Protesti protiv iskopavanja litijuma koji su počeli da se održavaju u više mesta u Srbiji, od Loznice do Beograda i nazad, poslednji su u dugom nizu masovnih demonstracija u poslednjih osam godina koje mahom nisu davale željeni rezultat, bar zasad. Ujedno su prvi koji se ponavljaju zbog vrlo konkretnog, delikatnog pitanja – realizacije projekta Jadar – što im daje obris drugog poluvremena utakmice koja se tiče i mnogo čega drugog: urušene vladavine prava, visoke korupcije, izražene autokratije… O važnosti projekta iza kojeg na različite načine stoje Rio Tinto i Republika Srbija svedoče i kuloarska govorkanja prema kojima se predsednik Srbije Aleksandar Vučić, navodno, našao praktično sam nasuprot Vlade Srbije, zbog čega iščekuje sukob s ministrima, kako bi najavio tobožnji odlazak s vlasti 2026, ali i prepuštanje stranke neizvesnim političkim vodama, iste one za koju je ranije više puta govorio da bi bez njega propala. O protestima, ulozi opozicije u demonstracijama, hapšenju ekoloških aktivista i Vučićevim odnosima sa Zapadom za Radar govori predsednik Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić.
Zanemarimo li mogućnost da je reč o tehnici (pro)kuvavanja javnosti – da li će posle svih razloga za proteste, oni protiv rudarenja litijuma biti povod ne samo za razdor unutar vlasti, nego i za njenu promenu?
Aleksandru Vučiću je sigurno veoma neprijatno zbog projekta Jadar. S jedne strane je na sto izvukao poslednju kartu kako bi izgubljenu podršku međunarodne zajednice, a naročito Zapada, pokušao da povrati i kaže im: daću vam litijum, treba vam za vaše fabrike. S druge se ne obazire na to da sam projekat građanima Srbije ništa ne donosi, da će narod zbog toga protiv njega ustati, i sada vodi veliku bitku između sopstvenog naroda i zapadnih sila kojima je resurse obećao. Samo da bi pokušao da amortizuje stavove i mišljenja po pitanjima krađe izbora, nepostojanja institucija i vladavine prava. Zato organizuje predstavu. Siguran sam da postoji veliki broj ljudi koji podržava SNS, ali ne i rudarenje litijuma. Znam od nekih ministara i poslanika koji iza kamera govore da su protiv projekta Jadar i da im nije jasno zašto ga njihov lider toliko snažno gura protiv volje građana i interesa svoje zemlje. Međutim, svi oni, pa i oni ljudi koji su na najvišim funkcijama, tu su isključivo zato što je to bila njegova odluka. U ovom trenutku ne postoji nijedan čovek u Vladi Srbije koji će biti spreman da se suprotstavi onome što govori Aleksandar Vučić, zato što mi vladu nemamo, imamo izvršioce Vučićevih naloga. Kada se u medijima i pojavi da je deo vlade protiv projekta Jadar, to može biti tačno, ali on to koristi za krizni PR i stvaranje slike u domaćoj i međunarodnoj javnosti kako on ima strašno velike probleme, ali će istrajati u realizaciji. Ovo što vlast radi je nasilje protiv države i građana, bez argumenata, jasnih odgovora na pitanje zašto Srbiju treba pretvoriti u rudarsku koloniju. Borba je tek počela i trajaće veoma dugo.
Da li je projekat Jadar ogolio i ucenu kao sredstvo opstanka na vlasti – podrška Zapada se ucenjuje litijumom, podrška unutar Srbije ekonomskim blagostanjem, a podrška unutar vladajuće koalicije navodima o povlačenju iz politike? Hoće li vlast uspeti da amortizuje ogromno nezadovoljstvo kao što je uspela posle protesta „Srbija protiv nasilja“?
Mislim da je ovo nezadovoljstvo drugačije od svih prethodnih, pa čak i onog posle maja 2023. godine, ili onog povodom razvlašćivanja države Srbije s teritorije Kosova i Metohije. Građani se poistovećuju s problemom i znaju da može stići i pred njihova vrata. Kada pogledate kako izgledaju Bor i Majdanpek, to je kao horor film. I sada, kada država kaže da će za razliku od Bora i Majdanpeka u dolini Jadra napraviti ekološki projekat, niko im ne veruje. Da budem potpuno jasan, mi ne smemo dozvoliti taj projekat. On ne donosi ništa dobro ni Srbiji ni ljudima koji u njoj žive. Nema ni ekonomskog interesa ni garancija o očuvanju životne sredine, a zaista je sramota da predsednik jedne države kaže da će pitati Nemce da brinu o ekološkim standardima. Kada predsednica Skupštine Ana Brnabić kaže da nam je Bog dao litijum, treba reći da nam je dao i obradivu poljoprivrednu zemlju, a imamo milion hektara koji nisu iskorišćeni.
