Kada je u martu Ekološki ustanak alarmirao javnost o planu da se zemljište na kome se nalazi u bombardovanju oštećeni Generalštab pokloni američkim ofšor firmama u cilju „revitalizacije i razvoja lokacije“, vlast se odlučila da primeni obe moguće taktike istovremeno. Odnosno, ministar građevinarstva Goran Vesić je nekoliko dana bio rastrzan između negiranja da je ikakav dogovor napravljen (a kamoli bilo šta potpisano) i isticanja da u celoj zamisli nema ničega spornog, a da objavljeni dokument „nije nikakva tajna već je donet na javnoj sednici“. Naravno da jeste bio tajna, pošto na sajtu Vlade po pravilu nije moguće naći akte koje usvaja mimo uredbi, predloga zakona i kadrovskih rešenja, a ukoliko nekako i saznate za neki dokument i pokušate da ga direktno potražujete od Vlade i to ne urodi plodom – nemate zakonsko pravo da se žalite povereniku za informacije od javnog značaja.
U konkretnom dokumentu koji je ipak procurio, predviđeno je da Republika Srbija „da u zakup neizgrađeno građevinsko zemljište, kat. parcele 804/2 i 969/1 na 99 godina, bez naknade, sa mogućnošću pretvaranja prava zakupa u svojinu i daljeg raspolaganja po privođenju nameni, izgradnji, takođe bez naknade (po dobijanju pravosnažnosti upotrebne dozvole za objekte), kao i da se Projekat utvrdi kao projekat od posebnog značaja“, što je Aleksandru Jovanoviću Ćuti – ne bez osnova – zazvučalo kao Beograd na vodi 2.
Razvoj Beograda nije servis za ostvarivanje privatnih interesa
I dok je Vesić bio zauzet objašnjavanjem da postoji nekoliko zainteresovanih kompanija, ali da ništa nije ugovoreno te da „ne treba praviti senzaciju tamo gde je nema“, Džered Kušner sa čijom firmom i jeste potpisan ugovor pre dve nedelje je otvoreno govorio da dogovor samo što nije realizovan, ali i otkrio da „revitalizacija“ podrazumeva izgradnju luksuznog (i sudeći po ilustracijama – gigantskog) hotela i stanova. I da će se negde među tim vaskolikim luksuzom uglaviti i memorijalni centar posvećen NATO bombardovanju, za šta je teško prelomiti da li celokupnu zamisao čini manje ili više skaradnom.
Ipak, struka se nije uplela u slična razmatranja. Na nezapamćenom događaju koji se odigrao 23. aprila na Građevinskom fakultetu, više od 350 arhitekata i inženjera različitih struka, konzervatora, prostornih planera, pravnika, ekonomista, istoričara umetnosti, predstavnika za pobrojavanje predugog niza ustanova i organizacija, zauzelo je jednoglasan stav: čak i delimično rušenje Generalštaba ili (takođe najavljeno) Beogradskog sajma je potpuno neprihvatljivo.
„Arhitektonsko-konstrukcioni značaj ovih objekata, višestruko je stručno verifikovan kao vrhunska vrednost graditeljstva Srbije u drugoj polovini 20. veka. Značaj kompleksa Beogradskog sajma kao javnog dobra građana Beograda i Srbije i ansambla Generalštaba i Ministarstva odbrane kao upravno-administrativnih objekata Republike je nezamenjiv. Najavu radikalne promene njihovih namena i funkcija smatramo u potpunosti suprotnom javnom interesu našeg društva u celini. Ova graditeljska dela čine kulturni identitet naše zemlje i naroda, pogotovo u slučaju posledica NATO agresije 1999. godine“, navodi se u saopštenju ove grupe stručnjaka izdatom dan nakon što je potvrđeno potpisivanje ugovora o „revitalizaciji“ Generalštaba.
„Razvoj Beograda nije servis za ostvarivanje privatnih interesa i uvećavanje kapitala sa nesagledivim štetnim posledicama po životno okruženje, društvenu pravdu i kulturno-istorijsko nasleđe građana Beograda i Srbije. Nedopustivo je da se zakoni i urbanistički planovi zloupotrebljavaju od strane državne i lokalne uprave, da se javnim mnjenjem manipuliše i da odluke o budućem razvoju kompleksa Beogradskog sajma i ansambla Generalštaba i Ministarstva odbrane donose isključivo nekompetentni ljudi sa državnog vrha“, dodaje se u saopštenju uz izričite zahteve da se ponovo donese odluka koja bi Beogradski sajam u celini proglasila kulturnim dobrom, da se ansambl Generalštaba i Ministarstva odbrane restaurira kako i nalažu postojeće mere zaštite, kao i da se stave van snage sve odluke, sporazumi, ugovori i planovi koji su direktno suprotni Ustavu, zakonima, i obavezujućim aktima države Srbije.
