Nakon demantija Ministarstva energetike – Za tipske kupce, cena kilovat-časa je 4,09 evrcenti – reagovao je i stručnjak za energetiku Miloš Zdravković, jedan od sagovornika, za resorno Ministarstvo spornog, teksta Zašto je struja u Srbiji skuplja nego u trećini Evrope. Zdravkovićev odgovor objavljujemo uz mala redakcijska skraćenja.
***
Poštovani, hvala što ste reagovali i izneli svoju verziju podataka i obrazloženja. Cenim nastojanje Ministarstva da osigura javnu informisanost. Međutim, smatram da demanti ne obara ključne nalaze analize objavljene u Radaru, već otvara prostor za preciziranje i dodatne argumente.
Prva primedba odnosi se na izbor uzorka i reprezentativnost podataka i Ministarstvo navodi da je autor teksta koristio podatke za domaćinstva čija godišnja potrošnja ne prelazi 1.000 kWh, što čini svega 1,4 odsto ukupne potrošnje domaćinstava, i da to nije „tipični kupac“. Da, u analizi su pomenuti i krajnji slučajevi (izuzetno mala potrošnja) kako bi se pokazali ekstremni efekti fiksnih troškova, ali autor nije tvrdio da je to prosečan slučaj.
Ključni segment koje je tekst analizirao su domaćinstva sa potrošnjom između 300 i 1.500 kWh mesečno i u toj kategoriji su i mnogi prosečni korisnici, a tu se vidi koliko razlika između „niskih“ neto cena i „stvarnih“ troškova postaje značajna.
Čak i ako je tačna procena Ministarstva da će spuštanjem praga sa 1.600 na 1.200 kWh samo mali broj korisnika ući u „crvenu zonu“, to ne demantuje problem da će oni koji se nađu u toj zoni ubuduće plaćati znatno više po kWh, jer je velika i razlika u tarifama
Ministarstvo samo ukazuje na referentne grupe „tipskih kupaca“, koji troše od 2.500 do 5.000 kWh godišnje, ali ne osporava da, i unutar grupa sa manjom potrošnjom, relativni teret fiksnih troškova raste. Nije, dakle, sporno da se za poređenje koriste „tipični kupci“, ali ni to ne eliminiše potrebu da se pokaže kako sistem izgleda za one sa manjom potrošnjom.
Drugo, Ministarstvo tvrdi i da za tipske kupce neto cena električne energije (energija plus snabdevanje) iznosi 4,09 evrocenti za kWh i time pokušava da se suprotstavi računici od 8,79 evrocenti za kWh plus dodatne stavke. Cifra od 4,09 evrocenti podrazumeva samo energiju i snabdevanje, ali ne uključuje ključne komponente koje građani moraju da plate – prenos, distribucija, naknade (za obnovljive izvore, energetsku efikasnost i fiksne troškove), takse, PDV i akcize. U tekstu u Radaru, čji sam sagovornik bio, upravo se ukazuje da kada se sve te komponente saberu, efektivna cena po kWh postaje značajno viša i da se kreće u rasponu od 12,37 do 18,29 evrocenti za različite nivoe potrošnje.
Ministarstvo ne daje detaljnu metodologiju – koja grupa korisnika, koje tarife, koje fiksne stavke su uključene ili isključene u toj cifri od 4,09 evrocenti za kWh. Bez transparentne računice taj podatak ne može se koristiti za ozbiljne analize. Dakle, ta cena od 4,09 evrocenti može biti validna za usku kategoriju uslova, ali ne pobija činjenicu da korisnici plaćaju daleko više kada se uključe sve stavke.
Treće, Ministarstvo tvrdi da promena praga za ulazak u crvenu zonu sa 1.600 na 1.200 kWh neće mnogo „pogoditi“ korisnike, te procenjuje da će to uticati na jedan do sedam odsto korisnika, u zavisnosti od meseca. Čak i ako je tačna procena da će spuštanjem praga samo mali broj korisnika ući u „crvenu zonu“, to ne demantuje problem da će oni koji se nađu u toj zoni ubuduće plaćati znatno više po kWh, jer je velika i razlika u tarifama.
Demanti, takođe, ne osporava da će promena praga promeniti raspodelu opterećenja među potrošačima i da će oni sa mesečnom potrošnjom od 1.200 do 1.600 kWh imati neizvesnost i rizik.
Ako su podaci Ministarstva da će ova promena pogoditi samo jedan do sedam odsto potrošača precizni, dobro bi bilo da se objavi tabela, koliko domaćinstava (po opštinama, potrošnji) će preći prag ,da bi se taj argument mogao ispitati na konkretnoj bazi.
Četvrta primedba odnosi se na (ne)transparentnost i raspodelu sredstava. Ministarstvo kaže da prihodi od korekcije cena neće ići EPS-u u „profit“, nego će se ulagati u modernizaciju mreže i distribucije. To je važna tvrdnja i ukoliko je tačna i dokumentovana ona ublažava moju zabrinutost (citirao me autor teksta, Milan Ćulibrk). Ali u demantiju ne vidim javno dostupne podatke i analizu koja potvrđuje da se sredstva planirano troše na infrastrukturu, a ne na druge namene.
Da bi dalja rasprava bila produktivna, predlažem da Ministarstvo energetike objavi detaljnu računicu kako je došlo do cene od 4,09 evrocenti za kilovat-sat, koje stavke su u nju uključene, za koje korisnike i tarife
Zbog istorije netransparentnosti, neophodno je da se objave izveštaji o tokovima novca, tj. koliko je novca prikupljeno dodatnim i fiksnim naknadama i gde je tačno on investiran. Ukazujem da javnost ima opravdani razlog da sumnja – ako Ministarstvo tvrdi da sredstva idu na mrežu, zašto se to ne pokaži kroz stavke u budžetu, ugovore, revizije.
Ukratko, demanti Ministarstva ne pobija analizu objavljenu u Radaru, već naglašava važnost preciznosti u uzorkovanju i metodologiji. Osnovni argument tog teksta, međutim, opstaje i svodi se na to da korisnici često plaćaju daleko više od „niskih“ neto cena, zbog brojnih dodatnih stavki.
Da bi dalja rasprava bila produktivna, predlažem da Ministarstvo objavi detaljnu računicu (Excel/CSV) kako je došlo do cene od 4,09 evrocenti za kWh, koje stavke su u nju uključene, za koje korisnike i tarife. Drugo, da objavi analizu koliko domaćinstava mesečno troši više od 1.200 kWh (i po opštinama), da se jasno vidi ko će biti pogođen smanjenjem praga za ulazak u crvenu zonu. Treće, da se objave evaluacije i izveštaji o toku sredstava prikupljenih od dodatnih tarifa, koliko je uloženo u mrežu, infrastrukturu, koliko je potrošeno u administraciji ili druge stavke. I na kraju, da stručne institucije (regulatorne agencije, nezavisni energetski instituti) izvrše nezavisnu analizu i transparentno uporede računice Radara i resornog Ministarstva.
Srdačno,
Miloš Zdravković
