7. avgust
Iz izveštaja jednog pariskog tajnog agenta (sreskog špijuna, rekao bi Nušić) iz oktobra 1798. (godina sa znakom pitanja u izvoru), pomenutog u jednom od zapažanja u Volter Benjaminovom Projektu Arkada: „Skoro je potpuno nemoguće prizvati i održati zdrav moralni karakter u zgusnutoj masi, gde se svaki pojedinac, anoniman za druge, krije u njoj i ne crveni pred ničijim očima.“
Preslikajmo to na svet društvenih mreža, posebno X (krementa)… Neke stvari u ljudskoj prirodi se ne menjaju. U masi, anonimni, mi „ne crvenimo pred ničijim očima“. U masi radimo sve ono što obično ne bismo da drugoga gledamo direktno u oči. Kao što je neko jednom rekao, pre više godina, „tehnologija ne omogućava, tehnologija RAZGOLIĆUJE“. Biće isto tako i sa veštačkom inteligencijom; razgolićuje nas na nove, podjednako zastrašujuće načine…
8. avgust
Kao što već napisah, Srbijom vlada biologija: goli bazični emocionalni impulsi i magično razmišljanje, pažljivo stimulisani i promovisani od strane vladajućih elita i njihovog parazitskog ekosistema.
Zato imamo toliko oglasa za kladionice tokom sportskih prenosa, zato ih je bilo toliko tokom Olimpijade. (Malo) hleba i (više) igara, posebno onih na sreću, onih gde nema naše kontrole jer osećamo da mi sami nemamo više kontrolu nad bilo čime, ali zato proviđenje može da nam pomogne, iznenadni prst sudbine koji u jednom trenutku može da pokaže i u našem pravcu. Proviđenje je velika droga: nikada je nije dovoljno jer je uvek u potencijalu…
Prof. Skot Galovej – jedno od velikih svetskih imena modernog biznisa i marketinga – ima vrlo zanimljivu i, ja mislim tačnu, hipotezu: profitabilnost biznisa skače srazmerno tome kako se u ciljanju publike spuštamo od glave, preko „srca“, do prepona; drugim rečima, kako povećavamo hormonsku reakciju kod naših ciljanih publika.
Racionalne poruke ciljaju glavu; imaju efekta, u određenim kontekstima. Emotivne poruke ciljaju „srce“: vrednosti i verovanja koji stimulišu emocije kao što su roditeljstvo, ljubav, druženje… Hormonalne poruke ciljaju bazične hormonske reakcije: seks, zavisnost, opijenost, odvratnost, plemenstvo… Stimulus > reakcija; pritisneš dugme > dobiješ odgovor. Bazično uslovljavanje, Pavlov i Skiner…
To je moderna Srbija: jedna velika laboratorija mentalnog uslovljavanja bazičnim impulsima, za zaradu i kontrolu. Kladionice – kao i estrada i crkva („duhovno“ krilo političko-estradnog kompleksa) i navijači i opsednutost fizičkim izgledom i parama i „kvadratima“ – su samo njena „pešadija“, grupna sila za „zaključavanje“ terena; njena „artiljerija“ je već odavno vlast i njen medijski sistem. Samo što ne nose bele mantile nego skupa dizajner odela.
11. avgust
Kraj je odmora i sada smo shvatili da nijednom nismo uključili TV.
Ukleto crno ogledalo sedi nemo na komodi pored kreveta, verovatno zaprepašćeno našom drskošću i nebrigom (izvinjenje za ovaj ‘patheticfallacy’), „halucinacija na zahtev“ zaturena u zapećak, uštrojena i onemljena, lišena glasa i otrova.
