Srbija već dugo baštini sistem personalne vladavine i podaničkog mentaliteta, kao u porodici u kojoj niko ne želi da odraste, u kojoj se svi ponašaju kao velika deca, jer o svemu misle mama i tata, baba i deda, odnosno predsednik. Zato se uvek opredeljivala na bazi ličnog senzibiliteta vođe, od srednjeg veka do danas, s tim što su se srpski kraljevi lomili između Rima i Carigrada, a vlast se sada dvoumi između Brisela i Vašingtona, s jedne i Moskve i Pekinga s druge strane, kaže Miodrag Zec, profesor Filozofskog fakulteta u penziji u intervjuu za Radar.
„Po sistemu vladavine Vučić liči na knjaza Miloša, jer je sva vlast u rukama jednog čoveka. Razlika je što se u vreme Miloša Srbija širila, a u vreme Vučića se teritorijalno smanjuje i što je Miloš bio vezan za Zapad, gde je i pobegao, dok Vučić dribla u kaznenom prostoru i autogolove proglašava pobedom. Model vladanja je sličan, ali rezultati nisu. Zato će Vučiću biti teže da vlada, a mnogo teže biće i nama da živimo sa ovakvom vlašću. Tim pre što više nema rezervoara ljudi koji bi želeli da dođu da žive u ovako krhkoj i nestabilnoj tvorevini, jer nismo uspeli da stvorimo građanina kao stub demokratskog društva. Biti građanin podrazumeva i odgovornost, a kod nas oni koji su protiv režima često neće da glasaju na izborima, iako je to isto kao da su glasali da sve ostane po starom. Naš usud je što se nalazimo na livadi iz pripovetke Jablan Petra Kočića, a tu gde se bodu bikovi, cveće ne raste. Konačno, sve što smo kao narod i napravili nije dugo trajalo“, naglašava Zec.
U Srbiji ne postoji političko tržište. U svim prodavnicama vladajuća stranka, koja je uspostavila monopol, nudi istu, kvarnu robu, dok su prodavnice u kojima se ranije moglo naći i nešto drugo zatvorene. Na tom tržištu sve je više bofl robe, pa je prirodno što pada i cena političara-preletača. A koliko god da im vođa plati – preplatio ih je
On smatra i da u Srbiji ne postoji političko tržište na kome svaki građanin sa svojim sistemom vrednosti, može „kupiti“ određenu političku robu po prihvatljivoj ceni, uz garanciju kvaliteta. „To nije moguće, jer se u svim prodavnicama nudi ista roba vladajuće stranke, koja je uspostavila monopol, dok su prodavnice u kojima se ranije moglo naći i nešto drugo u međuvremenu – zatvorene. Kao građane nas varaju na političkom tržištu, jer nam prodaju kvarnu robu, dok nam na robnom tržištu prodaju robu kojoj je istekao rok i slabijeg je kvaliteta nego što to piše na deklaracijama“, ističe sagovornik Radara.
Objasnili ste da i ljudi koji ne glasaju zapravo glasaju da se ništa ne promeni. Kako onda gledate na razne vrste izbornog inženjeringa, seobu birača iz Male Krsne, fantomske birače…
Potreba da svuda vučeš za sobom svoje mitingaše i glasače je potvrda da još od „ćoravih kutija“ u vreme komunizma nije pronađen model kako da se utvrdi prava većina. Nikada izbore nismo shvatali kao raspravu o bazičnim pitanjima koja bi trebalo da budu na dnevnom redu. Nikada nismo glasali o suštini, ideji kako da se neki problem reši. I uoči izbora u Beogradu nameće se tema Kosova, a ne kanalizacije, GSP-a, metroa… Sve se vrti oko važnih, ali za ove izbore virtuelnih pitanja o sudbini Srba, Kosova, države, koja se ne rešavaju na gradskom, već na državnom nivou. A u stvari se uvek glasa po principu – hoćemo kralja, nećemo Tita, ili obrnuto; hoćemo Slobu, nećemo Slobu; hoćemo Vučića, nećemo Vučića. I taj problem se ne može rešiti hvatanjem aktivista SNS-a po haustorima da bi se sprečilo prikupljanje sigurnih, kapilarnih glasova. Pre toga mora se promeniti sistem, jer mi nemamo državu, a simbol toga je da je neuporedivo jeftinije legalizovati nešto što je sagrađeno nelegalno, nego regularno graditi. I ništa neće moći da se promeni sve dok nelegalno ponašanje bude isplativije od poštovanja zakona. Podela vlasti, nezavisne i kompetentne institucije, javnost i slobodni mediji su preduslov prosperiteta. Nama vlast nudi jedinstvo vlasti i kontrolu medija kao ideal.
