Nada je osećanje vere i optimizma da će se desiti promena nabolje čak i kada se čini da u realnosti nema uporišta za to. Nada je uvek pomalo iracionalna jer je nada uvek vera u utopiju – u večnu pobedu dobra nad zlom, u kraj nepravde i oslobađanje patnje i bola. Svi mi (tačnije velika većina nas koja ne spada u populaciju psihopata) duboko verujemo da na ovom svetu ne bi smeli da postoje užasi kakvim svakodnevno svedočimo. Svi verujemo da se nigde i nikada zbog korupcije ne bi smela obrušiti nadstrešnica koja će ubiti petnaestoro ljudi i dece i dvoje teško raniti i da niko za to ne odgovara. Istovremeno, svesni smo da je sve ovo naša realnost i da, takoreći, do juče nije postojao nijedan racionalni razlog da verujemo da se u Srbiji sutra neće ponovo desiti nešto slično.
Probuđena nada
Na sreću, racionalno nije jedino što nas pokreće i vodi kroz život. Ponekad se javi i ta iracionalna nada da poverujemo u ono što nam se do juče činilo nemoguće. Veličanstveni studentski protesti u Srbiji su nam, posle više od decenije beznađa, ponovo probudili nadu. I svi smo i dalje u neverici da su realni, zbunjeni smo pred pitanjem odakle nama ovakvi mladi ljudi vredni divljenja. Još uvek se pitamo kako je moguće da su ovako zreli, organizovani, plemeniti, solidarni, hrabri, odlučni i požrtvovani. Moguće je, realni su i evo ih istrajavaju dostojanstveno u svojim zahtevima skoro tri meseca i ne čini se da će odustati. Izgleda da je ovo jedan od onih retkih istorijskih trenutaka u kome, ako poverujemo da su čuda moguća, možda uspemo da promenimo našu mračnu društvenu realnost nabolje.
Ukoliko je vladavina zla nakon toliko godina nama postala normalna da drugačiju i ne očekujemo, izgleda da je vreme da mi postanemo pomalo nenormalni i nerazumni da bi dobro, za promenu, pobedilo
Posle toliko godina, tačnije, decenija razočaranja zbog neuspelih pokušaja društvene promene u Srbiji koje su, reklo bi se, vlast samo učinili jačom, normalno je i, čini se, racionalno i razumno, što smo prestali da verujemo. Ovakva naučena bespomoćnost na kolektivnom nivou se i očekuje od zajednica pod autoritarnim sistemima – ukoliko dugo živimo pod represijom i vladavinom nasiljem čini se adaptivno i razumno da se potčinimo ili „pravimo mrtvima“. Kada jednom prihvatimo da smo okupirani i prihvatimo tu okupiranost kao normalnu, borba za slobodu čini se sumanutom. Ukoliko je vladavina zla nakon toliko godina nama postala normalna da drugačiju i ne očekujemo, izgleda da je vreme da mi postanemo pomalo nenormalni i nerazumni da bi dobro, za promenu, pobedilo. Upravo to naizgled iracionalno i nerazumno je ono što pokreće – taj zahtev da dobro, ne samo da može, već da jednom MORA da pobedi je ono što je pokrenulo ovu, a verujem i svaku revoluciju. Upravo taj bezuslovni zahtev studenata da se zakon mora poštovati i da pravda mora da pobedi i da se oko toga neće pregovarati je onaj koji je učinio da ovi protesti budu masovniji, istrajniji i moćniji od svih pokušaja društvenih promena u Srbiji u prethodnoj deceniji.
Vreme čuda
Studenti su probudili i digli na noge celu Srbiju, čak i one njene najuspavanije delove, za koje smo možda verovali da su zauvek zaspali. Kako su to uspeli? Verujem da odgovor leži u tome što su svojim postupcima ovi mladi ljudi uspeli da probude uspavane i umrtvljene delove nas za koje smo zaboravili da postoje. Probudili su solidarnost, plemenitost i međusobno poverenje. Zadivljeni, dirnuti i posramljeni pred njihovom hrabrošću i požrtvovanošću poželeli smo da budemo bolji ljudi. Verujem da je najveća psihološka snaga studentskih protesta u tome što smo poverovali, makar na trenutak, da zaslužujemo bolje od života kakav sada živimo, da zaslužujemo bolje od toga kakvi smo ljudi postali i prema sebi i prema drugima. Bojažljivo počinjemo da verujemo da je bolje društvo moguće i još važnije, da mi zaslužujemo da budemo deo njega.
