Prvo će, izgleda, doći po novinare.
Samo po sebi je dovoljno loše to što se trenutno najbogatiji čovek na svetu, dokazani megaloman i (za ovu priču najvažnije) praktično nezaobilazni poslovni partner američke savezne države, do te mere aktivno uključio u kampanju za reizbor republikanskog/MAGA kandidata Donalda Trampa da je u njene kofere, prema računici časopisa Forčun, zaključno s prošlom sedmicom ulio najmanje 132 miliona dolara – ne računajući milione koje, uz ispunjavanje određenih uslova, na nekoj vrsti lutrije deli biračima u onim saveznim državama u kojima je ishod najneizvesniji. No, stvari postaju kudikamo zloslutnije kad drugi najbogatiji čovek na svetu i vlasnik jednog od dva najprestižnija dnevna lista u Sjedinjenim Državama – koji takođe naveliko posluje s državom, mada još nije do te mere nezaobilazan partner kao za otprilike petinu bogatiji kolega multimilijarder – polazeći od osnovane pretpostavke da bi Tramp 5. novembra mogao da pobedi, u činu bezmernog kukavičluka svojevoljno stavlja brnjicu svom medijskom čedu i uskrati mu mogućnost da u skladu s dugogodišnjom praksom, kao što to čine i mnogi drugi tamošnji mediji, formalno podrži jednog predsedničkog kandidata… Znajući da taj kandidat ne bi bio Donald Tramp, već Kamala Haris.
Jeste da je prvopomenuti, Ilon Mask (procenjeno bogatstvo po podacima s početka oktobra: 269 milijardi dolara), uz sve ostalo – Tesla, Spejs iks, Neuralink… – još i vlasnik globalne virtualne septičke jame nekad poznate kao Tviter a danas kao X, koju je, razobručen kakav jeste, u rekordnom roku pretvorio u najgoru verziju same sebe, i čiji toksični uticaj seže daleko izvan granica SAD. Kao što stoji i da, poput bilo koga drugog, svoj novac ima pravo da troši onako kako mu je volja. Ali je onaj drugi, Džef Bezos (208 milijardi dolara), globalno najpoznatiji kao vlasnik Amazona – mada sve više fokusiran na kompaniju za svemirska istraživanja Blu oridžin, njegov pandan Maskovom Spejs iksu – taj koji je kupovinom Vašington posta pre 11 godina iskazao pretenziju da pomogne opstanku uglednih tradicionalnih medija, koji su u digitalnoj eri stekli status ugrožene vrste; i tako demonstrirao da su ponekad i ultrabogati u stanju da urade nešto za opšte dobro.
Vlasnici Los Anđeles tajmsa i Vašington posta sprečili su uredništva tih listova da u skladu s uobičajenom praksom podrže jednog od kandidata, u oba slučaja znajući da bi njihov izbor bila Kamala Haris
Ne može se reći da se Bezos pokazao kao loš gazda. Vašington post se, barem na neko vreme, vratio s ivice finansijskog ambisa i ponovo postao kakav-takav takmac Njujork tajmsu, iako u celini ni izbliza tako uspešan kao vodeći američki dnevnik, da bi se od pre par godina kolo sreće još jednom okrenulo: usledila su nova velika previranja – delom izazvana i kontroverznim uredničkim imenovanjima – te sve lošiji rezultati poslovanja (samo prošlogodišnji gubici iznosili su 77 miliona dolara). Tokom čitavog tog perioda Bezos se držao po strani i ni na koji način nije uticao na uređivačku politiku, ostajući do te mere distanciran da je u ovoj poslednjoj fazi bilo prilika u kojima je čak i deo novinara i urednika smatrao kako bi trebalo više da se angažuje. A onda su se primakli izbori na kojima Tramp ima vrlo dobre izglede da se posle pauze od četiri godine vrati u Belu kuću – i Bezos je prvi trepnuo.