Kada se u medijima i pojavi da je deo vlade protiv projekta Jadar, to može biti tačno, ali on to koristi za krizni PR i stvaranje slike u domaćoj i međunarodnoj javnosti kako on ima strašno velike probleme, ali će istrajati u realizaciji
Godišnji prihod od poljoprivrede s 3,2 miliona iskorišćenih hektara je između pet i šest milijardi evra. I te kako bismo mogli da taj prihod podignemo, kao u Holandiji, Danskoj, Poljskoj… gde je prihod po hektaru i po deset puta veći nego u Srbiji. Tamo ljudi znaju da je danas zdrava hrana najvažnija i da će biti najjače oružje u budućnosti. Mi radimo suprotno – strateški uništavamo poljoprivredu, a otvaramo rudnike, da se iskopa to što ima i ostavi nam se otrovana jalovina, a hranu ćemo da uvozimo. I to nije pitanje samo Jadra, nego i Bora, Majdanpeka i Zaječara, ali i drugih mesta u centralnoj Srbiji gde su izdate dozvole i rešenja za istražne radnje i u perspektivi možda eksploataciju. U julu je isteklo deset godina od usvajanja Strategije o poljoprivredi koju su usvojili predstavnici SNS-a. Prema njoj je bilo planirano da godišnji rast od poljoprivrede bude između šest i devet procenata, a mi kumulativno za to vreme imamo rast od 1,7 odsto. Zdravlje građana i životna sredina su Ustavom zagarantovani, a Aleksandar Vučić Ustav gazi na svakom koraku, pa i kada je reč o ovome o čemu sada govorimo.
S druge strane, Brnabić je u najavama „silaska u narod“ predsednika Vučića govorila da je opozicija ta koja je u defanzivi, jer odbija referendum o Vučiću koji je pomenuo sam Vučić. Hoće li projekat Jadar ponovo biti preveden u pitanje nečijeg političkog rejtinga?
Da, jer smo kao društvo duboko zabrazdili u rijaliti dnevne politike. Vlast je napravila takav ambijent, obesmislila je politiku, a to je bilo moguće tek uz razorene institucije. I sada, kada kažu da nam nude referendum – jelda, kao što su nudili izbore u decembru prošle i junu ove godine? Bez institucija koje kontrolišu i delegiraju pravdu ne možete očekivati ništa pošteno i ne sme se nasedati na iluzije. Jer, Aleksandar Vučić je iluzionista. Stalno građanima priča bajke i priče, ubeđuje ih u nešto što nije istina i dovodi građane u zabludu po svim, pa i po ovom pitanju. Opozicija se unazad deset godina sistematski urušava zloupotrebom svih resursa – bezbednosnih službi, novca i materijalnih resursa, kontrolisanih medija, pritiscima, ucenama… s druge strane, građani Srbije osećaju da neki problem postoji. U demokratskim društvima, problemi se rešavaju politikom. Pa i protesti su politički, bore se protiv političkih odluka koje je neko doneo. Kao predsednik stranke, ali i kao građanin ove zemlje, bavim se politikom. Politika je i litijum, i cena nafte, i cena struje, i obrazovni sistem i javno zdravstvo. Svuda u svetu, politika vodi i kroji države, to je demokratska vrednost. A Vučić se u Srbiji trudi da ogadi političare, naročito opozicionare, a da sebe uzdigne kao neko božanstvo koje odlučuje o svemu, da li napolju pada kiša ili sija sunce. Država Srbija može mnogo više, ali nam za to treba sistem iznad koga neće biti nijedan pojedinac, nego koji će biti isti za sve.
Mi smo kao NPS predložili i usvojili Deklaraciju o promeni izbornog sistema koji je, smatramo, generator političkih problema u Srbiji. Predložili smo da umesto sadašnjeg proporcionalnog sistema imamo personalizovani proporcionalni sistem gde će građani u okviru lista birati svoje predstavnike u lokalnim, pokrajinskim i republičkom parlamentu, imenom i prezimenom. Tako bismo oduzeli moć političkim liderima. Kao predsednik stranke, prvi sam za to da se liderima partija oduzme moć i prebaci na građane. Tako bi i odbornici i poslanici razmislili da li će slušati svog vođu ili građane koji su za njih glasali, pa i oni koji potiču iz mesta koja je projektima poput „Jadra“ biti najviše pogođeni. U Skupštini Srbije ćemo predložiti izmene Zakona o izborima i pozivam opozicione kolege da ih podrže.