Kako smo došli do toga da vlast i lokalne izbore proglašava za biti ili ne biti?
Imamo patološku potrebu da smatramo da smo najveći, najvažniji, a većina ne zna ni za šta, ni za koga se glasa. Problem je i izborni zakon, pa se, umesto za Miku ili Žiku kod nas glasa za ili protiv Vučića. Niko ne prepoznaje kandidate za odbornike i poslanike. Niko ovde ne zna ko ih zastupa u Skupštini, dok ljudi u Arizoni znaju da glasaju za dva senatora i mogu da odu kod njih i da razgovaraju sa njima. Koga ja da pitam bilo šta?
Vreme je da se vratimo na izborni sistem koji će omogućiti direktnu vezu građana i njihovih predstavnika. Može kandidat imati iza sebe zastavicu neke partije, ali on mora da pobedi na izborima. Ovako, neki su u vrhu izborne liste samo da „navuku“ glasove, a onda u skupštinske klupe sednu neki drugi kandidati za koje niko ne bi glasao
To je i jedan od zahteva opozicije, da Vučić ne bude nosilac izborne liste SNS-a za Beograd. Verujete li da je to moguće?
On je majstor za korišćenje svih pomoćnih sredstava da dobije vlast. I nije to problem, već što u društvu ne postoji saglasnost da se organizuje referendum – da li ste za to da poštovanje zakona bude stimulativno jeftino, a nepoštovanje strogo kažnjivo. Ako smo za pravnu državu, lako je napraviti procedure koje će to omogućiti. Čini mi se, međutim, da je malo kome stalo da se napravi razumna, funkcionalna, održiva, kreativna država. Svi se bore samo da budu kalif umesto kalifa, a Vučić maestralno koristi karafeke, koje je prethodna vlast koristila da njeni politički protivnici nikada ne dođu na vlast. Veliki problem je i podela na izborne jedinice, jer se izborni inženjering neprekidno zloupotrebljava. Dobro je da iz želje da bude još veći Beogradu nismo priključili i Malu Krsnu. Opština mora biti centar građanskog suvereniteta, da ljudi iz Mladenovca, Obrenovca ili Lazarevca rešavaju pitanja koja su važna za njih. Kao da se zaboravlja da se na lokalnim izborima glasa o tome kako se prikuplja i troši porez naplaćen u toj regiji, a svi se ponašaju kao da neko drugi sve to plaća.
Šta je onda rešenje?
Vreme je da se vratimo na izborni sistem koji će omogućiti direktnu vezu građana i njihovih predstavnika. Može kandidat imati iza sebe zastavicu neke partije, ali on mora da pobedi na izborima. Ovako, neki su u vrhu izborne liste samo da „navuku“ glasove, a onda u skupštinske klupe sednu neki drugi kandidati za koje niko ne bi glasao. Mnogi se zgražavaju na pojam građanskog društva, jer se građanin još doživljava kao „remetilački faktor socijalističke sreće“. Zato su sve naše reforme verbalne.
Po sistemu vladavine Vučić liči na knjaza Miloša, jer je sva vlast u rukama jednog čoveka. Razlika je što se u vreme Miloša Srbija širila, a u vreme Vučića se teritorijalno smanjuje. Model vladanja je, dakle, sličan, ali rezultati nisu. Zato će Vučiću biti teže da vlada, a mnogo teže biće i nama da živimo sa ovakvom vlašću
Ako zloupotrebu monopolskog položaja na tržištu kažnjava Antimonopolska komisija, ko bi trebalo da kažnjava zloupotrebu monopolskog položaja vladajuće stranke na političkoj sceni?
To bi trebalo da rade građani, a i Ustavom bi trebalo takvo ponašanje sankcionisati. Kod nas postoje svi organi kao u zapadnim društvima, ali ničemu ne služe zato što je sva vlast koncentrisana u jednoj tački. Podanici traže vođu a ne institucije. Oni hoće sultana, a sultanova volja je – zakon. Zato nama ne treba ni Ustavni sud, jer čim je nešto „škakljivo“ on se proglasi nenadležnim.
