Prošlo je mesec dana otkako je rat iz Gaze prešao u Liban koji je od tada podvrgnut vazdušnim napadima. Ovo je upozorenje Libanu da se pripremi za najgore. Iako izraelske napade protivnici Hezbolaha u Libanu i regionu vide kao priliku da oslabe Hezbolah, među Libancima, ipak, preovladava osećaj neizvesnosti. Neizvesnost koja je pojačana nakon što je Benjamin Netanijahu upozorio da ako Libanci ne uspeju da se suprotstave Hezbolahu, Liban bi mogla da zadesi sudbina slična onoj koja je pogodila Gazu.
Koreni ovog rata mogu se pratiti od oktobra prošle godine kada je Hezbolah samostalno odlučio da podrži Hamas bez konsultacija sa bilo kim u Libanu. To je libanski narod dovelo u beznadežan položaj, gurajući ga u rat koji nikada nije želeo. Libanci tvrde: „Ovo nije libanski rat sa Izraelom, to je rat Hezbolaha koji podržava Iran.“ Zbog toga mnogi smatraju da su bliske veze Hezbolaha sa Iranom uvukle Liban u iracionalan konflikt, ugrožavajući njegove građane. Kao rezultat toga većina libanskog naroda odbacuje i iranske pozive na vojne akcije, isto kao i bombardovanje Izraela. Od vitalnog značaja za razumevanje trenutnih okolnosti u Libanu je uvid u istorijat ove militantne grupe.
Sistem po uzoru na Iran
Hezbolah, što na arapskom znači „Božja stranka“ osnovali su u Libanu šiitski sveštenici povezani sa Iranom. Organizacija je u početku delovala tajno počevši od 1978. godine, u jeku libanskog građanskog rata (1975-1990). Od 1985. godine grupa javno izlazi sa svojim prvim političkim manifestom u kojem se zaklela na vernost vrhovnom vođi Irana ajatolahu Ruholahu Homeiniju i odobrila doktrinu Velayat-e Faqih (vladavina islamskih pravnika) koje se pridržava Islamska Republika Iran. Na taj način Hezbolah nije prihvatao Liban kao suverenu državu već se suprotstavljao libanskom nacionalnom identitetu i nastojao da stvori sistem vlasti po uzoru na Iran. Hezbolah je takođe objavio rat Izraelu i Zapadu, obećavajući da će uništiti ono što je smatrao cionističkim entitetom i izraelske saveznike u regionu.
Sa završetkom građanskog rata u Libanu 1990. godine, Hezbolah se našao u znatno promenjenim okolnostima. Ključni sporazum između regionalnih sila omogućio je Hezbolahu da učestvuje u vojnim akcijama protiv Izraela na jugu. Preduslov je bio da se Hezbolah uzdrži od mešanja u unutrašnju politiku i ekonomska pitanja Libana, uprkos prisustvu članova Hezbolaha u parlamentu i opštinskim savetima. Za razliku od drugih razoružanih militanata, Hezbolah je zadržao svoje naoružanje, zadržavajući svoju nezavisnost na taj način. To je omogućilo grupi da obezbedi stratešku vezu sa Iranom istovremeno potvrđujući njegovu dominaciju nad južnim Libanom i južnim predgrađima Bejruta pod maskom „pokreta otpora“ izraelskoj okupaciji.
Neuspešni mirovni pregovori između Izraela i Sirije, zajedno sa promenom geopolitičke dinamike doveli su do povlačenja Izraela iz južnog Libana 2000. godine. Hezbolah je to smatrao značajnom pobedom koja je učvrstila njegovu reputaciju i obezbedila opšte divljenje širom arapskog sveta. Tadašnji vođa Hezbolaha Hasan Nasralah, koji je slavno izjavio da je „Izrael slabiji od paukove mreže“, proglašen je herojem. Grupa je naglašavala svoj identitet pokreta otpora, koji je iznad partijske politike, odbijajući da se razoruža i potpuno integriše u libanski sistem. Međutim, nakon američke invazije na Irak 2003. godine Bliski istok je ušao u novu eru neizvesnosti. Kao rezultat toga Hezbolah je morao da prilagodi svoju taktiku i narativ usled eskalacije napetosti između sunita i šiita širom regiona. Hezbolah se 2004. godine suočio sa unutrašnjim i regionalnim izazovima uglavnom zbog rezolucije Saveta bezbednosti UN 1559, koja je pozivala na poštovanje suvereniteta Libana i razoružanje svih militantnih grupa. Hezbolah se usprotivio ovoj rezoluciji, što je dodatno zaoštrilo njegove odnose sa drugim libanskim grupama.
