U nedelji koja prethodi velikom studentskom okupljanju u Nišu, razgovarali smo s Natalijom Jovanović, dekankom niškog Filozofskog fakulteta. Otkako je naša sagovornica stala uz studente u blokadi, njeno ime se spominje u prorežimskim tabloidima, a njenu porodicu i nju pominju i državni zvaničnici. S druge strane nailazi na podršku građana, ali i akademske zajednice, domaće i međunarodne. Dan pre nego što će ovaj broj otići u štampu, predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić izjavila je da će na sledećoj sednici parlamenta početkom marta biti usvojene Izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, čime će, prema njenim rečima, biti ispunjen četvrti zahtev studenata u blokadi. Prema rečima dekanke Jovanović, reč je o još jednom pokušaju manipulacije.
„Kako odjednom u budžetu ima novca za državne univerzitete i kako je Izmene uopšte moguće usvojiti bez usvajanja rebalansa budžeta? To je još jedan pokušaj zamagljivanja situacije. Država koja ne ulaže u obrazovanje seče sebi grane, nema građane već podanike“, rekla je Jovanović za Radar.
Kako ste doneli odluku da među prvim čelnicima neke visokoškolske ustanove nedvosmisleno podržite studente?
Nisam imala dilemu. Ovu generaciju čekam gotovo trideset godina. Hvala im što su se pojavili. Smatram da je univerzitet zajednica studenata i profesora, što sam i rekla kada su došli na fakultet i izneli svoje zahteve. Jedni bez drugih ne možemo. Vlasti pokušavaju da unište ono što je zdravo u obrazovanju, a to je pre svega državni univerzitet.
Ovu generaciju čekam gotovo trideset godina. Hvala im što su se pojavili. Univerzitet je zajednica studenata i profesora, što sam i rekla kada su došli na fakultet i izneli svoje zahteve. Jedni bez drugih ne možemo. Vlasti pokušavaju da unište ono što je zdravo u obrazovanju, a to je državni univerzitet
Bliski ste sa studentima, poznajete ih. Da li vas je iznenadila njihova upornost?
Mi smo izgubili kontakt sa njima u vreme korone, a od tad su dolazile generacije za koje smo mislili da nas razdvaja ogroman jaz. Mislili smo da su upali u ralje virtuelnog sveta, da grade neke svoje sisteme komunikacije, da su postali egocentrični, da ih ništa u okruženju ne zanima. Da su anestezirani, pod dejstvom tabloidnih medija. Hvala Bogu, pa smo pogrešili! Dana kada su studenti ušli u zgradu rektorata, posetili su me službenici Državne bezbednosti. Trebalo je da primim ambasadore Grčke i Kipra i pretpostavila sam da dolaze zbog toga. Međutim, rečeno je da su došli jer studenti nameravaju da stupe u blokadu. Zanimalo ih je šta ću uraditi. Rekla sam da ću se poneti kao profesor i da je moja moralna i profesionalna obaveza da ih primim, saslušam i da saznam šta žele. Oni nisu tu zbog nas, nego smo mi tu zbog njih. Razgovor sa službenicima DB-a nije bio neprijatan. Nisu uspeli da me razuvere, nisu ni pokušali, i u jednom prijateljskom tonu su napustili moj kabinet.
Sledećeg dana, studenti su proglasili obustavu rada Filozofskog fakulteta.
Poslala sam poruke da uđu u amfiteatar i da ću ih dočekati kao domaćin. Kolega koji je bio u kontaktu sa njima je rekao da se spremaju da uđu već dva sata i da imaju veliku tremu. Za mene je to bilo iznenađenje – od mene niko nema tremu, a kamoli moji studenti – i rekla sam da dođu odmah. Došla je studentkinja Anđela Jeremić i još jedan kolega. Pitala sam ih gde su dosad i da ih čekam godinama. To je bilo bukvalno iz srca i atmosfera je već bila drugačija. Rekla sam da sam svesna da tim činom ulazim u političku arenu, jer sam pored svog supruga bila svedok svega što se dešava političarima, ali da sam spremna na to. Nikada nisam bila političar, niti član neke partije. Imala sam profesionalnu karijeru i usmerenje. Međutim, ne možete da ne reagujete na nešto što se dešava oko vas, posebno mi sociolozi i profesori univerziteta ne bismo smeli da ćutimo. Dogovorili smo se da ćemo izdržati do kraja, a ja se nadam da smo prešli dobru polovinu puta kojim se ide do zdravog društva.
