Piše: studeNt
Kada režimu ponestane ideja, on se ne obrati tabloidima. Jer tamo gde nema istine, dovoljna je montaža. A tamo gde nema ideje, ostaje samo propaganda u praznom hodniku. I zato, kad su studenti izbačeni iz SKC-a, na njih nisu čekali ni dijalog ni pitanja, čekali su ih Informer i policija.
U zemlji u kojoj su kulturne ustanove ili puste ili pod nadzorom, Oslobođeni Studentski kulturni centar, u poslednjih pet meseci bio izuzetak, zato što smo ga mi, studenti, umetnici, građani, držali u životu. Zgrada koja je godinama svedena na mimikriju kulturnog centra, u proteklih pet meseci bila je epicentar stvaralaštva – koncerti, performansi, projekcije, čitaonice, razgovori, radionice – više od 150 događaja bez ikakvog budžeta. I sve je to bilo organizovano sa doniranim zvučnicima, projektorima radom i entuzijazmom ljudi koji kulturu ne posmatraju kao državni ukras već kao alat za slobodu.
U jednom društvu koje se ponosi time što su kulturni radnici egzistencijalno uniženi, gde Ministarstvo kulture ne može da sroči tri koherentne rečenice o sopstvenoj kulturnoj politici, Oslobođeni SKC je bio smetnja. Pokazali smo da se bez dinara, bez kabineta, bez sekretarijata i bez marketinških agencija može voditi pravi kulturni život. Da može postojati bioskop u kome ne naplaćujemo kartu. Da može postojati scena otvorena i za izvođače i za publiku koja je godinama isključena iz institucija. I to je ono što nisu mogli da podnesu.
Šta se dešava kada se građani sami organizuju? Kada kulturni rad više ne zavisi od konkursa i partijskih veza? Kada umetnost diše bez cenzora i sponzora? To za njih nije nada. To je pretnja
Jer ako smo mi mogli da za 200 evra i 20 dana ofarbamo zidove, popravimo ozvučenje, postavimo izložbe i vratimo život SKC-u, šta to onda govori o državi koja decenijama ne može da zameni ni sijalicu u onim kulturnim ustanovama koje nisu eksplicitno podržale režim? O administraciji koja kulturu doživljava isključivo kao teret? O vlasti koja zna da prepozna samo kulturnu elitu koja zna da ćuti pred pokradenim konkursima? Oslobođeni SKC je bio ogledalo – i u njemu su se jasno videli svi oni koji godinama ne rade ništa.
Zato su morali da nas, još jednom, predstave kao negativce. Jer činjenica da smo od jedva aktivne zgrade napravili slobodnu kulturnu platformu je nedopustiva za one koji su zaduženi da pravi kulturni život ne postoji. Šta se dešava kada se građani sami organizuju? Kada kulturni rad više ne zavisi od konkursa i partijskih veza? Kada umetnost diše bez cenzora i sponzora? To za njih nije nada. To je pretnja.
I zato je režim reagovao onako kako zna – lažima. Uplakanim direktorima, sumanutim spiskovima o 200 ukradenih umetničkih dela, tabloidnim urlicima o išaranim zidovima. Oslobođeni SKC nije bio prostor koji su hteli da ponovo “oslobode”, nego simbol koji su hteli da zatru. Jer ako studenti mogu da stvore više za manje, ako umetnici mogu da stvaraju bez ucena režima, ako javnost može da se okupi bez obećanih dnevnica i sendviča, onda je jasno ko je, po mišljenju trenutne vlasti, višak. Ali je realnost drugačija: višak nije „zgubidanski student“, to je ministar bez kulture, to je vlast bez podrške naroda.
Mi nismo heroji. Nismo ni mučenici. Mi smo građani koji više ne pristaju na režimski horor u kome su svi ćutke saučesnici. I ne tražimo tapšanje po ramenu. Tražimo javnost
SKC je možda trenutno prazan. Ali svaki zid u njemu zna da je pet meseci služio svojoj svrsi. Bio je dom umetnosti, misli, disonance sa ovim režimom, dijaloga i ljubavi. I zato će preživeti. Režim koji misli da može da poništi ovu istinu, moraće da shvati, ne može.
Mi nismo heroji. Nismo ni mučenici. Mi smo građani koji više ne pristaju na režimski horor u kome su svi ćutke saučesnici. I ne tražimo tapšanje po ramenu. Tražimo javnost.
Jer ako je opasnost društva nova mlada akademska zajednica koja želi bolje sutra, onda ne živimo u državi, nego u kartonskoj kulisi jedne farse.