I pravosuđe sluša svoje vođe, pa su trojica aktivista posle protesta u Beogradu uhapšeni i promptno osuđeni, da bi potom bili oslobođeni. Da li su i te odluke bile u službi nečijeg rejtinga?
Kao prvo, ti momci uopšte nije trebalo da budu zadržani, nije bilo osnova ali je njihov slučaj trebalo da posluži kako bi zastrašio druge aktiviste. Pravosuđe je toljaga u rukama Aleksandra Vučića, on njime prevaspitava građane Srbije i sve one koji hoće da podignu glas. Autokratski način vladavine koji ima odlike diktature. Jer, institucije štite vlast, a ne štite građane koji su uhapšeni zbog protestovanja na koje imaju pravo.
Svuda u svetu politika vodi i kroji države, to je demokratska vrednost. A Vučić se u Srbiji trudi da ogadi političare, naročito opozicionare, a da sebe uzdigne kao neko božanstvo koje odlučuje o svemu, da li napolju pada kiša ili sija sunce
Obrazloženje je da su uhapšeni zbog remećenja javnog reda i mira, a osuđeni zbog napada na novinarku Informera.
Ali i to je definisano zakonom. A šta radi pravosuđe kada ljudi bliski vlasti divljaju meklarenima i ferarijima? Ili u slučaju „Banjska“, gde je nekoliko ljudi poginulo, a Milan Radoičić je sam priznao da je bio organizator? Ili u slučaju „Jovanjica“ i izbornih krađa? Spava. To jest, štiti počinioce krivičnih dela i samim tim u svemu saučestvuje. Jednog dana će se u Srbiji desiti veting u pravosuđu, ono što se sada dešava u Crnoj Gori. Moraćemo da uspostavimo institucije, a to možete ako krenete iz pravosuđa u kojem su trenutno neki tužioci. Ako se za neke od njih utvrdi da su na bilo koji način štitili pojedince iz vlasti, moraće prvi da odgovaraju. Tek tad ćemo moći da kažemo da postajemo država.
Predložili smo da umesto sadašnjeg proporcionalnog sistema imamo personalizovani proporcionalni sistem gde će građani u okviru lista birati svoje predstavnike u lokalnim, pokrajinskim i republičkom parlamentu, imenom i prezimenom. Tako bismo oduzeli moć političkim liderima
Protesti su pokrenuli i pitanje saradnje demonstranata i opozicionih političkih partija. Zašto organizatori protesta ne žele da se vezuju za stranke?
Zato što je vlast u poslednjih deset godina pokušavala da uništi opoziciju. U svim demokratskim društvima je normalno da opozicija kao korektivni faktor vlasti postoji. Da ovoj vlasti nije bitno samo da ima moć, uticaj i novac, da joj je stalo do države Srbije, i prema opoziciji bi se drugačije ponašala. Uvažavala bi je i dozvoljavala bi joj da iznese svoje predloge. Umesto toga građanima Srbije kroz različite modele nameću okvir da je opozicija problem. Zašto bih ja bio problem? Dvanaest godina se borim za to da Srbija bude bolje mesto, kao političar i građanin ove zemlje. Kako se menjaju stvari ako ne politikom? Revolucijom, anarhijom? To je njihov vid manipulacije kako bi građani koji vide da problemi postoje umesto u opoziciju otišli u apstinente. A svako pitanje je političko i svaka promena mora da usledi na izborima. Pa Vučić pred glasačima pre izbora u decembru nije pominjao litijum. Godinu dana pre toga je rekao da se odustalo od projekta Jadar. Šta je alternativa tome? Naravno, da se taj lažov ne izabere još jednom, nego da se prilika da drugim ljudima koji nude drugačije programe. I onda građani kažu: a za koga da glasam, šta je alternativa? Ona uvek postoji. Nažalost, ti ljudi kao politički subjekti nemaju mogućnost da se predstave građanima, jer je na delu potpuna kontrola medija s nacionalnom frekvencijom – jer imate strahovite napade lažima, prozivkama na opozicione političare, i to onda stvori odjek koji dođe i do građana koji ne podržavaju vlast – gde smo mi predstavljeni kao lopovi, izdajnici, problematični… to nije normalno. Politika je sredstvo da se pomogne građanima, zajednici i državi, a ne da se pojedincima koji se njome bave da prilika da ostvare svoje lične interese.