U dana kada su studenti ušli u zgradu rektorata, posetili su me službenici Državne bezbednosti. Rečeno je da su došli jer studenti nameravaju da stupe u blokadu. Zanimalo ih je šta ću uraditi. Rekla sam da ću se poneti kao profesor i da je to moja moralna i profesionalna obaveza
Vlast tvrdi da studentske blokade za cilj imaju smenu režima. Da li je i kako moguće da se zahtevi ispune, a vlast ne promeni?
Onog trenutka kada je zoon postao politikon, mi smo postali civilizacija. Pokušaj da se politika i političko delovanje ogade u stvari je taktika kojom se postiže da politika bude ekskluzivno pravo vlasti. Jedno društvo u 21. veku ne može da funkcioniše bez uključivanja građanstva u donošenje političkih odluka. Ono što vidim kao zrelost u načinu na koji deluju studenti i u odlukama koje donose je da su precizno dijagnostikovali šta nije dobro – zarobljenost institucija, Ustava, i što ne postoji podela vlasti, već imamo klasičan autoritarni sistem gde jedan čovek donosi odluke isključivo u svoju korist i korist onih koji ga okružuju. O tome i sami svedoče. Studenti su rekli da na to ne pristaju. U padu nadstrešnice, višeslojno se vide svi problemi koji su zahvatili naše društvo. Ono zbog čega smo moja generacija i ja posumnjali u ovu generaciju, upravo je izostanak reakcije na sve što se dešavalo u prethodnom periodu – od pada helikoptera i brisanja dva minuta sa snimka nesreće u kojoj je poginula jedna nedužna žena, preko zagađenja vazduha i vode, do toga što se u bescenje naša nacionalna blaga i bogatstva daju stranim investitorima. Potom, litijum, „Ribnikar“, Orašje, Dubona… Ovo je bila kap u prepunoj čaši. Vidi se da nemamo sudsku vlast, jer je Vučić odlučio da Vesić ne bude u pritvoru. Mislim da se ne radi samo o tome što mu je žao kolege, već se radi o ozbiljnijim motivima. Oni su zajedno u brojnim korupcionaškim radnjama i po svemu sudeći ovako je hteo da mu pokaže da ne mora više ništa da priča. Od njega pravi zaštićenog svedoka, a štiti sebe i svoje neposredno okruženje.
Sve što ste pobrojali je dugo već očigledno. Nedavno ste i rekli da je car go…
Mi koji smo bili društveno angažovani devedesetih znamo ko je Aleksandar Vučić. Sećamo se ko je bio ministar informisanja za vreme bombardovanja, kada su poginuli ljudi na RTS-u, ko je tada dobio stan od države. Znamo i ko je naredio policajcima na Kosovu da skinu uniforme.
Nikada nisam bila političar, niti član neke partije. Imala sam profesionalnu karijeru i usmerenje. Međutim, ne možete da ne reagujete na nešto što se dešava oko vas, posebno mi sociolozi i profesori univerziteta ne bismo smeli da ćutimo
Mehanizmi vlasti menjaju čoveka. Pored velike nade, postoji i strah od ponovnih razočaranja. Imate li poverenja u nekoga?
Kaže se: daj čoveku vlast, pa mu počuj glas. Vlast se dugo ne menja, a ako se ponašate kao sitnosopstvenik, kao trgovac i idete samo za vlastitim interesima, što vidimo da se dešava, može doći do promene u strukturi ličnosti. Vučić je sada opsednut rektorom Vladanom Đokićem. Opsednut je sa mnom i mojom porodicom, menja one koje targetira. Pre nego što sam primila studente, pozvao me je novinar jednog niškog portala i pitao šta nameravam da uradim. Rekla sam da ću ih primiti. Od tog trenutka Alo, Informer, Večernje novosti počeli su da me optužuju za nezamislive stvari. To bi se desilo posle svake moje izjave ili gostovanja. To nije prijatno, ali sam onda pomislila – taman da su pisali nešto pohvalno, to nikako ne bi bilo dobro, značilo bi da nešto nije u redu sa mnom. Na kraju, ja to i ne čitam. Verovala sam da je bezazleno. Ali, kada sam videla ženu koja je nasrtala na studente, a onda krenula na mene, prepoznala sam neverovatnu koncentraciju mržnje i onaj razlučen mozak koji je zgnječen Informerom. Ta žena se unela u mene. Rekla je: ti si kriva za sve, ubićemo te! Nije rekla: ubiću te – nego ubićemo te! Takvi incidenti se dešavaju i u drugim gradovima. Manipuliše se ljudima koji su u mentalno krajnje problematičnom stanju. Huškaju ih preko medija u kojima je on urednik besramnim ljudima koji se predstavljaju kao novinari, a sve je to neka vrsta partijskog zadatka.
