Nakon što je nezadovoljna majka, uz ovih dana uobičajeni poklik „znaš li ti ko sam ja?!“ pretukla nastavnicu biologije, Zoran Lutovac je upozorio da se broj onih koji tu rečenicu rabe dramatično proširio i uputio krajnje razuman zahtev: „Recite nam ko su ti ljudi, dajte nam spisak tih ljudi za koje ne važe zakoni, da bi ljudi bili upozoreni da ih se klone“.
„Ta sam“, uzvratila je Zagorka Dolovac, ali ne rečima (poznato je da ih štedi u istoj srazmeri kao i kriminalce bliske vlasti), već delom. Preskočila je tričarije poput izborne krađe i kol-centara i usmerila sve snage ka samom jezgru kriminala – strašnom muškarcu koji se usudio da joj 29. maja obrati na aerodromu „Nikola Tesla“ i to ne samo pretećim već i ubilačkim pitanjem: „Zar ste Vi još uvek živi?“. Zalažući svoje „znate li vi ko sam ja“ postigla je da za samo nedelju dana tužilaštvo obezbedi sve potrebne dokaze (ili se njoj veruje na reč, pa se ne traže snimci okolnih kamera kao u slučaju napada na Vuka Cvijića), a da Treći osnovni sud u Beogradu donese pravosnažnu presudu – strašni terorista i potencijalni krvavi ubica će služiti zatvorsku kaznu devet meseci i moraće da Zagorki Dolovac uplati na račun 500.000 dinara. U presudi stoji da je okrivljeni sklopio sporazum o krivici sa tužilaštvom (a ko ga ne bi sklopio nakon što je svedok u slučaju ubistva dvogodišnje Danke Ilić ubijen od batina u policijskoj stanici) za delo ugrožavanja sigurnosti. A kako je ugrozio „sigurnost“ republičke javne tužiteljke moraćemo da verujemo njoj na reč – uplašila se i udaljila. Nije pobegla, nije čak ni potrčala, samo je uplašeno odšetala od potencijalnog ubice!
Vlast nema prava da takvu osobu postavi na mesto republičkog JAVNOG tužioca, jer je reč „javan“ obavezujuća i podrazumeva da se komunicira sa javnošću, pa čak i onom toliko bezobraznom da ti se obraća sa „dobar dan“
Da u ovoj zemlji postoji pravosuđe sudija bi morao da ima u vidu da Dolovac baš i nije kredibilni svedok kada je u pitanju ono što nju plaši, imajući u vidu da smo do sada videli da je plaši apsolutno sve. Nakon konferencije o korišćenju kriptovane komunikacije u krivičnom postupku panično je pobegla od novinara Insajdera i sakrila se iza ambasadora SAD Kristofera Hila, šefa Misije OEBS u Srbiji Jana Bratua i ambasadora EU u Srbiji Emanuela Žiofrea, uz reči: „Sad me napadaju ovi novinari“. Međunarodne diplomate su ozbiljno shvatile svoju kavaljersku ulogu i napravile ljudski štiti oko nje, mada bi bilo interesantno kada bismo mogli da saznamo kako su se osećali nakon što su reči „napada“ obelodanjene. A bile su stvarno žestoke, pre nego što je tužiteljka počela da trči u siguran zagreljaj predstavnika velikih sila, novinar Insajdera je izgovorio ubistvenu rečenicu: „Gospođo Dolovac, dobar dan“.
I nema sumnje da i to za nekog može da bude zastrašujuće, svako ima prava na sopstvene fobije i svako ima prava da ih ne leči već da sa njima živi, ali vlast nema prava da takvu osobu postavi na mesto republičkog JAVNOG tužioca, jer je reč „javan“ obavezujuća i podrazumeva da se komunicira sa javnošću, pa čak i onom toliko bezobraznom da ti se obraća sa „dobar dan“.
Takođe, vlast bi i te kako imala obavezu da se pozabavi činjenicom da je na kaznu zatvora osuđen neko ko je postavio pitanje – još ste živi. I to ne samo zbog činjenice da je isto pitanje papa Franja postavio premijerki Italije Đorđi Meloni, a da se ona glasno nasmejala i stegla mu ruku uz reči „jesam“, već i zbog nečeg što se zove „Hej Sloveni“. U pitanju je himna na koju smo se dizali do 2006. godine i kolektivno pevali stih „Hej Sloveni, još ste živi“, a niko zbog toga nije utamničen. Čak ni Zagorka Dolovac nije dizala optužnice protiv građana, iako je još 1996. godine izabrana za zamenicu Opštinskog javnog tužioca u Novom Sadu, što joj je dalo mogućnost da čitavih 10 godina hapsi kriminalce koji izgovaraju „još ste živi“.