Šta radi pravosuđe kada ljudi bliski vlasti divljaju meklarenima i ferarijima? Ili u slučaju „Banjska“, gde je nekoliko ljudi poginulo, a Milan Radoičić je sam priznao da je bio organizator? Ili u slučaju „Jovanjica“ i izbornih krađa? Štiti počinioce krivičnih dela i samim tim u svemu saučestvuje
On dvanaest godina, 365 dana u godini, dvadeset četiri sata dnevno ne vodi državu, nego kampanju. Gde da se slikam, kako da se namestim, ko će mi doneti koji poen, kako da zaustavim ovoga što govori protiv mene, i tako dalje. S druge strane, stalno kuka i kukumavči kako trpi velike pritiske od Francuza, Nemaca, Rusa, Arapa, Kineza… kojima na kraju da Kosovo, istočnu Srbiju, sada zapadnu Srbiju, poljoprivrednu zemlju Arapima, ko šta traži. To je ucenjen čovek. Kakav si predsednik države ako ne možeš da se odupreš pritiscima koji štete interesima tvoje države? Samo o sebi misli i nije slučajno poslednjih godina toliko bivših opozicionara preletelo u naprednjački tabor. I oni misle samo o sebi, iz sebičluka pojedinih ljudi. Bojim se da ćemo jednog dana, kada SNS ne bude na vlasti, shvatiti u koliko smo dubokom bunaru.
Na stranu agresivni politički inženjering vlasti – da li su i ponašanje opozicije, pa i odnosi unutar nje, kumovali velikoj apstinenciji?
Verovatno. Svi mi koji se danas bavimo politikom smo odgovorni za trenutno stanje. Nismo našli model suprotstavljanja nepostojanju političkog sistema. Šta god da vlast radi, opozicija mora da bude ozbiljnija, odgovornija, i poslednji izborni ciklusi su nam to pokazali. Moramo da radimo na sebi, a pre svega na svojim političkim organizacijama. Prioritet NPS-a, kao i drugih opozicionih organizacija, mora da bude što veća zastupljenost svuda u Srbiji, u svakom gradu i opštini mora da postoji lokalni odbor, na svakom biračkom mestu morate da imate svoje povereništvo i ljude. Mora se razgovarati s građanima, jer mi RTS nemamo kao resurs, nećemo ga ni imati, pa da kao Aleksandar Vučić pravimo putujuće predstave, što je prošle nedelje uradio u Malom Zvorniku, u prenosu uživo. Jedina alternativa tome je organizacija koja će se spuštati kapilarno. Na teren, pa u dubinu. Ta slika iz Malog Zvornika je slika tragedije jednog društva. Predsednik jedne zemlje dolazi u malo mesto da razgovara o litijumu, a dobija pitanja o i dalje nepopravljenoj kući iz poplava 2014. godine, o požaru, o nepostojanju seoskog puta, nemanju posla… a to nisu pitanja za njega, nego za resorne ministre, direktore, gradonačelnike, predsednike opština. Ali niko ne radi svoj posao, jer znaju da ne odgovaraju direktno građanima a on se predstavlja kao supermen. Zna se šta je posao predsednika države, a on državu očigledno ne ume da organizuje i vodi, iako perfektno manipuliše i obmanjuje građane.
Imaju li trenutni protesti budućnost bez učešća opozicionih partija i kada biste ih smatrali uspešnim?
Partije nisu organizatori trenutnih protesta, ali sve partije koje su protiv rudarenja litijuma ih podržavaju, pa i NPS. Ekološke organizacije treba da stoje iza njih, ulog je veliki, reč je o najvećim protestima na ovim prostorima. Isto tako, partije imaju svoju ulogu političke i parlamentarne artikulacije nezadovoljstva. Verujem da će od jeseni protesti biti još masovniji. Uspeh bi bio kada bi vlasti odustale od projekta Jadar i kada bi se u Skupštini Srbije usvojio Zakon o zabrani istraživanja i eksploatacije litijuma. Predlog je već predat, zajedno s 38.000 potpisa koji su volšebno nestali. Pored partija i ekoloških organizacija čini mi se da Srbiji danas fale mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije. Danas mnoge vladike SPC treba da se ugledaju na njih i njihovu hrabrost da stanu uz narod, jer Crkva je za narod na ovim prostorima vekovima bila od velikog značaja u najtežim momentima.
