5.septembar
Zamislite ovakvu scenu, koju mi je ovih dana opisao drugar kao metaforu naše situacije:
Pijani grof, zabalavio i zabulaznio, igra karte sa grupom moćnika, svaki od njih veći i jači od njega, svaki od njih „pun k’o brod“, ali alav, iz oka bi ti uzeo, i vide da ovaj u svom pijanstvu srlja, da providno blefira, da se prsi i tamo gde ne treba, da rasipa svoje imanje kao da je tuđe…
Onako pijan, ne vidi da ofira svoje karte, da su mu blefovi providni, da baljezga, pun sebe, a ovi ga pelješe, a on ponosan da sedi za stolom sa njima, ma sve bi im dao da im se omili… Neka poštena duša, s vremena na vreme, šapne grofu da je vreme da ide kući, da je kasno, da gubi mnogo i da mu kuća ide na doboš, ali velike hijene oko njega koje ga čerupaju odmahuju rukom, ma ostani kume, ma baš nam je lepo s tobom, ma sve radiš kako i priliči, ma ti si car i jedan si od nas, ma ne slušaj zlobnike – nisu ludi da ga oteraju kad ga deru do gole kože…
Upropasti grof svoje imanje da bi se dodvorio, da bi sedeo za stolom sa velikima, da i on malo oseti tu veličinu, pa šta košta da košta…
Pijani grof znamo ko je, kao i moćnici za stolom, a Srbija je imanje koje je spiskano, iz partije u partiju, za partiju, zbog partije…
6. septembar
Narodni copywriting – slogani koje običan narod, ne profesionalci u promotivnim agencijama, piše da bi promovisali svoju robu, najčešće na pijacama – prava je moderna urbana naivna umetnost.
Znate već one klasike kao što je „lubenica – ‘ladna ko taština duša!“… Ja sam o tome pisao pre nekoliko godina, a Goran Jankuloski iz agencije Žiška je napravio i par podkasta na tu temu.
Najnoviji primer ovih dana cirkuliše mrežama: „jeftin kao SNS glasač“. Tuga i beda dela naroda koji je drugi deo naroda nazvao „ćaci“ je opipljiva, i u ovom sloganu i u izanđalim, musavim skupovima koje režim upriličava za naše zajedničke pare kako bi svojim medijima dao nešto mesa za izveštavanje i priliku za vešto kadriranje koje sluđenim i prostim pristalicama ispred ekrana daje utisak masovnosti.
To su buvljak-mitinzi, estetika siromašnog vašara koja pokušava da parira estetici rok festivala.
Opis srpskog režima i njegovih skupova je „vampiri koji jašu zombije“. Eto postera za srpski politički horor film.
7. septembar
Kako se taksi spuštao Brankovim mostom, sa desne strane su se videli tenkovi parkirani na Ušću, sa namrštenim, pretpostavljam, pripadnicima vojne policije sa crnim beretkama koji im čuvaju prilaz.
Tenkovi u beogradskom javnom prostoru. Naježi se čovek malo od toga… Pretnja je u sugestiji, iako je zvaničan razlog priprema za vojnu paradu
Znajući za sklonost ka i veštinu za simboličku komunikaciju koju srpski predsednik poseduje kao bivši ministar propagande, siguran sam da tenkovi nisu slučajno stavljeni tu. Desetine hiljada građana koji svakodnevno prelaze most ih vide. Tenkovi u beogradskom javnom prostoru. Naježi se čovek malo od toga… Pretnja je u sugestiji, iako je zvaničan razlog priprema za vojnu paradu.
