Da je Aleksandar Vučić bio uveren da će pobediti na izborima pokazuje i to što su dužnici režima poraz dočekali nespremni. Što bi se reklo, u kućnim papučama. I kad su se svi zajedno kao grogirani bokser osvestili, voda je već ušla u njihovo dvorište. Sad je manje-više najveći broj njih zatečen, u mišolovci. Zakasnili su da pobegnu, da se na vreme sklone i da sakriju prljave tragove a da novac prebace na sigurno. Razmere panike poraženog režima mogli su da nagoveste zbunjenost novinarskih vedeta koje su nestale posle izborne noći, brzopleta i trapava iznošenja crnih kesa za đubre punih dokumentacije o finansijskim i drugim zloupotrebama ili svetla koja su noćima gorela u institucijama u pokušaju da se sakrije što je moguće sakriti i spasi što je moguće spasiti. I to je bilo samo ono što je očigledno u prvim danima raspada, kad je prva cigla izvučena iz temelja koruptivnog sistema i kad je započeo proces velikog obrušavanja koji će sasvim sigurno razotkriti mrežu upletenosti, zloupotreba i kriminala.
Nakon pada Vučićevog režima najvažniji zadatak biće da se spreči uništavanje spisa u državnim institucijama, bankama i bezbednosnim službama i da se sačuvaju svi dokazi o zloupotrebama. Da bi pravda bila utemeljena na istini a ne da liči na osvetu
Inače, uništavanje fajlova i tragova uobičajeni je manir svih autoritarnih vlasti ogrezlih u korupciji i kriminalu. Setimo se da su u noći izmđu petog i šestog oktobra 2000. godine uništene baze privrednog kriminala o švercu i enormnoj pljački države. I da su tadašnji operativci državne bezbednosti prebacili i na Banjici spalili dokumentaciju iz akcije „Šumadija“ o zločinu na Ibarskoj magistrali, sve što su mogli da pokupe iz akcije „Mačva“ pod kojom su vodili praćenje i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije i tragove otmice i ubistva Ivana Stambolića. Zato je nakon pada Vučićevog režima najvažniji zadatak da se spreči uništavanje spisa u državnim institucijama, bankama i bezbednosnim službama i da se sačuvaju svi dokazi o zloupotrebama i njihovoj povezanosti sa političkim strukturama. Da bi pravda bila utemeljena na dokazima i istini, a ne da liči na osvetu.
Pitanje o kome ovih dana razmišlja veliki broj građana jeste hoće li nova vlast imati snage da odmeri gde počinje politička i moralna, a gde se završava krivična odgovornost bivšeg režima. Jer, možda bi pre godinu dana prosečan pobunjenik u Srbiji mogao da kaže kako im je sve oprošteno, samo neka odu, danas se očekuje odgovornost.
A njen spektar je veoma širok: za uništenu demokratiju i višepartizam, za katastrofalne političke odluke, za gaženje osnovnih ljudskih prava, za lažna suđenja i montirane političko-krivične procese, za nevine ljude u zatvoru, za kriminalce i nasilnike na slobodi, za masovna prisluškivanja studenata, aktivista, tužilaca ili novinara, za politička izgnanstva, za kriminalne poslove preko kojih su pljačkali državu, za nameštene tendere i izvlačenje para, za organizovani šverc oružja i droge kao državnih poslova, za policijsku torturu, za monopolsko sticanje ogromnih profita, za novac koji su odneli na strane privatne račune, za bestidnu raspodelu novca poslušnim medijima, za otpuštanje s posla političkih neistomišljenika, za opštu kriminalizaciju društva, za političku zloupotrebu policije i vojske, za socijalni ambijent u kome su vladali mržnja i isključivost…
Oduzimanje dozvole za rad Alta banci i hapšenje načelnika Uprave kriminalističke policije Marka Krička, samo su simboličan početak teškog procesa koji nas čeka. Tragikomičan je zato Vučićev pokušaj da iz studija Informera, kao sa Titanika, pokušava da povrati entuzijazam gubitnika dok se njegova imperija raspada ubrzanije nego što je to bilo ko očekivao.
