Jedna je stvar bila jasna nedeljama uoči vanrednih parlamentarnih izbora održanih u nedelju – glavna borba na plebiscitu i posle njega vodiće se između dva politička tela s najvećom masom, „Studentske liste – Studenti pobeđuju“ i liste „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“. Zakoni fizike i politike u ovom pogledu se ne razlikuju i moglo se očekivati bilo da druge liste koje pređu cenzus prirodno počnu da gravitiraju ka dva glavna pola. Ali malo ko je očekivao da će se u sledećem sazivu Narodne skupštine, osim SL i SNS, naći samo manjinske stranke, i to s nevelikim brojem poslanika. Ovakav rezultat drastično uprošćuje postizbornu kombinatoriku, ali postavlja i pitanja o budućnosti političkog života u Srbiji.
Naprednjačkog behemota od 700.000 članova nisu pobedile manje, ali slično formalno slično ustrojene organizacije, već decentralizovani pokret bez lidera s ogromnim demokratskim potencijalom
Ispostaviće se da je cenzus, koji je sa pet odsto snižen na tri za potrebe mahom bojkotovanih izbora 2020. godine, za mnoge ustaljene aktere bio previsoka prepreka u ovoj izbornoj trci, čija je referendumska kampanja na koncu dala i referendumske rezultate – prema podacima Republike izborne komisije, na osnovu 8.135 obrađenih biračkih mesta, od ukupno 8.392, SL je osvojila 2.246.423 glasa (52,65 odsto), a SNS 1.673.241 glas (39,22). I to ne računajući glasove iz dijaspore, koja je listom glasala za pobedničku opciju. Drugim rečima, razlika između dve najzastupljenije liste kandidata za narodne poslanike može samo da raste, a rezultat onih ispod cenzusa samo da se dodatno smanjuje.
Samoubistvo socijalista
U potonjoj bačvi, najveće iznenađenje predstavlja plasman trećeplasirane Socijalističke partije Srbije. Strmoglav je pad organizacije na čijem je čelu Ivica Dačić – na opštim izborima 2022. godine, osvojila je neplanirano velikih 11,79 odsto glasova, kada je igrala na kartu rusofilije koja je kao taktika naprednjacima bila nedostupna. Godinu dana kasnije, njen udeo podrške biračkog tela praktično se prepolovio, na 6,73 odsto, da bi u nedelju pao na mršavih 2,17 odsto. Dugogodišnji „faktor stabilnosti“ vladajućih koalicija okupljenih oko SNS, kako je slovio i naziv liste socijalista, postao je, prema Dačićevim rečima, žrtva „nepobedive referendumske atmosfere“, i činjenica da je devedesetak hiljada osvojenih glasova predstavio kao respektabilan rezultat, možda i ponajbolje govori o dubini pada njegove partije.
Jedan deo njegovog obraćanja posle izbora, međutim, pokazuje i crte deluzivnosti – nastavljaju političku borbu, rekao je, kao da računa da pred SPS-om i dalje stoji potencijalno blistava budućnost. Neki će postaviti pitanje da li ona uopšte postoji, kakva god bila. Decenijsko utapanje infrastrukture socijalista u naprednjačku razgnevio je i razočarao nemali broj njihovih kadrova, naročito na lokalu, a vrhunac se desio 31. avgusta tekuće godine, kada je iz partije isključen njen potpredsednik Branko Ružić, i to po Vučićevom nalogu. To je dovelo do daljeg osipanja i članstva i podrške. Traljavu kampanju i generalni pad entuzijazma bi neko sklon teorijama zavere možda i zaveo pod Dačićevo planirano odustajanje od političkog života, ali valja se držati zvaničnih reakcija. I biće zanimljivo videti kako će one izgledati kada, prilikom sledećeg izjašnjavanja birača, tradicionalne glasače SPS-a preotme Ružićev pokret, čije je osnivanje najavljeno, ili Inicijativa za demokratski socijalizam, koja je oformljena u septembru, uz kopredsedništvo Melanije Lojpur i Radivoja Jovovića, bivšeg člana Pokreta slobodnih građana.
Strateške greške Evropske Srbije
Ispod cenzusa je ostala i lista „Evropska Srbija – Marinika Tepić – Zdravko Ponoš“, sa, za mnoge, neočekivano niskim rezultatom od dvanaestak hiljada osvojenih glasova, ili 0,28 odsto. Koalicija Stranke slobode i pravde, stranke Srbija centar – SRCE i pokreta Solidarnost Gorana Ješića čestitala je studentima na pobedi, a Srbiji na oslobođenju, ali će morati dobrano da pročešlja uzroke slabog plasmana.
S jedne strane, ova koalicija oformljena je uz posredovanje i pomoć Evropskog pokreta u Srbiji sa ciljem da evrointegracije ne skliznu iz javnog diskursa Srbije, s obzirom na činjenicu da se studentski pokret nije jasno proevropski deklarisao. Tu je greška bila, čini se, strateška – čestitke koje su SL posle izbora uputili Antonio Košta, Marta Kos, Ursula fon der Lajen i ostale glavešine EU, jasno pokazuju da saradnju ne obezbeđuje narativ koji se zastupa, već iskazana snaga u političkoj utakmici. Legitimno je bilo zastupati određeni set vrednosti, ali je neophodno bilo i prepoznati istorijski trenutak. Kao što su to učinili PSG Pavla Grbovića, koji je istupio s liste ES i odlučio da podrži SL, ili visoki funkcioneri članica ES poput Peđe Mitrovića, Borislava Stefanovića i drugih, koji su pozvali svoje matične organizacije da na sličan način odustanu od učešća na izborima.