Najavljeni projekat predstavlja najbrutalniju demonstraciju moći i sile kapitala koji predatorski grabi prostorne resurse grada suprotno javnom interesu i potrebama građana. Da bi takva „ideologija“ bila prihvaćena, moraju se osporiti sve stvorene društvene i prostorne vrednosti
Ana Graovac
A kršenje je već započeto samim pregovaranjem o megalomanskoj gradnji na mestu Generalštaba jer postoje barem tri važeća akta koji tako nešto ne dozvoljavaju. Pre svega, same zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane su 2005. utvrđene za spomenik kulture, što podrazumeva i čuvanje njihovog autentičnog izgleda i zabranu gradnje koja bi svojom namenom ili gabaritom mogla ugroziti ili degradirati spomenik i njegovu zaštićenu okolinu. Slična zaštita se na jednu od dve parcele prenosi i odlukom iz 1984. godine, kojom je zgrada starog Generalštaba proglašena za spomenik, a na kraju, tu je i odluka od pre tri i po godine kojom je čitavo područje uz Ulicu kneza Miloša utvrđeno za prostorno kulturno-istorijsku celinu i koja između ostalog nalaže „očuvanje javne namene i karaktera objekata i prostora, kao administrativno-upravnog centra“ – namene koju je tom prostoru prvobitno dodelio sam knez Miloš.
Ta kulturno-istorijska celina, prema tekstu Odluke, svojim reprezentativnim arhitektonskim fondom „čuva sve graditeljske mene Beograda i kroz njih priča o političkim aspiracijama različitih režima, državnim ambicijama, političkim ideologijama…“ O kakvim bi onda aspiracijama i ideologiji govorila realizacija najavljenog Kušnerovog projekta?
Brutalna demonstracija moći
„Pored toga šta zgrada Generalštaba predstavlja vrhunsku arhitektonsku vrednost iz perioda moderne, objekat svedoči o jednom – socijalističkom – periodu istorije naše zemlje, a i srušen je tokom NATO agresije 1999. godine, što sve čini ‘slojeve’ identiteta našeg grada i ima jaku simboličku vrednost. Sa druge strane, najavljeni projekat, bar ono što se moglo videti u javnosti, predstavlja najbrutalniju demonstraciju moći i sile kapitala koji predatorski grabi prostorne resurse grada (i u slučaju Generalštaba i u slučaju Sajma) u svemu suprotno javnom interesu i potrebama građana. Međutim, da bi takva ‘ideologija’ bila prihvaćena, moraju se prvo relativizovati, osporiti i urušiti sve stvorene društvene i prostorne vrednosti, uključujući i identitet i simbole, čemu zapravo svedočimo i protiv čega se borimo“, kaže arhitektkinja i urbanistkinja Ana Graovac, članica radne grupe koja je izradila Deklaraciju o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba.
U tom dokumentu, izrađenom na osnovu analize svih dostupnih informacija i dopisa naučnih i stručnih institucija koje su reagovale na najavu rušenja i promenu namene Sajma i Generalštaba, obrađeno je čak sedam spornih aspekata ovih planova: politički, pravni, kulturološki, arhitektonski, ekonomski, građevinski i aspekt održivog razvoja. Ali pored opsežne i oštre kritike (recimo, za Beograd na vodi koji sada preti da proguta i Sajam, navedeno je da je inicijalno „utemeljen na kršenju Ustava i zakona Republike Srbije, pa su i sve kasnije aktivnosti na njegovom proširenju moraju posmatrati kroz tu prizmu“), takođe sadrži i poziv na razgovor: „Kao izabrani predstavnici stručne zajednice izražavamo svoj stav sa namerom otvaranja šireg društvenog dijaloga, kako sa građanima tako i sa donosiocima odluka, te da svoju ekspertizu stavimo u službu javnog interesa i zaštite kulturno-istorijskog nasleđa Srbije“.
Iako je od upućivanja poziva prošlo dve nedelje, a sav materijal prosleđen ministarstvima građevinarstva i kulture, kao i predsednicima Vlade i države, niko iz vlasti se još uvek nije obratio članovima radne grupe, niti javno komentarisao ujedinjenje struke po ovom pitanju.
Aleksandru Vučiću je bilo dovoljno da čuje reči „velika investicija“ i da se oduševi, toliko da je samo izrazio nadu da će biti „dovoljno vremena da premestimo Ministarstvo odbrane i Generalštab“ (a ako ne bude, nije katastrofa, svakako je važnije da se pravi hotel), tako da se verovatno neće vraćati ovoj temi. Ali u slučaju Vesića, ćutanje je posebno neobično, imajući u vidu da u martu nije mogao da se obuzda suočen sa kritičkim glasovima. Prvo se razračunavao sa političkim protivnicima: sa Ćutom upućivanjem najprizemnijih uvreda, sa Dušanom Nikezićem optužbama za korupciju u vreme vlasti DS-a. Potom je prešao na arhitektu Slobodana Maldinija kome je pronašao dva teška greha – ne samo što je autor spomenika na Kosovu koji je Miloševićev režim srušio „zbog eksplicitne proalbanske simbolike“ (izgleda da smo svi zaboravili da je pored delikatnog osećaja za etničke odnose, Slobodan Milošević bio i vrsni autoritet u oblasti umetničke kritike), već je i na konkurs za spomenik Stefanu Nemanji poslao rešenje koje se Vesiću ama baš ništa nije dopalo. A kad mu je ponestalo živih meta, obrušio se i na samog Nikolu Dobrovića, po čijem projektu je izgrađen Generalštab, označivši ga kao autora nerealizovanog megalomanskog projekta „koji je predvideo izgradnju bloka brutalističkih betonskih zgrada sa očiglednim ciljem da se uništi park Tašmajdan kao simbol istorijskog kontinuiteta Beograda a da novoizgrađeni mastodonti preuzmu potpunu dominaciju prostorom u odnosu na Crkvu Sv. Marka“.
A zna se da je prekidanje istorijskog kontinuiteta grada i ugrožavanje postojećih spomenika prihvatljivo samo u režiji SNS-a.
