Vode, vode mi dajte, progovorio je gotovo nemuštim glasom jedan od brojnih očajnika na ratom zahvaćenom Bliskom istoku. Slika očaja i bola koja se može videti i u mnogim krajevima sveta jedan je od povoda da se postavi više nego logično pitanje ne samo o smislu rata, nego i o vodi kao izuzetno važnom izvoru opstanka civilizacije.
„Zašli smo u treću deceniju 21. veka u naporima da se približimo principima održivog razvoja na globalnom, regionalnom i nacionalnom planu koji nas upućuju na smislenicu poruke da li ćemo ostaviti našoj deci onoliko resursa vode koliko smo zatekli kada je 1987. to proklamovano u dokumentima Generalne skupštine UN. Istorija nas uči da najčešće velika dokumenta ne mare za surovu stvarnost života koju nameće ljudska pohlepa“, ističe dr Nebojša Veljković, koji je magistrirao i doktorirao na Fakultetu zaštite na radu u Nišu na smeru za zaštitu životne sredine, a do penzije 2020. radio je u Agenciji za zaštitu životne sredine kao načelnik Odeljenja za monitoring kvaliteta vode i sedimenta. Ovaj Leskovčanin autor je i koautor 80 stručnih i naučnih radova o razvoju, upravljanju, korišćenju i zaštiti vodnih resursa, zaštiti životne sredine i održivom razvoju, objavljenih u časopisima od nacionalnog i međunarodnog značaja.
Užasni ratovi koji se danas vode (između ostalog i) zbog dominacije nad izvorima nafte potvrđuju dalekovidost nekadašnjeg francuskog premijera Žorža Klemansoa koji je, prilikom potpisivanja Versajskog mira 1919, rekao da će ubrzo „kapljica nafte vredeti koliko i kapljica krvi“. Veljković dodaje: „Dok traje stogodišnja pomama za naftom, slušamo takođe skoro neverovatnu prognozu da će, ukoliko izbije treći svetski rat, to biti zbog – vode!“
Kao da ne primećujemo: preduslovi za tako nešto već postoje, jer jedan čovek od devetoro ljudi na planeti nema obezbeđenu higijenski ispravnu vodu za piće, a potrebe za vodom rastu dvostruko brže od svetske populacije.
Povećan broj migranata iz Afrike, ali i drugih delova sveta ka Evropi, započet tokom jeseni 2015. kao posledica rata u Siriji, u akademskim i političkim debatama doveo je u vezu klimatske promene, sušu i migracije, a ne samo tzv. spoljašnje faktore. Prema podacima Unicefa, tokom 2015. je više od milion ljudi, izbeglica i migranata u Evropu ušlo samo brodovima, bežeći od konflikata i teškoća na Srednjem istoku i u Africi.
Bila je to najveća izbeglička kriza od Drugog svetskog rata koja je uticala da, prema podacima UN, više od 4,3 miliona ljudi napusti Siriju, dok ih je 6,6 miliona interno raseljeno. Po oceni Veljkovića, duže od pola veka zapostavljano investiranje u vodoprivredu u oblasti južne Sirije direktno je uticalo da poljoprivrednici nisu mogli da uzgajaju i očuvaju useve onda kada su suše trajale duže od uobičajenog perioda. Tako je pomenuti spoljašnji faktor došao na već „pripremljeno“ sušno tlo.
Kada država ima kontrolu nad vodnim resursima, ima i neograničenu vlast nad industrijama koje zavise od potrošnje vode, dok istovremeno gospodari i ekonomskim tokovima. Proizvodnja u hidroelektranama je od strateškog značaja, posebno zbog buduće orijentacije ka obnovljivim izvorima energije. Konflikt Kine i Indije, na primer, oko reke Bramaputre upravo je time izazvan. Ova reka nastaje na Tibetu, protiče kroz dve velike indijske oblasti i uliva se u Bengalski zaliv. Kini su vode Bramaputre potrebne za proizvodnju električne energije, a za Indiju je dragocena za navodnjavanje i povećanje poljoprivredne proizvodnje. Zato je sveobuhvatni sporazum o upravljanju vodama Bramaputre između ove dve države skoro nemoguć, i zato će voda uvek biti tačka sporenja u diplomatskim pregovorima.
Na naše pitanje o vodi kao „oružju rata“, sledi precizan odgovor. „Da, to je sigurno tačno, čak i u slučajevima kada voda nije direktno povod brojnih konflikata. Na primer, Drugi svetski rat je i u tome prevazišao prethodne velike sukobe tragičnih razmera. Pripadnici Crvene armije, preciznije inženjerci NKVD-a, razneli su avgusta 1941, koristeći 20 tona TNT-a, branu Dnjepar, koja je formirala akumulaciju s koje se napajala tada najveća hidroelektrana u Evropi. Ta akcija, izvedena po naređenju Josifa Staljina, bila je pravdana potrebama samoodbrane: nacističke trupe neumoljivo su napredovale na Istočnom frontu. Posmatrano sa istorijske distance, moglo bi se reći da je učinak diskutabilan, jer je od poplavnog talasa duž obala Dnjepra stradalo više hiljada vojnika s obe strane, a broj civilnih žrtava bio je nekoliko desetina puta veći“.
