Nakon što je početkom nedelje najavljeno zvanično i naravno istorijsko obraćanje predsednika Aleksandra Vučića, nenajavljen odlazak na TV Hepi samo 12 sati ranije, trebalo je da predstavlja olakšavajuću okolnost. U prijateljskom okruženju privatne televizije (mada sa nacionalnom frekvencijom) i toplom razgovoru sa prijateljem Milomirom Marićem, Vučić je imao priliku da iz sebe izduva sve ono što ga kao građanina tišti a o čemu ne može da govori kao predsednik jer ga funkcija ipak obavezuje na neki nivo. I iskoristio ju je – izogovarao je sve što mrda i izložio nam sve moguće teorije zavere. Saznali smo da je Proglas finansiran „spolja“, a on čak zna i kako izgleda ta šema: „Uplatiće jednoj novinarki četiri miliona evra a ona će da im prebaci, kao i jednog glumca kojem će dati veće svote novca“, da je Luka Petrović divan momak kome mora da poruči „svaka čast na hrabrosti“ jer nije mala stvar biti u grupi od 10 maskiranih ljudi i pretući dvojicu (uostalom, šta Đilas radi u pola jedan noću na ulici dok poštena omladina SNS-a lepi plakate?!), ali i da ima informaciju o pedofiliji profesora koga izgleda ne sme da imenuje (a mislili smo da on baš sve sme) koji juri devojčice po klozetima. I mada nije rekao, na posredan način smo saznali i da tužilaštvo uopšte nije zainteresovano za njegove insajderske informacije, pa čak ni verni Nenad Stefanović, jer ga baš niko nije pozvao da da iskaz.
Saznali smo da je Luka Petrović divan momak kome mora da poruči „svaka čast na hrabrosti“ jer nije mala stvar biti u grupi od 10 maskiranih ljudi i pretući dvojicu
Sve u svemu, delovalo je da se alapača Vučić izduvao i da sutradan može da uđe u predsedništvo u malo kultivisanijem izdanju. Ipak je trebalo da obrazloži svoje životno delo, svoj poklon za budućnost omladine i svoj ulazak u istoriju kao prvi i jedini predsednik koji će obezbediti stanove mladima po povoljnom kreditu. I da nas ubedi da je na tu genijalnu ideju došao, posle 12 godina vladavine, samo zbog empatije prema studentima, a nikako da bi im ponudio mito u jeku protesta.
Jedno vreme se čak i držao scenarija, brojao je evre, kvadrate, kilometre, tokove, kubne metre i polomljene ruke saradnika koje je prisilio da mu omoguće da sve to sam stvori. Međutim, na pitanje Mladena Savatovića gde se novac za sve to nalazi u budžetu za 2025. koji je pre samo tri nedelje usvojen, potpuno je zaboravio da predsedništvo nije njegovo dvorište, a da mikrofon nije plot preko koga se svađa sa komšinicom, pa je zagrmeo na Milana Ćulibrka, koji čak i nije bio tu. Čistom dedukcijom je zaključio da je to pitanje stiglo od Ćulibrka, koga je nekada poštovao, a „sada sve manje jer nije u stanju da prizna kada greši“ i zato što je uvek „nešto džangrizao prema svemu“, mada nije objasnio kada ga je to onda cenio.
Uostalom, nije ni trebalo da objasni, baš kao što nije trebalo ni da pomene Ćulibrka u predsedništvu, tokom zvaničnog obraćanja. Ukoliko je prethodnog dana zaboravio da ga izogovara kod Marića, on ili neko na Pinku bi mu sigurno momentalno upriličili popravni i mogao je da se dodatno izduva. Ali predsedništo je institucija u kojoj se saopštavaju državne odluke vezane za nacionalni interes, a teško da se Vučićevo mišljenje o uredniku ekonomije Radara može smatrati bitnim po državu. A ni njegovo mišljenje o Savatoviću („Pošto pričate o požarima i to što ste nepristojni, ne priliči vam, baš ste ovako delovali kao uglađeni, pristojan mladi čovek“) i svima kojih se prisetio, čak i o četrnaestogodišnjacima koji protestuju.
I ma koliko delovalo nedopustivo da koristi državne resurse za svoj obračun sa svakim ko ga nervira, ipak je vredelo uložiti sredstva u takvu konferenciju jer je na njoj izrekao jedinu rečenicu oko koje bi čitava nacija mogla da se složi: „Jer znate, svako ludilo ima i svoj kraj i nikad ne traje predugo“.
Za tu injekciju optimizma vredelo je preživeti i sve drugo što nam je saopštio.
