22. avgust
Cer drvo po kori stabla ima duboke brazde sa crvenim dnom, kao da drvo krvari nakon što je kandžama izgrebano. Planina i drvo dele ime, a i krv im je izgleda zajednička…
Šta bi sên izviđača Dragutina Matića, mitskog „oka sokolovog“, videla sa Cera žmureći ka dolini Jadra, dvadeset godina od danas, na sredini ovog veka?
Bi li se Dragutin prenuo iz svoje nagnutosti, iz koncentracije da iz svojih oštrih očiju, napinjući ih do granica njihovih optičkih moći, dokona neke detalje o neprijatelju koji se sada – gle čuda! – više ne krije i ne šunja, ne pokriva i ne sakriva, već svoje manevre radi javno, mirno, na otvorenom i na veliko?
Ne treba nam više oko sokolovo da ga vidimo, dovoljno je i ljudsko, tolika je šteta koju pravi.
Ne krije on svoje tragove, naprotiv, oni su veliki, zjapeći, kao i jama koja je njegov plen: bela razderotina na zelenom tkivu doline, znak zveri vidljiv izdaleka, sa Vlašića, sa Gučeva, sa Cera, sa neba…
Da li ta zjapeća rana na zelenom telu jadarskih brda smrdi kao što su smrdeli leševi izginulih u prvoj pobedi Antante u Prvom svetskom ratu, tu odmah pored Dragutina, na istom tom Ceru, previše njih da bi svi bili pokopani?
Meškolje li se kosti palih, puše li se kao sumporna kiselina pored kopa, pakleno topilo naše zemlje iz koje se mučnom, brutalnom alhemijom destiliše sveti metal novotehnološke dugovečnosti?
Da li su seni Gvozdenog puka pregažene Gvozdenom legijom bagera i buldožera, zemljoždera i rudopija, novom borbom prsa u prsa – kao i onom na Ceru – zemljane grudi Srbije razdirane čeličnim prsima japanskih mašina, industrijskim vibrirajućim bajonetima mehaničke armade u službi nemilosrdnog interesa koji ne zna i ne mari za lepo, za uzvišeno, za poetiku, za sećanje?
Nije Dragutin mogao da čuje za pesnika Bukovskog, živeli su u različitim svetovima, ali da jeste – i da mu je do ušiju došao ovaj stih – prepoznao bi u njemu Dragutin tog neprijatelja, taj um, taj soj „ljudi koji hodaju kao da melodija nikada nije izmišljena“…
Meškolje li se kosti palih, puše li se kao sumporna kiselina pored kopa, pakleno topilo naše zemlje iz koje se mučnom, brutalnom alhemijom destiliše sveti metal novotehnološke dugovečnosti?
Setila bi se možda Dragutinova sên strašnog troglavog demona Trojana, iz tog kraja, koji je jednom glavom jeo ljude – posebno mlade devojke – drugom ribe i trećom životinje. Činilo bi se Dragutinu da je Trojanova tvrđava pomerena sa Cera malo bliže Jadru, da je ta bela raskopina njegova nova jama, novo hranilište, da je Trojan sada mnoštvo, legija, da govori mnoge jezike, da mu je blizak i naš.
Proždire Trojan i dalje sve, i ribe i životinje i ljude, ali i samu zemlju, samo tlo, i kamen i oranicu, i šumu i potok, sve što se pred njega stavi… Voli Trojan i dalje mlade devojke, ali je Trojan sada demon ovog vremena, u boljem, skupljem odelu, na brzom mehaničkom konju, praćen čoporima mehaničkih vukova.
Šta bi Dragutinova sên videla sa Cera sredinom našeg veka, šta bi razumela? Ima li magije u svetu iz koga je otišla, koja bi mogla da objasni taj prizor, ta čuda, te strahote, te sile koje sada žderu čitave zemlje, ne samo bataljone i divizije?
Pomislila bi ta sên, možda, da taj svet zna cenu svega, a vrednost ničega. Da su za imperije male zemlje, kao i uvek, samo meze, da je prava gozba negde drugde i da mi – i drugi kao mi – na nju nismo pozvani.
23. avgust
Nove kovanice britanske funte s likom kralja Čarlsa su, kao što i treba da bude, pripovedački medij.
Novac je moćna pripovedačka platforma i mnogo se može, u trenutku, naučiti i razumeti o jednoj zemlji samo kroz izgled njenog novca. Novi britanski novčići prate dolazak novog kralja, njegove interese i razumevanje novog sveta u kome zemlja pokušava da nađe svoje mesto. Oni takođe sugerišu i tehnološki napredak zemlje, zbog inovativnih tehničkih rešenja u izradi.
Kao velikom ljubitelju prirode, kovanice kreiraju omaž Čarlsu kroz biljne i životinjske motive karakteristične za Britaniju: poljskog miša, hrastov list, lososa, crvenu vevericu, pčele… Kovanica od dve funte je simbolika za četiri konstitutivne nacije Ujedinjenog Kraljevstva: engleska ruža, irska detelina, narcisi za Vels i čičak (odnosno „gujina trava“, preciznije) za Škotsku.
Novi novčići imaju i edukativnu funkciju: brojevi su uvećani da bi deci pomogli da vežbaju račun. Oblici su nestandardni, sa sedam ili dvanaest uglova, a dizajn (od pet penija, pa nagore) uključuje dve boje: srebrnu same legure i crna polja na delovima novčića. Opšti utisak je tehnološki napredne elegancije i prosvećenosti – sve ono što bi zemlja volela da bude. Kada bolje razmislim, ima li boljeg i neposrednijeg medija za prenošenje tog utiska od novca…
24. avgust
Iznenadna misao: ništa neće tako obeležiti kraj jedne ere – i za mnoge kraj jednog ličnog doba – kao buduća smrt Mika Džegera.