Dobro, tehnički nije prvi. Par dana pre Bezosa, jedan drugi, manje poznati američki milijarder u čijem je posedu i jedan veliki dnevni list – biotehnološki magnat i vlasnik Los Anđeles tajmsa Patrik Sun-Šijong – direktno je sprečio uredništvo da, kao što je nameravalo, zvanično podrži Harisovu kao predsedničku kandidatkinju Demokratske partije; takvu odluku neuverljivo je pravdao stavom da bi opredeljivanje za jednog ili drugog kandidata u trenutnim okolnostima „samo doprinelo podelama“ u društvu. Pokušaj njegove kćeri Nike da odluku naknadno rekontekstualizuje, insistirajući da je odluka da se Harisovoj podrška uskrati proizašla iz neslaganja porodice Sun-Šijong s pozicijom koju je aktuelna potpredsednica SAD zauzela po pitanju rata u Gazi, teško da je ikoga ubedio u istinitost te tvrdnje. (Da neće možda Tramp više da se zauzme za Palestince?) A svakako nije uverilo neke od urednika i kolumnista koji su iz protesta odmah napustili položaje u najvažnijem dnevniku na američkoj pacifičkoj obali. „Dala sam ostavku jer želim da bude jasno kako se ne slažem s tim da ostanemo nemi“, poručila je Marijel Garza, sad već bivša urednica uredničkih komentara u Los Anđeles tajmsu, jedna od onih koji nisu želeli da ćutke pređu preko ovakve intervencije vlasnika.
Ako Džef Bezos, drugi najbogatiji čovek na svetu, zazire od Trampove odmazde, čemu tek da se nadaju oni s duge liste ljudi s kojima bivši predsednik planira da se obračuna ako se vrati na vlast
Razumljivo, iz istorijskih i simboličnih razloga još je mnogo jače odjeknula Bezosova odluka da i Vašington post ostane uzdržan baš pred ove, potencijalno sudbonosne izbore, koji bi u slučaju Trampove pobede mogli da imaju nesagledive posledice po Ameriku i svet: ipak je reč o dnevniku koji će zauvek ostati upisan u sve istorije novinarstva zbog uloge njegovih legendarnih reportera, Karla Bernstajna i Boba Vudvorda, u razotkrivanju afere Votergejt, koja je rezultirala ostavkom predsednika Ričarda Niksona. Tamo je Britanac Vil Luis, novinarski veteran s iskustvom rada u listovima u vlasništvu konzervativnog medijskog tajkuna Ruperta Mardoka, a koga je Bezos u januaru ove godine imenovao za prvog čoveka Posta, prvo pokušao da gazdinu odluku o uskraćivanju podrške bilo kom kandidatu – a zapravo Harisovoj, pošto je bilo izvesno da bi uredništvo stalo uz nju – lažno predstavi kao vlastitu. (Uzgred: zanimljivo je koliko se često ispostavlja kako nema te gadosti koju britanski urednici imenovani na čelne funkcije u američkim medijima ne bi bili spremni da počine u interesu svojih poslodavaca.) A onda se pozvao na zgodnu okolnost da Post sve do 1976. takođe nije uobičajavao da se uoči izbora opredeljuje za jednog ili drugog kandidata, sugerišući kako je baš ovo – kad jedan pretendent, koji je jednom već pokušao da inicira de facto državni udar, otvoreno zagovara fašističke metode obračuna s neistomišljenicima – pravi trenutak za obnavljanje te prakse.
Malo je reći da je ovo izazvalo zgražavanje u redakciji, kako među novinarima tako i među članovima uredničkog tima zaduženog za komentare i kolumne (u skladu s tradicijom američkog novinarstva da se izveštavanje drži jasno odvojenim od komentarisanja, ova dva dela redakcije se i u Postu vode kao zasebni entiteti). Među prvima je nogu povukao jedan od urednika i kolumnista Robert Kagan, podnoseći ostavku, a 18 njegovih kolega zajednički je potpisalo tekst u kome se odluka da se list jasno ne opredeli uoči glasanja proglašava „užasnom greškom“. Oglasili su se i Bernstajn i Vudvord, potez nazivajući „razočaravajućim, posebno u ovako kasnoj fazi izbornog procesa“ (poređenja radi, Njujork tajms je Harisovu formalno podržao još u septembru). Gnev i zaprepašćenje potezom vlasnika Posta neminovno su se prelili i na čitaoce; među viđenijim figurama koje su promptno otkazale pretplatu je i proslavljeni pisac Stiven King, a u roku od samo nekoliko dana isto je uradilo čak preko 200.000 pretplatnika na digitalno izdanje lista.