Nedvosmisleno je poplava izazvana rušenjem brane Kahovka produbila krizu u Ukrajini, što navodi na zaključak da su dve zaraćene stane podigle ulog do krajnjih granica ekološke i humanitarne katastrofe
Veljković navodi i drugi primer. „Istu meru, korišćenjem vode kao oružja, sprovelo je i britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (RAF) maja 1943. napadom na brane u Nemačkoj, koristeći specijalno razvijene ‘odskačuće bombe’ – burad koja su zarotirana bacana u niskom letu uzvodno od brane. Njihovo rušenje na jezerima Mene i Eder izazvalo je katastrofalne poplave i razaranje naseljenih mesta. Dve hidroelektrane su uništene, nekoliko je oštećeno, a na vojnom i psihološkom planu cilj je ‘postignut’: procenjuje se da je stradalo oko 600 Nemaca i 1.000 (uglavnom sovjetskih) prinudnih radnika“.
Moglo bi se, dakle, reći da Drugi svetski rat kao da nije završen, bar kada je u pitanju strateško oružje – voda. „Taj zaključak je više nego ispravan. Za ilustraciju navodimo konkretan primer. Tokom noći 6. juna 2023. svet je obišla vest s ukrajinskog ratišta da je srušena brana Nova Kahovka i da se tada voda akumulacije na Dnjepru izlila ka južnim područjima plaveći naselja sa obe strane reke. Tada su zvaničnici obe zaraćene strane počeli razmenu žestoke baražne propagandne vatre, optužujući i prebacujući krivicu jedni na druge. To se još može shvatiti kao ‘razumno reagovanje’, jer se rušenje ove brane procenjuje kao jedan od prelomnih događaja rata.“
Pored ugrožavanja ljudskih života i direktne štete objektima i usevima pokrenuto je i pitanje о dalekosežnim katastrofalnim posledicama. Naime, na 150 kilometara uzvodno od srušene brane, na levoj obali akumulacije Kahovka, nalazi se nuklearna elektrana Zaporožje, najveća u Evropi, pod kontrolom ruskih snaga. Poznato je da voda iz akumulacije služi za hlađenje reaktora i goriva, a snižavanje nivoa akumulacije može da smanji dotok u bazene sa prskalicama za hlađenje vodom, prouzrokuje topljenje reaktora i posledično izazove katastrofu. Ipak, ovaj scenario nije tako izvestan, smatra Veljković.
Moguće smanjenje dotoka vode u rezervoar ne predstavlja neposrednu pretnju jer je svih šest reaktora u Zaporožju prestalo sa radom posle ulaska ruskih snaga i njene transformacije u garnizon i vojno skladište. Jedan od reaktora je čak održavan u rеžimu „vrućeg isključenja“ – topliji od ostalih – da bi pomogao grejanju susednih naselja, te su zato potrebe za vodom u nuklearki daleko manje nego u vreme kada je funkcionisala punim kapacitetom.
O tome, uostalom, govore i procene stručnjaka Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEF) da veliki rashladni bazen za hitne slučajeve sadrži dovoljno vode za održavanje funkcije hlađenja nekoliko meseci. Štaviše, ukrajinski zvaničnici iz nacionalne energetske korporacije Energoatom smatraju da je to dovoljno čak za nekoliko godina.
Iako je sporazum Indije i Pakistana o vodi potpisan 1960. rešio mnoge nesuglasice, sporovi nisu prestali. Gotovo neprekidno su obe strane prkosile dogovorenom, gradeći brane i koristeći vodu iz akumulacija, dodatno komplikujući ionako tradicionalno zategnute odnose
Veljković pojašnjava: „Bez obzira na verovatno izbegnuti nuklearni scenario, nije uklonjen drugi vid velike ljudske i ekološke tragedije, uz sve već doživljene posledice ovoga rata. U prvim danima posle potopa mediji su izveštavali o ljudima koji beže pred vodenom stihijom jer je poplavni talas bio toliko snažan da je nosio delove kuća čak do Crnog mora, a jedan krov je netaknut otplovio do plaže u Odesi, udaljenoj oko 200 kilometara. Čitava naselja su evakuisana vozovima pred posledicama epidemioloških uslova koji predstoje posle poplave. Voda se vremenom povlačila, ali su ostala poplavljena groblja, uginule životinje i urušeni kanalizacioni sistemi. Nedvosmisleno je poplava izazvana rušenjem brane Kahovka produbila krizu u Ukrajini, što navodi na zaključak da su dve zaraćene stane podigle ulog do krajnjih granica ekološke i humanitarne katastrofe; posebnu opasnost su posle poplave predstavljale nagazne mine. Ono što, dakle, nije postignuto u direktnom sukobu zaraćenih strana učinila je voda.“
U vremenu nezabeleženog napretka tehnologije, nažalost, „žedna žarišta“ su ostala velika opasnost. Mnogo ih je, ali uzmimo za primer reku Ind koja prolazi kroz tri države – Kinu, Indiju i Pakistan – i stalna je meta sporenja usled rastućih potreba sve brojnije populacije tih zemalja. Iako je sporazum Indije i Pakistana o vodi potpisan 1960. rešio mnoge nesuglasice, sporovi tokom godina nisu prestali jer se njime ne nudi definitivno rešenje za podelu vode između dve zemlje. Gotovo neprekidno su obe strane prkosile dogovorenom, gradeći brane i koristeći vodu iz akumulacija, dodatno komplikujući ionako tradicionalno zategnute odnose.
Takav primer je, zaključuje Veljković, i jevrejsko-arapski konflikt. Sliv reke Jordan obuhvata delove Libana, Sirije, Izraela, Jordana te pojas Gaze i Zapadnu obalu. U uslovima sušne klime u ovim siromašnim regionima voda je najvredniji resurs. Sirija i Izrael su bez ikakvog sporazuma o podeli vode preuzele sve zalihe, što je dovelo do nezadovoljstva među drugim zainteresovanim državama, pa je tako nestašica vode donela još više problema u regionu u višedecenijskom permanentnom sukobu.
