22. septembar
Zvaničan kraj leta je danas u Britaniji obeležen biblijskom kišom i poplavama koje su poremetile život dobrog dela zemlje. Metro i vozne linije su delimično suspendovani, sa nekih auto-puteva je morala da se pumpa voda da bi se oslobodili za saobraćaj, dobar deo terena fudbalskog kluba Vimbldon je propao u peščanu jamu ispod…
Mislim da su u pravu oni koji tvrde da lokalna klima ima veliki uticaj na navike i mentalitet naroda. U zemlji poznatoj po sivilu i depresivnom vremenu – mada ne toliko kao na primer na Islandu – gde je „unutra“ glavni prostor boravka tokom godine, jedan od načina da se ne poludi je da se bude zauzet. Da se čovek nečime „bavi“.
U kombinaciji sa globalnim jezikom i dugotrajnom kapitalističkom žicom, mislim da je i to jedan od razloga britanske kreativnosti: lakše je provesti tmurne dane unutra smišljajući svašta, posebno ako to može da se svetu dobro naplati.
I tako, i mi i naše komšije, zabijemo nos u posao, ne mislimo mnogo o vremenu jer se nema vremena, neki ošamućeni nedostatkom izbora, neki svojom misijom – umetničkom, preduzetničkom ili nekom drugom, okovani vlagom i oblacima. Radiš ili što moraš ili što ti se isplati, ali radiš, mnogo, posvećeno, često i strastveno, unutra, u suvom, šolja čaja nikada previše daleko od tebe… Vlaga je ovde normalna stvar; stara izreka kaže da „nema lošeg vremena, samo neadekvatne odeće“.
23. septembar
Grinič park je naša bašta, ne mnogo daleko peške preko legendarnog Blekhita; sto i dvadeset hektara ograđene lepote i misterije civilizacije, neodvojivi od priče o kreiranju modernog sveta i usponu i padu jedne imperije.
Dok podsmešljivo posmatramo turiste kako se guraju da se slikaju na meridijanu (i mi smo u početku bili takvi, pa smo ga izgustirali), paralele sa modernim dešavanjima u tehnologiji, pre svega veštačkom inteligencijom, naviru.
Britansku imperiju je kreirao sat, Harisonov hronometar koji je kraljevskoj floti dao precizniju navigaciju po planeti. Globalna sinhronizacija vremena sa griničkim („nultim“) meridijanom je omogućila svetsku trgovinu i transport. Pre toga, svaka zemlja i čak svaki grad je imao svoje vreme; u Britaniji, nekada su vozovi iz Londona kretali za Mančester po londonskom vremenu, a vraćali se po mančesterskom. Očekivano, to je za putnike bila noćna mora…
Danas, svet satove i mape sinhronizuje sa Griničem. Naša kuća je na istočnoj hemisferi, centar Londona je na zapadnoj; Bakingemska palata „kasni“ trideset sekundi u odnosu na meridijan, matematički.
Staro i novo na meridijanu su spojeni u zelenom laseru koji se svako veče uključuje u potkrovlju zgrade u kojoj meridijan počinje, postavljenom tako da prati nultu liniju ka severu. Večernja šetnja ispod ove zelene svemirske oštrice svetla i dalje je metafizičko iskustvo, svedeno na ovozemaljsko jedino posetom nekom od mnogobrojnih pabova u kraju, podsetnicima da smo svi, na kraju, samo živa bića bazirana na ugljeniku, na kamenoj čestici zavitlanoj kroz beskrajnu prazninu svemira…
24. septembar
„Besposličarstvo ‘flanera’“, kaže Valter Benjamin, „je pobuna protiv podele rada.“Isto je i sa našim kafanskim boemima, sedećim „flanerima“ koji, ne kao izviđači već kao snajperi, sede u svojim kafanskim busijama maskiranim kariranim stolnjacima i fokusiraju svoju optiku na prolazeći svet. Život, s komentarima i titlovima…
25. septembar
Siromaštvo ima svoju psihologiju i svoju fiziologiju, svoju temporalnost takođe.
Siromaštvo je smrt strategije, groblje planiranja i dugoročnog horizonta; siromaštvo zahteva život „sada i ovde“, granica egzistencije nije dalji potencijal koji se meri mesecima ili godinama, već danima. Siromaštvo gleda mikroskopom, ne teleskopom.