Evropa je tu i biće, a njenu lošu reputaciju u velikom delu biračkog tela Srbije, zasluženu dugogodišnjom podrškom SNS-u i transakcionim odnosima sa Srbijom po sistemu „daš mi, dam ti, uzmem ti, obećam ti“, lakše je promeniti direktnim pregovaranjem u okolnostima velikog pregovaračkog potencijala, negoli proevropskom retorikom i tvrdnjama koje su, koliko god možda i bile istinite, u nedeljama za nama umele da zvuče praznjikavo. Naročito ako je studentski pokret od pada nadstrešnice u Novom Sadu do danas zagovarao pravnu odgovornost, što potpada pod širi korpus evropskih vrednosti, pa makar i deklarativno.
Lista na kojoj su i Dejan Šoškić, i Radomir Saičić, i Jovo Bakić, profesori različitih struka i ideoloških pozicija, izvesno će plasirati različite predloge javnih politika sa ciljem oslobođenja zarobljene države, ali će i preoteti biračko telo svih drugih opcija
Uz to, iako su javni nastupi predstavnika ES znali da budu robusni, neretko su umeli i da zaliče na pasivno-agresivni obračun sa SL, što je bilo u koliziji s deklarisanim nastojanjima da se sa SL pravi većina ili da poslanici ES u budućnosti podrže manjinsku vladu SL. Strele i strelice su birače prevashodno željne smene vlasti umele da opredele u smeru kandidata studentskog pokreta kao autentičnog grassroots fenomena, inicijative nastale odozdo i bez prethodne političke zaleđine koja je, u slučaju ES, u prorežimskim medijima neretko bila zloupotrebljavana.
Budući da članice ES obuhvataju ideološki centar, uz valere ulevo i udesno, budućnost SSP-a, stranke SRCE i Solidarnosti umnogome će zavisiti od rada buduće skupštinske većine, koja je izbornu pobedu izvojevala upravo prostiranjem „velikog šatora“. Lista na kojoj ima mesta, primera radi, i za Dejana Šoškića, i za Radomira Saičića, i za Jova Bakića, univerzitetske profesore koji pripadaju različitim strukama i ideološkim pozicijama, lista je koja će izvesno plasirati različite predloge i javne politike sa ciljem oslobođenja zarobljene države, ali će i preoteti biračko telo svih drugih opcija.
Šta to beše partija
To se nesumnjivo odnosi i na listu „Autentična desnica – dr Miloš Jovanović“, koja je s 38.000 glasova osvojila ukupno 0,9 odsto podrške birača. Spektakularni raspad pokreta „Mi – snaga naroda“ Branimira Nestorovića, koji je trebalo da na izborima nastupi s Pokretom socijalista jednog od omiljenih Vučićevih operativaca Aleksandra Vulina, otvorio je Novom DSS-u i monarhistima iz Pokreta za Kraljevinu Srbiju, prethodno podeljenom u naprednjačkoj kuhinji, brisan prostor za animaciju i mobilizaciju desno opredeljenih birača. Ona nije usledila, i Jovanović je, kao nosilac liste AD, čestitao studentima, ocenivši njihovu pobedu kao dobru vest, ali i najavivši nastavak borbe za nacionalnu opciju i osvajanje vlasti.
I, dok predstavnici ES nisu govorili o političkoj odgovornosti za slab rezultat, Jovanović je preuzeo odgovornost za debakl AD. Podneo je ostavku na mesto predsednika Novog DSS, a najavio je i povlačenje s javne scene.
Rezultati izbora, tok kampanje, ali i svih političkih dešavanja unazad dve godine, nedvosmisleno su pokazali da je biračko telo u Srbiji promenu moglo da izbori samo uz temeljno preispitivanje neophodnosti partijskog vođenja politike. S obzirom na to, uopšte nije paradoksalna pretpostavka da će donekle veću šansu za političko preživljavanje imati one opcije koje su, prepoznavši neophodnost referendumske atmosfere, odlučile da se povuku iz izborne utakmice, poput Zeleno-levog fronta, Ekološkog ustanka, Narodnog pokreta Srbije, Novog lica Srbije, PSG, pokreta Kreni-promeni i Demokratske stranke. U ovim okolnostima, može biti politički mudrije ne trošiti se na izborima, nego sarađivati sa studentskim pokretom, tamo gde je to bilo moguće, ili jednostavno tihovati.
Jer, rezultati izbora ne predstavljaju samo ideološki reset, već i reset poimanja političkog delovanja.
Činjenica jeste da naprednjačkog behemota od 700.000 članova nisu pobedile manje, ali formalno slično ustrojene organizacije, već decentralizovani pokret bez lidera, ali s ogromnim iskazanim demokratskim potencijalom, makar za sad. Potreba za partijama će i dalje postojati, ali nasušnija će biti potreba da same partije dobrano razmisle šta imaju da ponude i kako to mogu da učine. Činjenica da SL ne mora da brine o krojenju parlamentarne većine dodatno povećava pritisak na dosadašnje političke aktere…