Podsvest reaguje, kao i na mlaznjake koji preleću grad. „Subliminalna“ poruka je ta o moći države, o potencijalnoj opasnosti za svakoga ko joj se suprotstavi, dok tako sami, u svom autu ili autobusu, prolazimo kroz svoj dan. Hiljade protestanata u koloni se ovoga ne plaše, međusobno ohrabreni zajedničkom energijom bunta; pojedinačni građanin je nešto drugo…
Na neki način, maslinasto-zelena uniforma koju je pripadnik Žandarmerije nedavno nosio kada je studentima oduzimao telefone na jednom od fakulteta ima istu ulogu; plava i crna su uobičajene boje policije na koje smo već navikli, one su „normalizovane“; ali „SMB“ znači „vojska“, a vojska u sadašnjim dešavanjima znači „novi, viši, možda i konačni, stepen ozbiljnog“.
Sve ovo pokazuje da je katalog simboličkih opcija za uticaj na percepciju i motivaciju građana koji protestuju i dalje prilično bogat i da režim još nije rekao svoju poslednju reč na ovu temu pre ogoljene i brutalne sveopšte diktature. Ali sve curi polako u tom pravcu…
9. septembar
Sudeći po primerima na Iksu i vestima na netu, manastir Tumane je izgleda nedavno testirao svog virtuelnog „inteligentnog četbota“, AI asistenta (crkvenjaka?) pod imenom Tumanko.
Na stranu nesrećne asocijacije u imenu i mohikanski izgled avatara koji priziva lik Roberta de Nira u filmu Taksista, izgleda da eksperiment, inače očigledno preduzetnog igumana, nije urodio plodom jer ova funkcionalnost više nije na web strani manastira.
Bilo je neizbežno da i crkva počne da usvaja moderne tehnologije, koliko god to bilo u suprotnosti sa njenom opštom civilizacijskom pozicijom, jer (tehnološka) sila boga ne moli i svaki „ribar ljudskih duša“ mora da peca tamo gde su ribe; u ovom slučaju, onlajn…
Vrlo mi je zanimljiv ovaj spoj drevnog sujeverja i tehnologije budućnosti. Na web strani manastira može da se zakaže konak i da se obavesti o raznim čudima koja su se u manastiru desila, od čudotvornih izlečenja do rađanja dugo očekivane dece; iguman je dosta prisutan takodje, kao kućni „influenser“ i glas manastira.
Bilo je neizbežno da i crkva počne da usvaja moderne tehnologije, koliko god to bilo u suprotnosti sa njenom opštom civilizacijskom pozicijom, jer (tehnološka) sila boga ne moli i svaki „ribar ljudskih duša“ mora da peca tamo gde su ribe
Ipak, uprkos svojoj vekovnoj sporosti i opreznosti, i crkva je podložna greškama modernih marketing timova: da juri takozvani media first – upotrebu neke nove cool tehnologije – bez prethodnog detaljnog testiranja. Samo reći „imamo AI asistenta“ nije dovoljno; mora i da radi…
Dakle, i popovi su ljudi, sa istim slepim tačkama u razmišljanju. Čekam prvog domaćeg virtuelnog protu, sa virtuelnim kandilom i virtuelnom svetom vodicom koja može da se kupi kriptovalutom.
Nadam se i sa boljom frizurom.
10. septembar
Još jedno globalno ime koje ne daje ni pet para za nas odlučilo je da unovči svoju slavu i pozajmi svoj lik i delo srpskom režimu i Ekspu. Za razliku od Bolta, ovo me je stvarno zabolelo jer sam Džekija Čena oduvek smatrao simbolom upornog rada, inteligencije, inovacije i ličnog integriteta. Sve je sam zaradio, sam se izlagao riziku u akcionim sekvencama, povređivao se na snimanjima i skoro potpuno sam kreirao novi žanr kung-fu komedije.
Čen je Čaplin kung-fu filmova. Harizmi je dodavalo i to da je po mnogim svedočenjima u pitanju iskreno pristojna i prijateljska osoba.
Zašto bi onda neko takav stavio sebe u ovakvu kompromitujuću situaciju? Razlozi su sve ono što mi ne uspevamo da shvatimo o modernom svetu.
