Otkup knjiga za javne biblioteke trebalo bi da bude jedan od najvažnijih mehanizama podrške izdavaštvu, ali i način da se čitaocima omogući dostupnost književnosti bez obzira na njihovu platežnu moć. Umesto toga, konkurs Ministarstva kulture već godinama izaziva nezadovoljstvo izdavača i bibliotekara, a ovogodišnji rezultati ponovo su u prvi plan stavili kriterijume, transparentnost, sastav komisije i, iznad svega, pravo čitalaca da u bibliotekama pronađu knjige koje žele da čitaju.
Za otkup publikacija objavljenih 2025. Ministarstvo kulture opredelilo je 54.421.592,88 dinara. Rešenjem od 21. oktobra 2026. utvrđeni su izdavači, distributeri i ustanove kojima su sredstva dodeljena, ali i oni čije publikacije neće biti otkupljene. U obrazloženju se navodi da je komisija pregledala pristigle publikacije, primenila propisane kriterijume i konsultovala nacionalne savete nacionalnih manjina i javne biblioteke. Petočlanu komisiju činili su Dragoljub Kojčić, predsednik, i Jasmina Ninkov, Dragan Jovanović, Dragiša Bojović i Svetlana Šeatović.
Najveći iznos u okviru ekonomske klasifikacije 424, iz koje je raspodeljeno 45,46 miliona dinara, pripao je kompaniji Dexy Co iz Beograda – 4.439.696,40 dinara. Reč je o firmi čije je poslovanje pre svega vezano za igračke, bebi opremu, dečju odeću i obuću, mada u njenoj ponudi postoje i knjige. Ipak, podatak da je upravo takva kompanija na konkursu za otkup publikacija za biblioteke dobila više novca od bilo kog drugog učesnika prilično je neobičan. Slede Data Status sa 3.655.725 dinara, Izdavački centar Matice srpske sa 3.194.400, Prometej sa 3.166.068 i JRJ iz Zemuna sa 3.094.070,40 dinara. Više od dva miliona dobili su i Pravoslavna reč i Karpos.
Za Vesnu Kapuran, vlasnicu i direktorku izdavačke kuće Odiseja, značaj otkupa ne može da se posmatra samo kroz interes izdavača: „Republički konkurs je prvenstveno važan za opstanak biblioteka širom zemlje. Ukoliko biblioteke ne mogu da ponude čitaocima aktuelnu ponudu izdanja, interesovanje za vraćanje u biblioteke znatno se smanjuje. S druge strane, otkupi omogućavaju bibliotekama da se snabdeju i nekomercijalnom literaturom koja je neophodna iako ne nužno popularna. Važan je i čitaocima, razume se, budući da nemaju svi mogućnost (a ni želju) da kupe svako novo izdanje koje ih interesuje. Biblioteke su izuzetno važne i treba da budu dostupne svima, bez obzira na platežnu moć publike.“
Predsednica Bibliotekarskog društva Srbije Jelena Glišović značaj biblioteka vidi i u njihovoj ulozi u obrazovanju, informisanju i razvoju kritičkog mišljenja: „Biblioteke su danas važnije nego ikada jer predstavljaju prvu liniju odbrane od dezinformacija, lažnih vesti, neznanja, ograničenja obrazovnog sistema, a svima jednako i bez uslova omogućavaju razvijanje kritičkog mišljenja te samostalnog donošenja odluka, sposobnost kognitivnog preispitivanja. Sve ovo značajno je kao preduslov za izgradnju i razvoj jednog društva koje želi da bude demokratsko ne samo po uređenju već po načinu mišljenja i delanja na individualnom nivou. Bez biblioteka nema demokratije.“
Upravo zbog toga, smatra Glišović, način na koji se knjige nabavljaju ne može biti sporedna stvar: „Osim onoga što nam još uvek nedostaje, problem su i postojeći mehanizmi koji se navode kao podrška od strane Ministarstva kulture kao što je otkup knjiga za biblioteke koji već godinama takav kakav je i kako se sprovodi stvara više problema nego koristi za biblioteke iako za značajan broj njih predstavlja jedini vid nabavke knjiga.“
Neophodno je da komisiju čine kompetentni, nepotkupljivi i pošteni ljudi, s jasnim kriterijumima, koji će imati značajno uvećan budžet, čemu se optimistično nadam da ćemo prisustvovati u danima koji nas čekaju
Alen Bešić