U isto vreme, apartmani ostalih gostiju ujutro i uveče trepere urgentnošću brzih montaža, kidnaperima pažnje koji nude bekstvo od realnosti, anesteziju bajkama, tragedijama i drugim mentalnim narkolepticima koji se u naš mozak ulivaju optičkom infuzijom. Iluzija kao infuzija…
TV je naša obrnuta ‘senzorna dijeta’, i igračka i cucla i tešenje da je nekome drugome, negde, sada mnogo gore nego nama. Televizija opija mentalnom lenjošću – kako je to za večnost opisao prof. Nil Postmen u ‘Zabavljajući se do smrti’ – brzinom, površnošću, kratkošću, spektaklom. TV uklanja razmišljanje, njen bazični mehanizam, bazična „epistemologija“ je da sve mora da bude brzo, kratko, površno i lepo za oko; telegenično i svodljivo na sloganski aforizam; da su površina i spektakl važniji od supstance. TV nas tako uči kako da procenjujemo i sve drugo u životu, oblikuje kako procesujemo svet. Kao što kaže prof. Postmen „Medij nije poruka, medij je metafora“. „Ovo je važno i ovako treba“, kaže televizija…
Ekran mobilnog telefona, demonski porod televizije, to pojačava stotinama puta, pretvarajući pažnju u drogu, u dopaminsku zavisnost, algoritmovima koji su kreirani svesno, namerno, na isti način na koji je industrija duvana pojačavala zavisnost od nikotina ili na koji ‘MacMafia’ (Miša Gleni) stalno kreira opasnije supstance. Ted Đoja je u pravu: nama vlada ‘dopaminski kartel’.
U međuvremenu, ono drugo svetlucanje – mora pod istarskim suncem i mesecom, i kože na jagodicama preplanulih ljudi – je bilo naša hipnoza. Osećaj, redak za žitelje modernih gradova, sopstvenog tela kao aktivnog objekta, posebno u vodi, gravitaciono distresiranog, slobodnog, tela u potencijalu koje može u deliću sekunde da krene u bilo kom pravcu, učini bilo koji pokret…
Molekuli vode i morske soli kao pikseli za, što bi rekao Dokins, „najveći šou na Zemlji“ – prirodu.
12. avgust
Najbolnije mi je to što su i oni koji misle dobro našoj zemlji, progresivni mediji koji nam spasavaju makar i mrvicu zdravog razuma i kritičkog mišljenja, podlegli opštoj domaćoj pošasti neprofesionalizma i aljkavosti, posebno u pisanoj formi.
Skoro fizički boli čitanje tih portala: slovne greške, ispušteni delovi rečenice, papagajsko prenošenje izjava za štampu bez ikakvog stavljanja u kontekst za one koji ne prate srpsku politiku u vidu zanata, rečenice koje bukvalno nemaju smisla, diletantski i nepismeni rečnik (kao pre neki dan, gde je autor umesto reči „lijana“ napisao „ilijana“) ili propust da se koriguje sagovornik u intervjuu (vremešni profesor) koji je upotrebio frazu „…na njegovom instagramIks profilu…“)
Naši novinari, s časnim izuzecima, ne znaju više ništa sem politike, estrade i sporta – posebno ovo prvo. I dalje mi je fascinantno da se pod „novinarstvom“ kod nas i dalje podrazumeva političko i/ili istraživačko (ali i dalje vezano za politiku) novinarstvo. U Britaniji, neki od najpoznatijih novinara prate ekonomiju, tehnologije, kulinarstvo, životne stilove, obrazovanje, socijalnu politiku i, da, zabavnu industriju. Ono što im je zajedničko je da svako od njih zna MNOGO o svojoj oblasti, neki na nivou doktorata (i zvanično).
Koliko je u Srbiji redakcijskih novinara koji su eksperti za specijalne potrebe kod dece i autistični spektrum, zelenu ekonomiju i klimatsku krizu ili funkcionisanje lokalne samouprave? Duboki, stvarni eksperti? Nije da ih nema uopšte, ali koliko ih je? Sve je to, uglavnom, ostavljeno „analitičarima“, akademičarima i političarima. Naše novinarstvo – osim propagande, koja je verovatno najstručniji deo medijske sfere – je postalo intelektualno impotentno.
Više ne znam šta je kod nas značenje reči „uređivanje“, posebno u očiglednom nedostatku lekture i korekture, konteksta i jasnoće. Nisu samo pare, u to sam siguran, niti nedostatak pismenih mladih generacija. Dobri novinari se oblikuju dobrim urednicima. Dopustili smo da nam politika pojede progresivnu medijsku stvarnost, ostalo smo prepustili populističkim tabloidima ili blogerima (ovo drugo s mešanim uspehom). Pismenost i stručnost su deficitarne baš tamo gde su najviše potrebne.