Potkopavanje UN i Arapsko proleće
Nakon ubistva libanskog premijera Rafika Haririja 2005. godine, Hezbolah je nastojao da zauzme pozicije u vladinom kabinetu kako bi zaštitio svoje interese, što je početak njegovog postepenog napredovanja u kontroli libanske države. Godinu dana kasnije, Hezbolah je ušao u rat sa Izraelom koji je trajao 34 dana nakon što su militanti iz te grupe kidnapovali dva izraelska vojnika. Mnogi Libanci optužili su Hezbolah za podsticanje rata kako bi ojačali iransku poziciju u pregovorima o nuklearnom programu. Konflikt je završen usvajanjem rezolucije 1701 Saveta bezbednosti UN, koja je sadržala poziv za razoružanje Hezbolaha i raspoređivanje libanske vojske na jugu zemlje. Međutim, prekretnica u odnosima Hezbolaha sa Libancima došla je 2008. godine kada je grupa iskoristila svoju vojnu moć da sruši prozapadnu vladu, dodatno ojačavajući sopstvenu vlast. Ove akcije su potkopale rezolucije UN i ojačale savez Hezbolaha sa Iranom, Sirijom i Hamasom protiv interesa Izraela i Zapada u Libanu i regionu u celini.
Prekretnica u odnosima Hezbolaha sa Libancima usledila je 2008, kada je grupa iskoristila svoju vojnu moć da sruši prozapadnu vladu, jačajući dodatno sopstvenu vlast
Nakon Arapskog proleća 2011. godine, uticaj Hezbolaha u Libanu je porastao, ali je njegova popularnost opala širom arapskog sveta. Uprkos principima iz Hezbolahovog slogana o podršci potlačenih u borbi protiv ugnjetača, Hezbolah je izabrao da podrži Asadov režim tokom građanskog rata u Siriji. Ova odluka je otuđila arapske sunite koji su počeli da doživljavaju Hezbolah kao šiitsku miliciju i posrednika (proksija) Irana. Unutar zemlje Hezbolah je koristio političke manevre i uspostavljao saveze kako bi ojačao svoju moć, što je dovelo do dolaska lojalnog predsednika i vlade na vlast 2016. godine. Ova konsolidacija vlasti dovela je do povećanja korupcije i smanjenja finansijske podrške iz arapskih zemalja, što rezultira ekonomskim kolapsom Libana 2020. godine. Kada je prošle godine izbio sukob između Hamasa i Izraela, mnogi libanski građani plašili su se da će Hezbolah dati prioritet pomaganju Hamasu pod uticajem Irana čak i na štetu stabilnosti Libana. Ove tenzije su pogoršane upražnjenom predsedničkom funkcijom, neaktivnošću parlamenta, privremenom vladom i ekonomskim kolapsom — sve posledicama politike Hezbolaha u zemlji.
Rat bi mogao oslabiti Hezbolah. Problem je što to takođe može dovesti do pojave novog, nasilnog, nedržavnog aktera, koji bi se mogao pokazati još strašnijim od Hezbolaha
Međutim, kako se nastavlja eskalacija tekućeg rata, postavlja se važno pitanje: šta će biti sa Hezbolahom? Bez sumnje, grupa je doživela značajne neuspehe i verovatno neće vratiti svoju nekadašnju snagu. Prognozama o skorom kolapsu Hezbolaha ipak treba pristupiti pažljivo, jer je Hezbolah racionalan igrač. Javna predaja Hezbolaha je malo izvesna. Svako rešenje će verovatno biti postignuto diplomatskim pregovorima. Ključne ličnosti poput sunitskog premijera Libana i šiitskog predsednika parlamenta koji tvrdi da sada ima ovlašćenja da pregovara u ime Hezbolaha, igraće važnu ulogu u ovim diskusijama. Njihovo učešće pokazuje važnost diplomatije u rešavanju budućnosti Hezbolaha. Iako spremnost Hezbolaha da ispuni rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1701 može poslužiti kao polazna tačka finalnog rešenja, pregovori će se verovatno odvijati oprezno i neće rezultirati zvaničnim priznanjem poraza.
Kako do trajnog mira
Kaže se da, iako se istorija možda ne ponavlja često, odjekuje. Ovo je posebno tačno na Bliskom istoku, naročito u Libanu. Nedavna izraelska operacija protiv Hezbolaha upoređena je sa operacijom Litani iz 1978. godine. Tada je Izrael napao južni Liban da bi zaštitio svoj sever. Takođe postoje poređenja i sa operacijom Mir Galileje iz 1982. godine, čiji je cilj bio proterivanje Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) iz Libana i smanjenje njenog uticaja. Izraelske odbrambene snage (IDF) uspešno su napredovale do Bejruta i postigle svoje ciljeve. Međutim, ove vojne operacije su nenamerno otvorile put za pojavu i uspon Hezbolaha.
Problem šiitskog stanovništva je takođe postao važan. Porast broja civilnih žrtava otežava postizanje trajnog mira. Šiitska zajednica mora da se vrati u svoja sela i gradove na jugu i u južnim predgrađima Bejruta. Libanski šiiti ne bi trebalo da se osećaju marginalizovano ili progonjeno, bilo od Izraela, arapske zajednice ili Libanaca. Ako se ova situacija nastavi, rat bi mogao oslabiti Hezbolah. Problem je što to takođe može dovesti do pojave novog, nasilnog, nedržavnog aktera koji bi se mogao pokazati još strašnijim od Hezbolaha. Na isti način kao što se Hezbolah ispostavio moćnijim od svog prethodnika PLO. Stoga je uspostavljanje jasnih granica u vezi sa izraelskim vojnim akcijama, sprovođenje rezolucije 1701 Saveta bezbednosti UN i razvoj sveobuhvatnog političkog plana za novi sistem u Libanu od vitalnog značaja.