Manje strpljiv čitalac verovatno se već uveliko pita zašto se celoj ovoj priči posvećuje ovoliko prostora i od kakvog je, ako ga uopšte ima, značaja to da li se i za koga neki američki medij, ma koliko veliki i važan, opredeljuje pred glasanje. I jednim delom biće u pravu: to svakako neće i ne može uticati na ishod izbora. Ali je svejedno izvanredno važno. A ako već nije očigledno zbog čega, onda to treba reći na još eksplicitniji način. Ono što smo malopre nazvali Bezosovim kukavičlukom – strahom da bi, ako bi Post podržao Harisovu a Tramp pobedi, njegove kompanije sutra mogle da se nađu na udaru nove MAGA administracije i ostanu bez postojećih i (naročito) potencijalnih visoko lukrativnih poslova s državom – ima i svoj alternativni, zlokobniji opis, za čije formulisanje je zaslužan Timoti Snajder, profesor istorije na Univerzitetu Jejl. U knjizi O tiraniji, i ovde prevedenoj, Snajder je formulisao termin „anticipirajuća pokornost“, pod kojom podrazumeva spremnost ljudi da se pred nadolazećim autoritarnim snagama unapred odreknu vlastitih moći i prava – dakle i pre nego što ih te autoritarne snage na to prinudom nateraju.
Zaključak koji iz ovoga proizlazi čini se kristalno jasnim. Ako drugi najbogatiji čovek na svetu zazire od odmazde potencijalnog novog predsednika u slučaju da list u njegovom vlasništvu podrži njegovu rivalku, čemu da se nadaju oni s nepregledno duge liste ljudi s kojima Tramp planira da se obračuna ako se vrati u Ovalni kabinet? Uključujući tu, evidentno, i Trampu nenaklonjene medije čiji moćni vlasnici, kao što navedeni primeri pokazuju, ruke na predaju dižu i pre nego što je oružje upereno u njih?
Profesor Timoti Snajder pod terminom „anticipirajuća pokornost“ podrazumeva spremnost ljudi da se pred nadolazećim autoritarnim snagama unapred odreknu vlastitih moći i prava – pre nego što ih te snage na to silom nateraju
Šta tek čeka stotine hiljada ljudi zaposlenih u državnoj administraciji i pravosuđu, čije masovno otpuštanje i zamenu Trampovim lojalistima predviđa Projekat 2025, opsežni (a monstruozni) pledoaje Heritidž fondacije za to kako bi trebalo da izgleda Trampov drugi mandat, od čijeg sadržaja čak i on ima potrebu da se stalno iznova ograđuje, makar i ne preterano uverljivo? Milione imigranata koje, čak i kada su tu legalno, Tramp planira da – za to možda angažujući čak i vojsku – prvo satera u sabirne centre, a onda protera iz zemlje? Desetine miliona žena čija su reproduktivna prava već drastično sužena ili potpuno ukinuta u dobrom delu zemlje? I svi ostali s Trampovog spiska „unutrašnjih neprijatelja“, „najpokvarenijih i najkorumpiranijih na svetu“? A sve to pod dodatnom zaštitom koju odnedavno predsedniku – s očiglednom nadom da će prvi koji će se od toga ovajditi biti upravo Tramp – obezbeđuje većinski ultrareakcionarnim, fundamentalistički nastrojenim sudijama popunjen Vrhovni sud, uzdižući šefa države na nivo de facto izbornog monarha, tj. proglašavajući ga apsolutno imunim od gonjenja za sva eventualna krivična dela počinjena tokom mandata, sve dok se može protumačiti da su počinjena u okviru ustavnih moći dodeljenih predsedniku…
Već su se, dakle, stekli pravni uslovi, a lako bi mogli da se steknu i oni politički – ukoliko MAGA partija uz predsednički položaj izbori i kontrolu i nad oba doma Kongresa, što je više nego realna mogućnost – da košmarna kombinacija Orbanove Mađarske na steroidima i distopijske vizije iz Sluškinjine priče Margaret Atvud počne da postaje realnost. Tim pre što iza MAGA agende danas stoje mnogo ozbiljniji, kompetentniji i samim tim opasniji ljudi nego što je to bio slučaj kad se Tramp pravo niotkuda našao na vlasti.
Kao i 2016. i 2020, Amerika je i dalje podeljena tačno po sredini i ishod predsedničkih izbora je nemoguće predvideti; ali je opasnost pred kojom se zemlja nalazi u slučaju da na njima pobedi Tramp, kao što bi se tamo reklo, jasna i neposredna. Hoće li biti dovoljno pameti da se ne zakorači u ambis?