Ispada da je lakše promeniti Ustav nego sistem?
I ja mislim da smo zreli za referendum da vidimo da li većina hoće predsednički sistem sa neograničenim ovlašćenjima, jer onda bar sve može da se sve vrati u koliko-toliko legalne okvire. Postoje takvi sistemi – apsolutne monarhije, u kojima suveren kao „božiji namesnik na zemlji“ i nagrađuje i kažnjava. I takvi sistemi mogu da napreduju sa prosvećenim vladarima, kakav je bio Karlo Peti, ali postoji i rizik da na to mesto može da dođe i neka budala poput Huane Lude ili Karla Glupog.
U teoriji postoji pojam prosvećeni apsolutizam, ali smo u praksi mi na Balkanu češće svedoci neprosvećenog apsolutizma. Kod nas su iznad Ustava bili i Tito, i Sloba, a sada i Vučić. Možda grešim, ali ne znam da je ikada ijedno regulatorno telo delovalo nezavisno od izvršne vlasti. I šta će nam onda 250 poslanika, regulatorna tela? To je samo trošak, jer ni o čemu ne odlučuju. Zato se kao društvo moramo opredeliti o modelu vladanja, da li smo za personalnu vlast ili za parlamentarnu demokratiju, hoćemo li na Zapad ili na Istok, jer se sto godina vrtimo ukrug i dajemo sebi autogolove.
Naš nacionalni brod luta i neprekidno se vrtimo ukrug, ista pitanja su već vek otvorena, evropske luke se sve više zatvaraju, kormilari nude sve dalja i neizvesnija pristaništa. Motor i kompas su u kvaru, vetrovi su nepovoljni, veslači su sve stariji, a putnici tonu u hibernaciju. Ako se ne probudimo brodolom je neizbežan
Za razliku od 1948, kada smo igrom slučaja ostali s ove strane zida između Zapada i Istoka, sad smo u toru, sad nam je isti zid na koju god stranu da kreneš. I da nije podigao poklopac (vize) i omogućio nezadovoljnima da odu iz Srbije, situacija bi bila još delikatnija. Ovako, oni koji su protiv vlasti sada glasaju nogama – odlaze. Ako se ovako nastavi vlast se neće promeniti, ali će nestati naroda. Koliko smo podeljeno društvo svedoči i to što je nama srce navodno na Istoku, ali je svima novčanik na Zapadu. I svi smo na rečima za pravdu, demokratiju i vladavinu institucija, ali svako voli nešto da smuva. Država je kulturološko pitanje, a mi smo je uvek smatrali tuđom, a ne svojom, ne alatom, već batinom. Zato tiraniju ne doživljavamo kao klimatski poremećaj već kao blagougodni povetarac.
Kao profesoru ekonomije liči li vam današnja Srbija više na akcionarsko ili na ortačko društvo?
Ni na jedno, ni na drugo, već na privatno gazdinstvo. U ortačkom društvu ima više ortaka…
Pa nije da vlast nema ortake…
Vučić ni sa kim ne deli vlast, kao što je nisu delili ni Tito i Milošević. On nema ortake, već samo izvršioce, koji možda učestvuju u raspodeli plena, ali ne utiču na odluke kome će koliko pripasti. Srbija ne liči ni na korporaciju, jer tamo postoje jasne procedure odlučivanja. Ona je više kao sultanat.
Ima li onda smisla izlaziti na izbore 2. juna ako do tada ne budu ispunjeni zahtevi opozicije?
Ako smo se složili da se glasa čak i ako se na dan izbora ostane kod kuće, onda bojkot izbora nije opcija. Do tada bi opozicija trebalo da insistira na pitanjima bitnim za funkcionisanje grada.
Problem se ne može rešiti hvatanjem aktivista SNS-a po haustorima da bi se sprečilo prikupljanje sigurnih glasova. Ništa neće moći da se promeni sve dok nelegalno ponašanje bude isplativije od poštovanja zakona. Podela vlasti, nezavisne i kompetentne institucije, javnost i slobodni mediji su preduslov prosperiteta. Nama vlast nudi jedinstvo vlasti i kontrolu medija kao ideal
Šta vama o državi i karakteru vlasti govori izjava ministarke zdravlja Danice Grujičić da joj se ministar finansija Siniša Mali ne javlja na telefon i da zato kasne javne nabavke za zdravsto?
