekcije. Naravno, i korišćenjem ekonomske moći formirane oligarhije za podršku vladajućoj stranci i slabljenje opozicije. Povremeno bi, u slučajevima građanskog bunta, korisno bilo i “malo” političkog nasilja.
Raspoloživa opravdavajuća „sirovinska baza“ za neliberalne demokratije su identitetska pitanja i manipulisanje osećajem nacionalnog dostojanstva. Istovremeno, plutokratska priroda režima prikrivena je redistributivnim davanjima – raširenim klijentelizmom i partijskim zapošljavanjem. U krizi dobro dođe i kreiranje atmosfere vanrednog stanja i ugroženosti obojenom revolucijom.
Tekst je deo „Političkog bukvara“ koji je izašao u izdanju kuće Clio.