Da li se promenilo biti Natalija Jovanović od decembra 2024. kada ste javno podržali studente? Da li se odnos vaših sugrađana promenio prema vama? Nažalost, desio se i taj napad posle koga ste zbrinuti u bolnici.
Imam isti odnos prema studentima. Kakva bih ja to bila majka, baka, profesor, kakav bih čovek bila da nisam uvek za i uz svoje studente? Oni ne prave našu budućnost, nego svoju, i imaju pravo da je kreiraju kako hoće i u tome ću ih podržati. Ono što se jeste promenilo, ne samo u mom gradu, nego i u Beogradu i u drugim mestima, na ulici, u samoposluzi, u razgovoru s prodavačicama – dobijam otvorenu podršku. Sinoć nam je nepoznata žena platila piće i samo me pozdravila. Na jednoj naplatnoj rampi, mlađa žena mi je rekla: „Gospođo, podržavaju vas svi u Putevima Srbije.“ Kolega koji je bio sa mnom počeo je da plače.
Mi koji smo bili društveno angažovani devedesetih znamo ko je Aleksandar Vučić. Sećamo se ko je bio ministar informisanja za vreme bombardovanja, kada su poginuli ljudi na RTS-u, ko je tada dobio stan od države. Znamo i ko je naredio policajcima na Kosovu da skinu uniforme
Generalno, vreme je kada svi dosta plaču.
Ne plačem ja lako. Umem da budem jaka, i zbog te dece i moram da budem jaka. Posebno sam bila dirnuta porukama koje sam dobila tokom tri dana provedena u bolnici. Neverovatno mi je bilo da sam dobila podršku akademske zajednice Barselone, s potpisom 1.500 kolega. Nismo do sada imali kontakte. Podrška zaista dolazi sa neočekivanih mesta, meni je to znak da radim ispravnu stvar. Mada, čak i da nemam podršku, isto bih radila.
Kakva bih ja to bila majka, baka, profesor, kakav bih čovek bila da nisam uvek za i uz svoje studente
Situacija u osnovnim i srednjim školama veoma je osetljiva. Kako kao stručnjak iz oblasti obrazovanja to vidite?
To je višeslojni problem. Mislim da i prosvetni radnici treba da se zamisle pred decom koja su imala hrabrosti da se žrtvuju, da idu peške po snegu i ledu, da spavaju na mrazu; oni su tako na simboličan način pokazali da sve treba da stane! Jer kako uopšte može da funkcioniše škola ako jedan čovek odlučuje kad će da stane, a kad će da počne? Nastavnici u petak dobiju obaveštenje da od ponedeljka nema nastave. Nisu imali priliku da zaključe ocene. Takođe, ne može neko ko je duboko zašao u osmu deceniju, u svetu koji se menja na dnevnom nivou, da vodi školu za đake od kojih će se neki zapošljavati već za deset godina. I da se prelazi iz resora u resor, samo da bi se namirili politički dogovori. Obrazovanje je najvažnija stvar na svetu, dve trećine svetskog stanovništva je ovako ili onako uključeno u obrazovanje. Ako se tu donese pogrešna odluka, generacije ne mogu da je poprave, a mi neprestano donosimo pogrešne odluke.
Imali smo dugi niz građanskih protesta od kojih se odustajalo. Sve vreme ste imali i javni i kritički angažman. Kako se iz perspektive tradicionalno buntovnog Niša objašnjava da ovi ne jenjavaju?
Stasala je generacija koju vršioci vlasti ne razumeju. Igrajući igrice, prelazeći nivo po nivo, učili su se rešavanju problema. Ova generacija je fokusirana, što se vidi u tome kako reaguju na podmićivanje jeftinim stanovima, pretnje, nuđenje dijaloga, posle čega devojci razbiju vilicu. Ne možete rešavati problem tako što ćete ga ignorisati. Ne rade fakulteti, škole, advokati… Sve je duboko u korupciji, jer imamo centralizovan sistem u kojem neko ne može da se, na primer, zaposli na poziciji čistača, u Babušnici, dok odluku ne donese vrhovni vezir. U 21. veku društvo ne može tako da funkcioniše.
Za vreme protesta 1996-1997. bili ste asistent na fakultetu. Koliko su slične, a koliko različite tadašnja i ova situacija?
