Miodrag Majic 180324 foto Vesna Lalic Nova 30 copy
Miodrag Majić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
Ekskluzivno

Radar objavljuje odlomak nove knjige Miodraga Majića – Pod tuđim suncem

20

U svom još neobjavljenom delu Majić, jedan od najistaknutijih pisaca na domaćoj književnoj sceni, kao i u prethodnim bestselerima, pruža čitaocima duboko istraživanje ljudske sudbine i složenih emocija, čime nas autor podseća da je svaka pojedinačna priča zapravo univerzalna

Radnja novog romana Miodraga Majića, Pod tuđim suncem, počinje jedne kišne noći u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi.

Kroz Kostino putovanje, Majić nas, zapravo, vodi u potragu za smislom i istinom. Tešku bolest sa kojom je suočen, penzionisani oficir doživljava kao način da se oslobodi unutrašnjih demona. S druge strane, Marijina želja za bekstvom od sopstvenog života, istovremeno ga privlači i udaljava. Njihov dijalog, ispunjen neotkrivenim emocijama, otkriće čitaocima suštinu ljudske patnje i nade.

Miodrag Majic Pod tudjim suncem SAJT

ODLOMAK

Kao i uvek, imao je plan. Bio je jasan, izvodljiv i logičan. Nikada nije kretao u akciju dok ne bi razmislio o svakom koraku. Suština planiranja je u predviđanju grešaka i iznenađenja. Netačne informacije o snazi neprijatelja? Obaveštajni podaci kao namerno podmetnuta varka? Neočekivani gubici jedinice u ranim fazama borbe? „Plan je suština“, uveravao je borce terajući ih da pronalaze slabe karike predložene strategije. „Bez plana si muva, vojnik bez mape na nepoznatoj teritoriji!“

I sada je imao plan. Bolest je bila neočekivana prilika. Šansa koju je trebalo zgrabiti. Ne otvaraju nove horizonte samo dobre vesti. Svaki trenutak koji prekida kolotečinu predstavlja novu mogućnost! Jednako kao ozdravljenje i rođenje, i boljka i zadah smrti teraju na nova promišljanja i pokret! Čovek je životinja koja se večito prilagođava!

Otkad je saznao da je njegov kraj blizu, pomislio je kako je možda baš to ona dugo čekana vest. Oduvek su ga terali da razmišlja o budućnosti, o uspehu, o izborima koji su bili bolji. Današnja žrtva kao zalog sutrašnjeg napretka, sadašnje odricanje kao garancija predstojećeg blagostanja. Učiti, slušati, napredovati… Postoji cilj, postoji norma, postoji dobro, postoji zlo… Pronađi ravnotežu! Bilo je tako naporno i pokazalo se tako uzaludnim. Sva ta uputstva i reči, sva ta iskustva i pravila, kanoni… I tek na kraju, pojavljuje se rešenje koje mu nikada niko nije nagovestio.

Izvesnost skore smrti otkrila je nove solucije. Paradoksalno, najednom je sve postalo jednostavno, vedro. Nije više bilo konfuzije i potrebe za dugoročnim planiranjem. Mir. Blizina konačne tihe praznine, od koje je nekada zazirao, sada se pojavila kao prijatelj. Možda je oduvek žudeo za tim?

„Ni metak te neće, Kosture“, začikavao ga je Šandor. „Ni zrno neće takvu rđu.“ I zaista, ni u ratu, tom karnevalu stradanja, smrt ga nije htela. Ni kada je praštalo blizu njega, ni kada su oko njega kao rukom nošeni mladići, ni kada je i sâm verovao da je konačno došao kraj i da će uskoro biti mrtav, Kosac ga nije poveo sa sobom. S vremenom, počeo je da veruje da je možda i taj tanc oklevanja zla kob. Možda ga je zbog neprepoznatog zločina, zbog odvođenja u smrt svih tih dečaka, svih tih sinova i očeva, braće i stričeva nečastivi učinio besmrtnim. Ti si moj apostol, Kosta! – čuo bi ga povremeno u snu kako pripoveda. Moj najbolji učenik, i zato ćeš ostati ovde sa mnom! Budio se u znoju, ali o sopstvenim snoviđenjima nije pričao nikome. Samo se posle njih i na javi sve više plašio da su njegovi meci i njegove smrti u tom demonskom piru, u toj dijaboličnoj igri, poslati u srca i duše nevinih dečaka koji su mu slepo verovali.