I tako smo počeli da verujemo u čuda, a čuda su nastavila da se dešavaju. Ovi mladi ljudi, za koje smo tako pogrešno verovali da su nezainteresovani i egocentrični u svojim bablovima (kako smo se samo projektovali), ne samo da su svoje lične agende stavili na čekanje i potencijalno ugrozili svoje studiranje, već su spremni da, zarad viših ciljeva, naruše svoje zdravlje i to sve sa osmehom na licu. Dok oni marširaju za slobodu, građani ih puštaju na svoja imanja, otvaraju im vrata svojih domova, doniraju, kuvaju za njih, leče ih i neguju, a organizovane grupe taksista ih voze nazad u njihove gradove. Da nam je neko pre tri meseca rekao da će se ovo danas dešavati u Srbiji, da li bismo mu verovali? Teško. A dešava se i tek je počelo. Čak se i RTS probudio.
Šta je subverzivnije od poziva na zakon, solidarnost i ljubav u državi čiji najviši predstavnici vlasti ne kriju da empatiju nemaju, a da zakon krše zarad svojih destruktivnih poriva
Kada govorimo o nadi i borbi za menjanjem sveta nabolje ona u sebi, verujem, mora sadržati i zahtev da nasilje i destrukcija ne smeju biti mehanizmi te borbe. Ideja da se protiv ove vlasti koja bukvalno vlada nasiljem možemo nenasilno boriti se možda činila naivna. Međutim ovi besprekorno organizovani nenasilni studentski protesti govore suprotno. Slavoj Žižek u svom tekstu, čiji je prevod objavljen na portalu Peščanik, kaže: „Da bi se ostvarili red i zakon, teren se mora raščistiti. To bi bio dovoljan razlog da ostatak sveta bezuslovno podrži proteste. Oni dokazuju da jednostavan, direktan poziv na red i zakon može biti subverzivniji od anarhičnog nasilja.“ I zaista, šta je subverzivnije od poziva na zakon, solidarnost i ljubav u državi čiji najviši predstavnici vlasti više čak ni ne kriju da empatiju nemaju, da za solidarnost ne znaju, a da zakon krše zarad svojih destruktivnih poriva koje samo kroz agresiju i pohlepu mogu da artikulišu.
Nada se rodila, ali šta ćemo dalje sa njom? Kako da učinimo ovu revoluciju mogućom? Čini se da je studentskim protestima postalo očigledno da način na koji smo do sad razumevali našu društvenu realnost i našu ulogu u njoj mora da se menja, da mi moramo da se menjamo. Studenti su nas podsetili da taj bolji život kome smo počeli ponovo da se nadamo ipak i od nas zavisi, od svakoga od nas, takozvanih „malih“ i „običnih“ ljudi.
U svetu u kome, nažalost, svakodnevno svedočimo brojnim nepravdama, nasilju, kriminalu i ratovima, verovanje da će danas u Srbiji dobro da pobedi zlo i da za to vredi boriti se, stvarno se može činiti kao verovanje u čuda. Ali šta nam je drugo preostalo? Citiraću pisca i teoretičara književnosti Džeka Zajpsa koji kaže da se bajke i kazuju da bi proizvele nadu u svetu koji izgleda kao da je na ivici katastrofe. Istakla bih za kraj da verovanje u čuda, koje u ovom tekstu zastupam. nije negiranje negativnih aspekata realnosti, baš naprotiv, to je suočavanje sa njima uz odbijanje da nastavimo da im se adaptiramo. Vreme je da prestanemo da prihvatamo stvari koje mislimo da ne možemo da promenimo i da počnemo da menjamo stvari koje više ne želimo da prihvatamo kao realnost u Srbiji. Sada je vreme da pumpamo.
