Borba za vlast je normalna, poželjna i prirodna karakteristika demokratskih društava. Ne i u Srbiji. Ovde se ona smatra subverzivnom aktivnošću, a pretendenti iz redova opozicije tretiraju se kao drumska banda koja hoće da otme državu. Jer, ekskluzivitet na vršenje vlasti ima ovde isključivo aktuelni režim. Svi ostali su kriminalizovani, prljavi i zli. Gotovo da je kažnjiva i pomisao da je smenjivost moguća. Kao da je sve stalo kako su se SNS i njen prvi čovek popeli na tron i kao da su namerili tu da ostanu zauvek.
U Srbiji je zato najteža optužba postala „oni hoće vlast“. I tako, dan po dan, dvanaest godina mentalne obrade ovdašnje javnosti da su svi osim „zauvek izabranih“ u politici iz nečasnih motiva, da ruše državu i pljačkaju njenu imovinu. Malo pomalo, uspeli su da opoziciju, kakva god da je, izguraju na političku marginu i nateraju da se i sama suštinski samoizoluje. Njeni čelnici se, na primer, već dugo ustručavaju da govore na protestima jer je postalo poželjno reći „ne bavimo se politikom“ i „nećemo političke stranke“. San aktuelne vlasti je da se faktički ugasi politički život, a da se glumi parlamentarizam u kome će postojati samo saradnici vlasti na privremenom radu u opoziciji, na levom i desnom političkom spektru dok bi ostali, kroz permanentnu satanizaciju, lagano nestajali sa političke scene. Jer, bavljenje politikom je dobro čuvan zabran SNS-a.
Dvadeset i četiri godine od petog oktobra 2000, kao dana velikih snova o promenama, Srbija se vratila u pretpolitičko doba sa demonizacijom opozicije kakva nikada nije postojala i povratkom u jednopartizam.
San aktuelne vlasti je da se faktički ugasi politički život, a da se glumi parlamentarizam u kome će postojati samo saradnici vlasti na privremenom radu u opoziciji, na levom i desnom političkom spektru dok bi ostali, kroz permanentnu satanizaciju, lagano nestajali sa političke scene
Ako ne uspemo, govorio je Zoran Đinđić, „Srbija će biti sumorna zemlja koja se davi u političkim konfliktima, u kojoj podzemni ratovi usmeravaju političke procese, kontrolne institucije nemaju smisla, partokratija ugrožava temelje demokratskog poretka, zbog surevnjivosti, starih animoziteta i različitih političkih orijentacija i pristupa prioriteti postaju sporedni, a sporedne stvari prioritetne, a intrige i skandali dominiraju javnim prostorom.“
To je slika Srbije danas. Đinđićeva negativna utopija. Zemlja koja izgleda kao bojno bolje, u kojoj vlast pokušava da kreira čak i opoziciju i u kojoj se na političkoj pijaci, ispod stola, kupuju ljudi i podrške, silom pripitomljavaju kolebljivi, aktiviraju ucene i prljavi sadržaji iz dosijea tajnih službi da se uguši svaki otpor, uz atmosferu konfrontacije, napetosti i straha.
Ipak, opozicija ni tada, a ni danas ne može da bude amnestirana od odgovornosti za to što je bila ili jeste neuspešna. Đinđić kao motor tadašnjih promena znao je da će opozicija postati uspešna tek kad i sama raskine sa demagoškom politikom. Kad odustane od strategije da „dve trećine vremena posvećuju tome šta je vlast loše uradila, jednu trećinu kuknjavi šta je svet loše uradio, umesto da podršku traži i dobija na onome šta bi ona konkretno uradila da ima priliku“. To je istovremeno značilo i kraj opozicionog aktivizma koji se zasniva na čekanju da vlast pogreši i da onda opozicija na tome mobiliše nezadovoljne građane, što se uglavnom završava uzaludnim trošenjem energije pobune. Uostalom, i to je govorio Đinđić, promene se ne dešavaju kad nemaš šta da izgubiš, nego kad imaš šta da dobiješ.
Može li istorija u Srbiji ikada biti učiteljica života?