Bilo bi mi čudno da se tako nešto desi u Austriji i taj ministar finansija se ne bi dobro proveo. Kod nas mi to zvuči sasvim uobičajeno. Čudilo bi me da joj se javi, jer u ovakvom modelu vladanja ministarski resor ili bilo koja institucija ne znače ništa. Bitno je samo ko ima direktnu komunikaciju sa izvorom moći. To je taj paralelni sistem, sastavljen od uskog kruga ljudi. Sve drugo je predstava. Više me čudi što se ministarka čudi i bez veze je glumiti demokratiju kad je nema, jer je volja jednog čoveka jača od zakona. I da se razumemo, ima još takvih država, a neke su i uspešne. Otvoreno je pitanje da li je apsolutizam nefunkcionalan, a demokratija funkcionalna. Kod nas je problem što se priča jedno, a radi sasvim drugo i svi ministri koji su ušli u vladu pristali su na tu igru. Svi znaju gde je moć, da institucije ne služe ničemu i da nisu ni formirane da bi radile svoj posao, već da vlast tamo zaposli deo svojih simpatizera i članova. Društvo u kome su potisnuti znanje i dostojanstvo, a favorizovano podaništvo, osuđeno je na stagnaciju.
I za skupljanje kapilarnih glasova?
Strašno je šta se radi sa ljudima koji nisu ni svesni da pristajanjem na sve kao društvo tonemo sve dublje.
Može li dublje, ima li dna?
To dno nam se stalno izmiče, jer se može živeti i sa jednim dolarom dnevno, kao što smo 90-ih živeli i sa par nemačkih maraka mesečno, a mnogi iz tog perioda i sada su na vlasti.
U ovakvom modelu vladanja ministarski resor ili bilo koja institucija ne znače ništa. Bitno je samo ko ima direktnu komunikaciju sa izvorom moći. To je taj paralelni sistem, sastavljen od uskog kruga ljudi. Sve drugo je predstava. Više me čudi što se ministarka zdravlja čudi što joj se ministar finansija ne javlja. Bez veze je glumiti demokratiju kad je nema, jer je volja jednog čoveka jača od zakona
Imate li i vi utisak da i sada imamo sve više dinara, pa i evra, a da oni sve manje vrede?
Nominalno imamo više, ali realno ne baš. To pogoduje stranim investitorima, a ubija domaću izvoznu privredu. Nijedna zemlja u tranziciji nije svoje probleme rešila na ovaj način. Slovenci su obarali vrednost svoje valute da bi naterali preduzeća da izvoze, a ovde dinar jača i naša privreda se motiviše da uvozi, jer se ne isplati proizvoditi bilo šta od domaćih komponenti. Zato smo od velikog proizvođača postali uvoznici hrane. I zato je kilogram domaćih čvaraka 20 evra, a uvoznog pršuta 15 evra. Stranci ovde dolaze zbog subvencija i daju plate radnicima od 400 evra i ne interesuje ih da li će to biti dovoljno za tri ili za jedan džak krompira. Vučić se hvali platama od 800 evra, a one vrede manje od 400 evra pre 10 godina, jer je evro zbog inflacije i jačanja dinara izgubio polovinu realne vrednosti. Uloga države je da omogući da se čovek ispolji kao kreativno biće, bilo u političkom, bilo u ekonomskom smislu. Uspešna društva iz svakog pojedinca izvuku maksimum koji im je Bog dao, kao što dobra tehnologija omogućava da se od šljive napravi dobra rakija. A kod nas se pola prospe, a pola popije pre nego što se posao završi.
Ne čini li vam se da je osim evra u Srbiji jedino pala cena nekih političara, bivših opozicionara, sada pripadnika vladajuće stranke?
S obzirom na to da je na tom tržištu sve više bofl robe, prirodno je očekivati da im cena padne. A koliko god da im vođa plati – preplatio ih je.
Kako se vama čini ideja da opozicija na beogradske izbore izađe sa zajedničkim kandidatom za gradonačelnika i da to možda bude i neka nestranačka ličnost?