Tada smo imali pokradene izbore. Za izbornu krađu se znalo, a onda nam je čovek iz redova vlasti objasnio mehanizam po kome su prepravljani zapisnici. Protesti su počeli u Nišu. Ipak bili su to pre građanski nego studentski protesti, premda ih studenti jesu vodili u nekim segmentima, kao što je bilo pešačenje do Beograda i odnošenje dokaza o izbornoj krađi. Tada ih je primio Milošević. Srbija je zbog svih dešavanja bila u fokusu svetske javnosti. Predstavnici drugih država su došli da traže leks specijalis za rešenje krize, a Milošević je u februaru 1997. odobrio njegovo usvajanje i pobeda opozicije je priznata. Sada smo imali i pokradene izbore i dokaze, snimke, uvezene birače, a reakcija je izostala. Tada je crkva stala uz svoj narod. Na prvom mestu, patrijarh Pavle. Crkva se u međuvremenu odnarodila. S druge strane, upravo ono što politički akteri nisu uradili šestog oktobra je dovelo do toga da danas gledamo iste ljude koji su učestvovali u vlasti od hiperinflacije do bombardovanja.
U junu prošle godine, deo opozicije odlučio je da izađe na ponovljene beogradske i pojedine lokalne izbore, a deo da na njima ne učestvuje.
Građani su za vreme protesta „Srbija protiv nasilja“ nosili ogromnu energiju. I tada su okidač bile velike nesreće. Ponovo su građani poverovali opoziciji, da je ona zrela, međutim, pala je na prvi mamac. Nije smela da se tako podeli i izneveri nadu da će se uspostaviti država u kojoj se poštuju Ustav i zakon.
Posle tih izbora nametnuo se jači utisak o podeljenom društvu. Činilo se da nas ništa neće pomiriti.
Mi nismo podeljeno društvo, nas deli, to jest, trudi se da nas podeli Aleksandar Vučić, kao što deli navijače Partizana i Zvezde, gde zaista ispoljava huliganske manire. Nema nas toliko da bi trebalo da se delimo po bilo čemu, a ne verujem da postoje oni koji voljno pristaju na korupciju, pa da možemo da se razdvojimo po tom osnovu.
Rekli ste da „ne znate zašto vas je predsednik pomilovao“, nedugo potom se pojavila i informacija da ste obuhvaćeni proširenom istragom Tužilaštva za organizovani kriminal zbog navodne zloupotrebe službenog položaja. Režimski mediji kažu – krijete se iza studenata, šta kažete vi?
Do proširenja je došlo usled nagodbe glavnih aktera od kojih se neki povezuju sa optužbama za teška krivična dela. Ponoviću, neka svako ispita sve što treba. Za devet godina nemam ni saobraćajni prekršaj i nemam nikakav problem da se sve to proveri. Ne može Vučić da me pomiluje ako nema ni optužnice, ni suđenja, ničega. To je ono: kadija te tuži, kadija ti sudi, pravi ti politički proces, pa će onda da te pomiluje. Ne obazirem se na to što on priča. Radim ono što smatram da je najvažnije u ovom trenutku. Samo neka ispita ko je kriv za smrt petnaestoro ljudi u Novom Sadu.
U svim mestima protesti su pokrenutim istim, opštim zahtevima. Međutim, kao što je u Leskovcu 15 minuta tišine podsećanje i na ubijenog dečaka u tom gradu, svuda se promiču i lokalne težine. Šta boli Niš?
Nakaradna gradska vlast koja je problem čak i SNS-u. Nekoliko političkih moćnika radi isključivo prema instrukcijama iz Beograda. Ljudi su ucenjeni, na privremenim poslovima, posebno u prosveti, ali i u gradskim službama gde je mnogo ljudi bez temeljnog obrazovanja. Jedini posao im je da skupljaju sigurne glasove. Njima se pune autobusi, a oni zbog sitnih ćari moraju da pristaju na takva poniženja.
Za vikend se studenti okupljaju u Nišu. Šta očekujete od tog skupa?
Mi se u Nišu majemo, mi se ne šetamo, a to majanje ima višestruko značenje – to je i druženje i razmena ideja, to je naša čaršija. Nišlije imaju veliko srce i verujem da ćete osetiti južnjačko gostoprimstvo. Međutim, mi imamo i tu nezgodnu osobinu da se ne mirimo sa onim što nije dobro i uvek smo se tome suprotstavljali. Devedesetih je sve počelo kod nas, nadam se da će i ovog puta sloboda doći nakon skupa u Nišu.