Ne Kita Ričardsa, ne Ronija Vuda, ne prestanka rada Rolingstounsa – samog Džegera.
Želim mu, naravno, još dug i zdrav život, ali osećam da će vest da više nije među nama prelomiti nešto u meni, možda i više nego ista vest za Pola Makartnija ili Pola Sajmona ili Džoni Mičel ili Roberta Planta. Čak i Dilana, mada se tu dvoumim…
Kao i koncept raja u odnosu na pakao, Maka je jednostranija ideja, samo jedna, „dobra“, „pristojna“ strana života i onoga što ljudska priroda jeste (kao kombinacija biološke i socijalne evolucije). Rigorozna finoća, izgleda, nosi sa sobom i neku vrstu jednostranosti, ona je prijatna, ali je retko uzbudljiva.
Džeger je kompleksniji fenomen: i svetlo i tama, i pamet i impuls, i samosvest i arogancija, i intelekt i eros, i prosvećenost i destrukcija. Ako je Makartni indijski guru i „dobar komšija“, Džeger je „ulično vispren“ i tipičan mediteranski šarmantni mangup. „Šmeker“, što bi nekada rekli u Beogradu. Male doze mangupluka golicaju naše receptore za avanturu…
Iako je čitav imidž Stounsa PR konstrukcija da bi se pozicionirali drugačije od umivenih Bitlsa – čista marketing tvorevina njihovog tadašnjeg menadžera koji je očajnički pokušavao da grupu srednjoklasnih klinaca iz Dartforda (ne mnogo daleko vozom od mene) prezentira kao „sirove“ – Mik i društvo su „tamnu stranu“ prihvatili svesrdnije i svoj imidž počeli i privatno da žive dok se nije formirao monolitni mit.
Svi najbolji karakteri u pričama su kompleksni. Osećamo ih dublje i, ako je sreće, eventualno postaju deo naših života. Kao i Džeger. On je u globalnom vazduhu, u našoj kolektivnoj mentalnoj sferi, deo našeg mitskog civilizacijskog nameštaja, i to već duže vreme. Retka doza fiksiranosti i permanencije u „likvidnom svetu“ Zigmunta Baumana, jedna od zajedničkih kuka na kolektivnom planetarnom čiviluku zajedničkih vrednosti.
Mitovi su magija i Mik Džeger, kao kopča sa solidnijim svetom lako razumljivih zajedničkih istina, jedan je od poslednjih krčaga u kojoj je ta magija sakapana.
25. avgust
Nema dosadnih tema, samo dosadnih načina da se o njima priča.
Ovo moje ubeđenje može da se proveri svakoga dana na internetu: blogeri i podkasteri sa multimilionskom publikom koji pričaju o „dosadnim“ temama – nauci, mentalnom zdravlju, politici, finansijama, istoriji…
Jedan od takvih trijumfa pripovedanja je i izložba „Hello Brain“ u britanskom Frensis Krik institutu – vrhunskoj naučnoj ustanovi tačno iza leđa legendarne Kings Kros i Sent Pankras stanice.
Mozak, neuroni, biohemija – teška nauka za upućene? Ne baš, ako se kreativnost pita.
Mnogo je kreativnih načina i formata na koje je izložba oživela ove duboke koncepte. Jedno su analogije, metafore i kreativna poređenja. Da li ste znali da svaki kubni milimetar našeg mozga – kockica strana od 1mm – sadrži 100.000 neurona! Teško je ne osetiti gustinu i kompleksnost jednog od najkompleksnijih objekata u poznatom univerzumu (našeg mozga) bez ovakve činjenice!
Mi se kreativnosti plašimo jer je kreativnost suprotno od poslušnosti, od zadrtosti, od samo jednog načina gledanja na svet. Kreativnost je neposlušnost ili makar neslaganje, neprihvatanje nametnutih narativa i autoriteta. A to je kod nas postala anatema
Drugi način su kreativne vizuelizacije. Na primer, svaka od glavnih vrsta neurona na izložbi je isheklana vunicom, kao velika, meka – neko bi rekao čak i smirujuća – igračka! Nekoliko naučnica koje rade u Institutu, i njihovi prijatelji, napravile su udruženja za popularizaciju nauke heklanjem, rade sesije heklanja neurona po školama po čitavoj Britaniji i tako kreiraju resurse koji onda ostaju lokalnim školama i bibliotekama. A heklanje smiruje i po sebi…
Ovi heklani neuroni, uvezani u viseće „vreže“ svuda po prostoru izložbe, kreirali su fantastičan dekorativni i edukativni element, primer kako kreativnost i pripovedanje nemaju granica ako ima slobodnog uma, vere u bolju budućnost i osećanja zajedničke misije. Nešto beskrajno malo, apstraktno i „kliničko“ je pretvoreno u nešto veselo, veliko, meko i prijatno, nešto vidljivo i očigledno – kao i funkcije koje obavlja.
Nije ovo samo britanski fenomen. Divne slične stvari se rade i u Srbiji, po našim „habovima“ i građanskim inicijativama. Ima mnogo kreativnosti kod nas, ali ispod radara. Naše blokade su institucionalne, samonametnute. Nije lako biti kreativan u našim sklerotičnim, politički vođenim institucijama, ukrućenim od formalnosti i odbrane zacementiranih pozicija. Mi se kreativnosti plašimo jer je kreativnost suprotno od poslušnosti, od zadrtosti, od samo jednog načina gledanja na svet. Kreativnost je neposlušnost ili makar neslaganje, neprihvatanje nametnutih narativa i autoriteta. A to je kod nas postala anatema.
I zato smo dosadni, i sebi i drugima. Moramo sebi da isheklamo novi mozak…