Mislim da opozicija greši što ne pokušava da nametne suštinska, institucionalna pitanja, sa konkretnim, argumentovanim predlozima rešenja, jer je ključ promena u novom vrednosnom sistemu. Ljudi sada odlaze jer ne veruju da će se za njihovog života ova naša bašta urediti. Opozicija bi trebalo javnom debatom, ako treba i da ide od vrata do vrata i da objašnjava da se od svake opštine može napraviti rajska bašta, kao što su Švajcarci to uradili sa svojim kantonima. A ovde svi hoće vodovod, ali da ne plate taksu za komunalno uređenje građevinskog zemljišta. Ovo govorim kao čovek u godinama, koji nije učesnik u trci pa mogu da se izmaknem i sve gledam sa strane, pa možda vidim i neke stvari koje direktni akteri ne vide. A svima je jasno da ovo ne valja, jer što brže idemo sve smo dalje od cilja. Pri tome vlast kao da nije svesna razmera masovnog iseljavanja, što je siguran put u tragediju.
Možda zbog toga vlast i gradi 11 auto-puteva, da nezadovoljni mogu lakše da odu?
Ma u redu je što se gradi, ali u Austriji stranac 10 dana može da vozi njihovim auto-putevima za 9,2 evra, a kod nas je putarina od Niša do Subotice i nazad 31 evro. Za sat vremena stigneš od Beograda do Čačka, a onda pola sata čekaš da platiš putarinu. Besmisleno. Kao što je besmisleno da Beograd nema metro, a sad se vlast hvali što je dobila organizaciju Ekspa.
Otvoreno je pitanje da li je apsolutizam nefunkcionalan, a demokratija funkcionalna. Kod nas je problem što se priča jedno, a radi sasvim drugo. Svi znaju gde je moć, da institucije ne služe ničemu i da nisu ni formirane da bi radile svoj posao, već da vlast tamo zaposli deo svojih simpatizera i članova. Društvo u kome su potisnuti znanje i dostojanstvo, a favorizovano podaništvo osuđeno je na stagnaciju
Ali, neko će na Ekspu sigurno dobro da zaradi…
Ma, zaradio bi i na metrou, i na sistemu za prečišćavanje otpadnih voda, na svim javnim nabavkama. Pa svaka vlast voli da otima, svuda u svetu velike investicije prate velike korupcije. I Pariz je organizovao Ekspo, ali su oni napravili Ajfelov toranj, kao dokaz da Francuska ima najbolje čelične konstrukcije. Pa su napravili metro i Pariz je postao centar sveta. A mi pravimo Ekspo i trošimo pare da bismo pevali i igrali. Samo se plašim da ćemo posle plakati. Zaista ne mogu da shvatim o čemu se radi. Šta je proizvod s kojim ćemo se predstaviti svetu? O tome se ne govori, a kolegama sa univerziteta zameram što ćute, što se sve pretvorilo u borbu za apanaže i dodvoravanje. To je prosto nedostojno univerziteta, SANU i sličnih institucija. Tim pre što oni zasigurno nisu gladni. Mogu da shvatim i žao mi je ljudi koji nemaju ništa pa se ponižavaju za 1.000 dinara. Ali, zameram ljudima sa univerziteta, jer je naša inteligencija izdala sopstveni narod. Ona je dužna i još nije kasno da izađe sa vrednosnim stavom. Ja razumem kad gladan čovek ukrade kokoš, ali nema smisla da neko ko sigurno nije gladan baci savest kroz prozor. Čovek je jedina životinja koja ubija iz zadovoljstva i plašim se da postojeći sistem to potencira. Tim pre je ključni izbor da se opredelimo da li smo za društvo građana ili podanika. A svestan sam da je danas biti građanin rizično, dok je biti podanik udobno. I dok to bude preovlađujuće mišljenje rašće rezervoar podanika, dok će buntovnici nastaviti da odlaze. Naš nacionalni brod luta i neprekidno se vrtimo ukrug, ista pitanja su već vek otvorena, evropske luke se sve više zatvaraju, kormilari nude sve dalja i neizvesnija pristaništa. Motor i kompas su u kvaru, vetrovi su nepovoljni, veslači su sve stariji, a putnici tonu u hibernaciju. Ako se ne probudimo, brodolom je neizbežan. Ora pro nobis.