„Uzmi mene, pizdo!“, urlao je pijan koračajući po kaljavoj ravnici dok se nadvikivao sa gromovima i eksplozijama haubica. „Uzmi meneee!“

Sve češće tako otupeo, mamuran i gladan, testirao je sopstvenu zebnju. Provocirao je rogonju. Pokušavao je da ga natera da ga se konačno odrekne. Jurišao je na vatru, smišljao je sve rizičnije planove, istrčavao je nezaštićen iz rova. Prizivao je kuršum i povremeno je uspevao da mu se približi. Osećao je kako mu prodire kroz kožu, cepa mišić, dubi jetru i drobi kost. Pokušavao je da ga mislima materijalizuje, da gleda u njega kao što meditator zuri u zamišljenu vatru, ali sve je bilo uzalud. Njegovi kuršumi bili su suđeni drugima.

A sada, kao dugo čekani gost, kao kazna ili nagrada, stiže ciroza, dželat sigurne ruke, njegov melem i omča! Bio je uzbuđen. Kada je o svemu promislio, shvatio je da mu nova pozicija donosi mogućnosti o kojima je do tada mogao samo da sanja. Nakon otplate dugova, prodaja kuće omogućiće mu život koji mu, da nije blagodarne smrti, nikada ne bi pripao. Otputovaće tamo gde nikada nije mogao, popiće poslednju čašu iz tuđe boce, i pre nego što na vrata iznova zakucaju izvršitelji, biće lak kao pero, pored Dragutina. Sa tihih visina posmatraće mali pogani svet.

Postoji li nešto lepše? Zar upravo to ne bi trebalo da bude cilj svih nas u ovom gorkom ništavilu? Umesto produžavanja života, skraćivati ga i ostaviti dovoljno novca za božanstveno umiranje. Siromašni bi živeli kratko, ali u bogatstvu, dok bi bogati bili osuđeni na preduga trajanja i neizvesna finala. Uspostaviti ravnotežu u haosu u kojem na kraju ionako svi postajemo isti.

Postojala je samo jedna neizvesnost u naizgled savršeno skovanom planu. Brinuo ga je podatak koji je doktor Milanović uporno krio. Koliko sve to najduže može da traje. Nije bio spokojan. Znao je da je statistika ćudljiva i da iz nekog razloga, baš on, Kosta Rašić, može poživeti duže. Plašio se mogućnosti da i ciroza, poput gelera i zrna, preskoči njegovu dušu. Koliko god da se hrabrio sve češćim bolovima i malaksalošću, strepeo je da će sve to predugo trajati. Zbog toga je u plan uneo alternativu. Pištolj! Ako se dogodi da iz nekog razloga njegova ciroza zakasni, ako ostane bez novca pre nego što mu iscuri poslednji sat, pomoći će mu verni prijatelj. Suština planiranja je u predviđanju grešaka i iznenađenja! Jedino zrno koje sigurno ne maši jeste ono koje čovek uputi sebi. Uz pištolj u torbi osećao se jednako sigurno kao i uz milion dolara u džepu. Obe solucije uspevale su da odole i da ne pokleknu pred njegovim testovima održivosti, logike i smisla.

Umiren još jednom proverom plana, zagledao se kroz prozor. Automobil je vijugao uskim brdskim putem i činilo mu se da se Marija i on penju u nebo.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

20 komentara
Poslednje izdanje