Građanima Srbije se kroz različite modele nameće okvir da je opozicija problem. Zašto bih ja bio problem? Dvanaest godina se borim za to da Srbija bude bolje mesto, kao političar i građanin ove zemlje. Kako se menjaju stvari ako ne politikom? Revolucijom, anarhijom
Nedavno ste na jednoj društvenoj mreži podelili tuđu objavu koja je govorila o opasnosti antipartizma. Informer je to protumačio kao „totalni rat za fotelje“. Kako komentarišete tu negativnu kampanju, hoće li biti još snažnija?
Te iste novine su me zajedno s nekoliko televizija ranije optuživale da zajedno s predsednikom organizacije Ne damo Jadar Zlatkom Kokanovićem planiram Majdan u Beogradu, da sam u Ameriku išao po instrukcije… nebuloze i laži toliko velike da ne mogu da se ne zapitam šta je u glavama ljudi koji ih pišu i plasiraju. Na stranu što to nisu moje reči, nego reči Nevene Jovanović, s kojima se slažem. Suština je bila u tome da je nemoguće gaditi se politike, a boriti se protiv nečijih političkih odluka. Žele da posvađaju aktiviste, stranke i građane, javne ličnosti i akademike, a na istom smo zadatku. Jer, ova vlast može da bude uspešna samo ako među nezadovoljnim građanima postoji seme razdora. Verujem da im neće uspeti. Nezadovoljstva je sve više, a praznih obećanja sve manje. Čim neko počne da ih zove na odgovornost, odmah kreće priča: porodiljama dajemo ovoliko, penzionerima toliko, mladima onoliko, jer smo ekonomski tigar koji na računu ima nekoliko milijardi… a šta smo mi? Zemlja koja u Evropi po niskom životnom standardu može da se poredi jedino sa Bosnom i Hercegovinom i Severnom Makedonijom. Biće bolje, kažu, za godinu, dve, tri, pet. Prođe dvanaest godina, a iz dana u dan živimo sve lošije i lošije. Ali to je njegova strategija od početka, da stvori društvo kojim je lako upravljati, siromašno i uplašeno. I sad je u najgoroj fazi, opijen je moći, ne može da racionalno prosuđuje. I Slobodan Milošević je najproblematičnije odluke počeo da donosi u poslednjim godinama svoje vladavine. Bio je Vučić i u Miloševićevoj vlasti, a i sada je na vlasti, neka razmisli šta će da uradi.
I da li će odgovarati na pitanja o iskopavanju litijuma, dok sam tvrdi da se o tome još ne zna dovoljno?
Zna se sve. S jedne strane imate predstavnike vlasti u liku Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, Marijana Rističevića i advokata Đukanovića, Dragana J. Vučićevića, koji nas ubeđuju da je litijum perspektiva Srbije. S druge imate SANU, najumnije ljude ove zemlje, koji su pre tri godine izdali zbornik koji je nedavno ponovo objavljen, gde su sa svojim potpisima i autoritetima vrlo jasno naveli opasnosti projekta Jadar i zaključili da se od njega mora odustati. Da ne navodimo bezbroj drugih ljudi iz struke koji tvrde da rudarenje litijuma nije u interesu Srbije. Ovi prvi su se predali strancima i brane svoje interese, spremni da rade protiv svoje zemlje. Vezano za litijum, Ana Brnabić je kao premijerka 2017. potpisala Memorandum s Rio Tintom u Londonu, gde je jasno stavila do znanja da Vlada Srbije želi posvećeno da radi na realizaciji projekta Jadar.
Režim želi da posvađa aktiviste, stranke i građane, javne ličnosti i akademike, a na istom smo zadatku. Jer, ova vlast može da bude uspešna samo ako među nezadovoljnim građanima postoji seme razdora
Usledile su druge aktivnosti, naravno netransparentno, a Rio Tinto koristi nepostojanje institucija u Srbiji da nađe sve naše slabe tačke kako bi ostvario profit. To je njihov interes. Interes Nemačke je da ima litijum kako bi pravila baterije za svoje električne automobile. Gde smo tu mi? Između 150 i 180 miliona evra godišnje od rudne rente, poreza na profit i ostalo? A onda se kao pijani milioneri razbacujemo parama za Ekspo, pravljenjem kula, stadiona… Nemam ja problem s investitorom ili Nemačkom, ali imam sa aktuelnom vlašću koja vodi moju zemlju i rasprodaje sopstvene građane.