Za izdavače je otkup važan i zbog finansijske sigurnosti, ali i vidljivosti njihovih izdanja, napominje Kapuran: „U svim normalnim zemljama izdavači računaju na tu vrstu pomoći države i u skladu s tim planiraju i tiraže. Bitan je i zbog vidljivosti – mi želimo da se naša izdanja pre svega čitaju. Međutim, upravo je način na koji se konkurs sprovodi godinama predmet primedbi. Godinama postoji problem sa komisijom i izdavači su pokušavali da ukažu na to, ali nismo nailazili na reakciju. Tokom pojedinih otkupa nije se čak ni znalo ko je u komisiji, što je opravdavano time da se na članove ne utiče. Postoji i problem ’prolaska preko veze’ i upitne opravdanosti dodeljivanja zvezdice (obavezne kupovine) pojedinim naslovima. Koji su tačno kriterijumi za to? Komisija nikad ne pruža obrazloženja.“
Jelena Glišović iznosi još oštrije primedbe na sastav i način rada komisija: „Ono što je ovom konkursu zajedničko sa svima ostalima koje Ministarstvo kulture sprovodi su komisije koje se formiraju od formalno gledano, stručnih ljudi ali zapravo od odabranih po principu poslušnosti, nekada i ucenjenih podrškom ministra za željene projekte, a skoro po pravilu stranački angažovanih oportunista.“
Ona ukazuje i na mogućnost sukoba interesa, kao i na to da se sredstva dodeljuju organizacijama bez kontinuiteta, dok se odbijaju one s dugom tradicijom rada: „Nažalost, u svakoj branši se ipak pronađe dovoljan broj stručnjaka ovog profila i onda je sve moguće, pa i to da članovi komisija sredstva dodeljuju sami sebi odnosno bibliotekama kojima rukovode, da se sredstva dodeljuju organizacijama bez prošlosti, značaja i jasnog cilja postojanja, a istovremeno se odbijaju organizacije s dugačkom tradicijom kvalitetnog rada, decenijama postojanja i dokazanog značaja.“
Jedna od najspornijih promena u konkursu odnosi se na uslov da se otkupljuju isključivo knjige štampane ćirilicom. Odluka Ministarstva izazvala je proteste izdavača i bojkot dela izdavačke scene. Ministarstvo je takav potez obrazlagalo zaštitom ćirilice, ali sagovornici smatraju da se time pravi neopravdana podela među izdanjima i ograničava dostupnost književnosti.
Alen Bešić, urednik Izdavačke delatnosti Kulturnog centra Novog Sada, objašnjava zašto nisu učestvovali na konkursu: „Republički konkurs za otkup knjiga u poslednje tri godine, zbog restriktivne i protivustavne odluke aktuelnog – nadam se i u zatvor brzoodlazećeg – ministra kulture Nikole Selakovića da se otkupljuju knjige objavljene isključivo na ćirilici, a sve pod kontraproduktivnom premisom zaštite ovog pisma, pretvorio se u burazersko potkusurivanje svetih izdavačkih krava i nagrađivanje podobnih, čemu smo svedočili i tokom ministrovanja Maje Gojković. Izdavačka delatnost Kulturni centar Novi Sad zato nije učestvovala na tom konkursu, smatrajući da su naši autori čije su knjige objavljene latinicom u neravnopravnom položaju. Nešto je drugačija situacija bila na pokrajinskom konkursu, ali koji je ove godine umanjen za 90 odsto budžeta, navodno zbog Ekspa. Moram napomenuti da je i časopis Polja, koji se štampa ćirilicom, na konkursu za sufinansiranje periodičnih publikacija, ove godine prvi put tokom dve decenije koliko ga uređujem, ostao bez podrške Ministarstva kulture. Neophodno je, dakle, da komisiju čine kompetentni, pritiscima nepodložni, nepotkupljivi i pošteni ljudi, s jasnim kriterijumima odabira, koji će na raspolaganju imati značajno uvećan budžet, čemu se optimistično nadam da ćemo prisustvovati u danima koji nas čekaju.“
I književnik Dejan Aleksić, glavni i odgovorni urednik u Izdavačkoj delatnosti Povelja pri Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu, smatra da se isključivanjem latiničnih izdanja čitaoci uskraćuju za deo domaće i svetske književnosti. Podseća da je Udruženje izdavača reagovalo na ovu odluku, ukazujući na njenu diskriminatornu prirodu, ali i svojevrsni kulturocid, jer čitaoci ostaju uskraćeni za neka od vrhunskih dela svetske i domaće literature samo zato što su štampana na jednom od po Ustavu ravnopravnih pisama.