Siromaštvo nema osećanje istorije, samo svakodnevice; siromaštvo nema luksuz razmišljanja o budućim generacijama, često ni o drugima. Čuveni „maršmelou“ test – gde se budući uspeh dece predviđao time da li su u stanju da ne pojedu poslasticu odmah ako im sledi veća nagrada za pola sata – je razoren kada je analizirana klasna pozadina: većina siromašne dece nisu mogla da se uzdrže. Naučnica koja je pokazala da test nije univerzalan i zavisi od materijalnog statusa i sama dolazi iz siromašne porodice; po njenim rečima, u takvom životu zgrabiš sve što možeš, tog trenutka, jer ne znaš kada ili da li će se opet desiti. Očekivanje je lutrija…
Siromaštvo često blokira i svest o posledicama. Britanija u poslednjih nekoliko godina velikog povećanja siromaštva beleži i ogroman rast krađa u prodavnicama, posebno u onim manjim, lokalnim.
Uz obrazovanje, smanjenje siromaštva je najstrateškija odluka koju jedna zemlja može da donese u svoju korist
Kada siromaštvo razori granice društveno prihvaćenog, raste i iracionalno ponašanje. Britanska štampa sve češće piše o novom fenomenu neplaćanja „ceha“ – „dine & dash“ – gde parovi (često), a nekada i grupe gostiju pobegnu iz restorana pre plaćanja računa. Pošto je Britanija treća zemlja na svetu sa najviše uličnih kamera po glavi stanovnika (posle Amerike i Kine), begunci se brzo prepoznaju i privedu pravdi (i štampi), u procesu ruinirajući sopstvenu reputaciju i, često, budućnost.
Borba protiv siromaštva nije samo moralno opravdana, bez nje nema sposobnosti da se zamisli budućnost, stabilnost, nema racionalnosti, ni nade… Uz obrazovanje, smanjenje siromaštva je najstrateškija odluka koju jedna zemlja može da donese u svoju korist.
26. septembar
Trenutni izbori u Americi su u mnogo čemu tužna parada oportunizma, beskičmenjaštva, patološke mitomanije, opsednutosti površnim spektaklom i robovanja kapitalu.
Sa jedne strane: kriptofašizam, rasizam, seksizam i religijski fundamentalizam koji moderno društvo vidi kao razradu romana Margaret Atvud. Psihopatski mafijaški šef koji ponižava, javno i nemilosrdno, sve svoje čauše i podrepne muve, ljude koje je sve teže svrstati u kičmenjake, političare koji su prvo bili protiv njega – mažući ga najgorim uvredama – da bi, kada je postalo jasno da je „on“ njihova partija, pohrlili da poljube prsten i saviju vrat, gutajući javne uvrede sebe i svojih porodica s ukočenim osmehom osobe koja je spremna na sve da bi bila blizu moći.
S druge strane: ljudi za koje lako možemo da kažemo da su „fini“ i da „misle dobro“, ali čija hipokrizija takođe ostavlja loš ukus u ustima. Iako projektuju viziju „za sve“, ravnopravnost i bolju budućnost, i njihov svet se vrti isključivo oko para, u ideološkom sistemu koji više nije u stanju ni da razume šta su stvarna ravnopravnost i civilizovani život, a kamoli da ih primene. Njihove ruke su vezane biznisom i krupnim kapitalom, njihova vizura je kratka i mala, povratak na „stabilnost“, što znači na „staro“ – u zemlji koja vapi za fundamentalnom promenom.
Amerika je sama sebi iskopala jamu postavljajući novac i pohlepu, sebičnost i mit, kao jedina merila svega. Na radost svojih neprijatelja, koji koriste sve te komercijalne platforme, sve te podele, sve te radikalizacije, svu tu pohlepu, sve te mitove da im tu jamu prodube.
U takvoj zemlji, ludilo i kilava, hipokritička „normalnost“ se doživljavaju kao isto i izbori predstavljaju lutriju u kojoj će prevagnuti, kako izgleda, margina statističke greške. Nekadašnji svetionik slobode i demokratije je sada samo treptavi plamičak koji – na štetu svih nas, koja će biti očigledna vrlo brzo – uskoro mogu da utrnu upljuvani narandžasti prsti narcisoidnog manijaka koji obožava samo ono svetlo koje pada jedino na njega.