Prvo, niko o nama ne zna ništa. Mi smo u sopstvenim glavama prepuni sebe, a onda pogledate kako međunarodne publike pretražuju Srbiju i shvatite da su česti upiti „Koliko je tamo hladno?“ (Siberia),
„U kojoj zemlji je Srbija?“ ili „Gde je Srbija?“ Holivudske zvezde, ne mnogo poznate po obrazovanju, koje ionako žive u hermetičkim mehurima slave i bogatstva, često znaju i manje od toga… Moguće je da je za Čena, kao i za Bolta, ovo bila samo još jedna od tezgi i lak novac sa jedne egzotične destinacije.
Čen je Čaplin kung-fu filmova. Harizmi je dodavalo i to da je po mnogim svedočenjima u pitanju iskreno pristojna i prijateljska osoba. Zašto bi onda neko takav stavio sebe u ovakvu kompromitujuću situaciju? Razlozi su sve ono što mi ne uspevamo da shvatimo o modernom svetu
Drugo, takozvani „razvijeni svet“ i dalje ima automatsko poverenje u institucije. Ako je Čena zamolila da bude ambasador Ekspa u Srbiji BIA – ne naša, nego internacionalno udruženje za organizovanje Svetskih izložbi koje postoji od 1931. godine i koje ima preko 180 zemalja članica – iz inostranstva takav kredibilitet je manje-više besprekoran. Kao i FIFA, kao i Olimpijski komitet, kao i druge globalne institucije sa dugom istorijom, uprkos dokazanoj korupciji i skandalima, uprkos očiglednoj nesavršenosti, njihova istorija i „zvaničnost“ im i dalje daju kredibilitet.
Biti „ambasador“ jedne ugledne međunarodne institucije donosi glazuru „ozbiljnosti“, „više svrhe“, „misije“ ispraznom blještavilu holivudske slave. Skoro kao pa da čovek ima utisak karmičkog iskupljenja… Moje nagađanje je da je ovo bio način kako su Bolt i Čen postali ambasadori Ekspa: u njihovoj glavi oni su ambasadoru svetske BIA-a, ne Srbije, dok su u praksi simbolički ambasadori i srpske BIA.
Treće, sveopšta moralno-destruktivna snaga novca u modernom kapitalističkom svetu. Globalni neoliberalizam nas trenira da je novac vrhunska vrednost i normalizuje zaradu po svaku cenu. Siguran sam da ni Čenu ni Boltu nije bilo svejedno kada su (ako su?) dobili informacije o prirodi režima koji će predstavljati, ali (vraćamo se na tačku br. 1) o tome vrlo malo ljudi u njihovom okruženju išta zna, poziv je došao iz ugledne stare institucije i kinta je super laka za ono što mora da se radi, što se uglavnom svodi na luksuzna putovanja i slikanje.
Ne bih zaboravio ni četvrti mogući razlog: narcizam. Biti slavan nije za normalne ljude. Mnogi koji su postali slavni rekli su da je lepo biti uspešan, ali ne i biti slavan. Neki, međutim, uživaju u tome. Biti centar neprestane intezivne pažnje, usred vrtloga hiper-obožavanja i polubožanskog uticaja na ljude, kada se svet oko tebe razmiče kao jata tune oko ajkule, kada ti je sve u životu superpodmazano kliženje kroz najbolje i najfinije aspekte života – sve to ostavlja posledice na svakog sem ultra-normalnih i emocionalno uzemljenih, a vrlo malo je takvih ne samo među umetnicima, već među ljudima uopšte. Posebno boli to kada slava počinje da zalazi, kada je slavna osoba i na zalasku karijere i na zalasku života. Osećaj panike koji se rađa iz osećaja smanjene relevantnosti je nekada sveobuhvatan.
Slava je droga, i nekima je potrebna bez obzira na cenu.
Ljudski, tako ljudski…