Članovi komisija sredstva dodeljuju bibliotekama kojima rukovode ili organizacijama bez prošlosti značaja i jasnog cilja postojanja, a istovremeno se odbijaju one s dugačkom tradicijom kvalitetnog rada
Jelena Glišović
„Kad god ljudi uskih horizonata nešto brane i čuvaju, šteta je na pomolu. Da se razumemo, ja sam autor četrdeset i pet naslova pesničkih, proznih i knjiga za decu. Samo dve od tih knjiga štampane su latinično, ali mi se čini da je ova odluka, pored toga što je protivzakonita, užasan primer populističko-mediokritetske prakse. Postoje drugi, učinkovitiji načini za odbranu ćirilice, ali kako to da razumeju ljudi koji se kulturom, tradicijom i nasleđem bave sa sramotnom površnošću“, napominje Aleksić, ovogodišnji dobitnik Andrićeve nagrade.
Za bibliotekare, međutim, problem s latinicom nije jedina posledica novih pravila. Jelena Glišović upozorava da se odlukom o ćiriličnim izdanjima, bojkotom dela izdavača i obaveznim otkupom dodatno sužava izbor knjiga koje biblioteke mogu da nabave: „Podržavanje očuvanja ćirilice trebalo bi da bude podstaknuto drugim afirmativnim merama a ne odricanjem od latinice, jer je to štetno po srpski nacionalni interes zato što time rizikujemo da se dela štampana latinicom više ne smatraju delom srpske kulturne baštine. Odluka brojnih izdavačkih kuća da bojkotuju konkurs takođe dovodi do toga da će bibliotekama biti ponuđen više nego skroman izbor, a skoro polovinu tog fonda činiće obavezan otkup po izboru Komisije koju već godinama čine najmanje kompetentni.“
Vesna Kapuran ukazuje da bojkot ne donosi samo posledice za izdavače koji na konkursu ne učestvuju, nego se njime sužava i izbor knjiga koje biblioteke mogu da nabave. Odiseja prošle godine nije konkurisala, iako su znali da to neće uticati na promenu stava Ministarstva. Sada su ipak učestvovali, ali rezultat konkursa je bio neočekivan: „Ove godine su prošle sve Odisejine knjige osim tri naslova Jasminke Petrović koje smo prijavili. Da ne bude zabune, nije prošla nijedna njena knjiga – Hoću kući, Hoću u školu i Mene je teško ne voleti. A zbog čega je to tako – ostavljamo komisiji da obrazloži.“
Glišović upozorava da se u procesu otkupa zanemaruju stvarne potrebe biblioteka, a da se posledice takvog načina nabavke najviše osećaju u manjim sredinama, gde lokalne samouprave ne izdvajaju novac za kupovinu knjiga: „Dugogodišnja praksa nametanja obaveznih naslova koja ne uzima u obzir stvarnu volju bibliotekara i bez uvida u realno stanje na terenu pretvorila je otkup u najmanje poželjan, neselektivan oblik nabavke.“
Pored toga, prema njenim rečima, predstavlja obavezu matičnih biblioteka da sprovode otkup za sve biblioteke na svom području. Rokovi za dostavljanje izbora su previše kratki, a izbor obaveznih naslova ne uzima u obzir stvarne potrebe korisnika. Ona ističe da takva obaveza pokazuje nepoznavanje osnovnih principa struke i funkcionisanja biblioteka i to direktno ugrožava kvalitet čitavog procesa ako stvarni proces selekcije uopšte i postoji, jer trenutno izgleda kao da je već pripremljeni spisak dostavljen na potpis članovima komisije i kao takav stavljen u proces otkupa.
„Bibliotekarsko društvo Srbije je još 2020. godine uputilo Ministarstvu kulture konkretne predloge za dugoročno rešenje problema, ali ključne izmene do danas nisu usvojene. S obzirom na to da ovakva praksa već dugo traje, nastale su trajne posledice za javne biblioteke u Srbiji, jer se propuštena nabavka naslova kasnije izuzetno teško ili nikako ne može nadoknaditi, a skučeni i nedovoljni prostori u bibliotekama su istovremeno pretrpani knjigama koje već postoje u bibliotekama ili jednostavno nemaju svoje čitaoce dok mnogi traženi, kvalitetni pa i nagrađivani autori ostaju van domašaja korisnika biblioteka kojima preostaju knjižare, čime se dramatično loše utiče na jednaku dostupnost i mogućnost čitanja za sve socioekonomske kategorije stanovništva. Čitav postupak mora biti podređen interesu građana koji bibliotečke usluge finansiraju kroz budžet i članarine“, zaključuje Glišović.
Država može da proglasi otkup uspešnim čim podeli novac i objavi spisak odabranih naslova, ali zaboravlja da se uspeh konkursa ne meri brojem potpisanih rešenja, već knjigama koje su zaista stigle do čitalaca.
