Jedna od najmoćnijih univerzalistički osmišljenih i planetarno relevantnih ideja je bez sumnje ona koja se tiče demokratije. Teško je pobrojati sve prednosti demokratije, a ovde će biti pomenute samo neke posebno karakteristične. Demokratija je suštinski i konceptualno povezana sa slobodom pojedinaca i njihovih različitih organizacija i udruženja. Ona prosto podrazumeva slobodu, jer samo slobodni ljudi mogu učestvovati u procesima odlučivanja o stvarima koje se tiču velikog broja ljudi ili svih članova jedne zajednice.
To je tačka na kojoj se demokratija fundamentalno povezuje sa vladavinom prava i značajem zakona u organizovanom društvu. Ovde će biti ponovljena jedna ranije isticana ideja sadržana u jednoj latinskoj poslovici, a to je da svi moramo da budemo robovi zakona da bismo mogli da budemo slobodni. Zaista, alternativa demokratiji je nekakva hijerarhijska organizacija u kojoj se zajednica deli na malobrojnu nadmoćnu i vladajuću manjinu i brojnu većinu koja obuhvata ceo ostatak društva.
Poznaniku na privremenom radu u Danskoj zatrebala je overa nekog dokumenta i u neophodne papire je stavio novčanicu, sa željom da na taj način odgovornog službenika stimuliše da posao obavi na vreme. Sledećeg dana posetila su ga dva policajca sa silnim pitanjima i proverama i sa jasnim ukazivanjem da je to prilaganje novčanice nešto izrazito nedozvoljeno i nemoralno
Mudri socijalni filozofi, antropolozi i sociolozi odavno su utvrdili da hijerarhijski odnos nadređenosti i potčinjenosti dehumanizuje i obesmišljava obe strane ovog asimetričnog odnosa. Demokratija je jedini put obezbeđenja i trajnog održavanja dostojanstvenih odnosa koji civilizovanom čoveku jedino priliče.
Važnije od toga, čini se da je demokratski poredak jedini kompatibilan sa idejom pravičnosti. Poznato je da je ideja pravde jedna analitički teško uhvatljiva ideja jer alternativnih i različitih ideja pravde ima otprilike onoliko koliko i zdravorazumski stabilizovanih i mislećih pojedinaca. Vladavina prava i postojanje utvrđenih i jasnih pravila koja se primenjuju na sve podjednako najbolja je aproksimacija pravičnog poretka društvenih odnosa u jednoj zajednici.
Moćni izvori nepravde, obespravljenosti i eksploatacije
Alternativa hijerarhijske nadređenosti uvek podrazumeva postojanje nekih moćnih pojedinaca na koje možemo da se ljutimo zbog toga što smo u nekim socijalnim interakcijama izloženi nepravdi. Hijerarhijski strukturirano društvo je društvo osujećenih i ljutitih ljudi, a to je socijalna osnova za društvene konflikte koji u većini konstelacija ne mogu a da ne budu destruktivni. Jednakost pred zakonom i percepcije pravde koju iz nje razumni ljudi izvode fundamentalna je komponenta društvene stabilnosti. Mora se dodati da je ideja demokratije korenito i nerazlučivo vezana za tržište kao regulativno ustrojstvo ekonomskih odnosa među ljudima. A tržište je najpravičniji ili bar najmanje nepravičan odnos među ljudima. Na tržištu prodavac robe ili usluge dobija najočigledniju i najmanje problematičnu potvrdu društvene vrednosti onoga što je na tržištu ponudio: tu potvrdu o društvenoj vrednosti onoga što je potvrđeno daje kupac na najuverljiviji zamisliv način – tako što ono što mu treba plaća sopstvenim sredstvima.
Pomenute, ali i brojne koje nisu pomenute prednosti demokratskog poretka oslonjenog na tržišni mehanizam navode na ideju da je u ovom segmentu demokratskog poretka postignut kraj istorije. Poznate su brojne polemike i osporavanja ove Fukujamine ideje, ali ako dozvolimo da istorija teče i razvija se ne po jednoj nego po množini različitih pravaca, onda ne bi trebalo da bude išta protivrečno u zamisli da je na nekim pravcima kraj istorije postignut, dok se na drugim pravcima ona odvija do u daleko nepredvidivu budućnost. Kraj istorije ovde se kao i drugde uslovno shvata kao situacija u kojoj su se iskristalisala dobra, u neku ruku optimalna rešenja i u kojoj ideje za neka rešenja bolja od ovih jednostavno ne postoje.
Paradoks neostvarivanja demokratije kao optimalnog društvenog poretka jasan je i posve očigledan. Ako je neki poredak u normativnom smislu toliko dobar zašto se ne ostvaruje lako i brzo, odnosno zašto se već odavno i uveliko nije ostvario. Ovo je tačka na kojoj se javlja jedno od najdubljih, odista fundamentalnih objašnjenja društvenih prepreka u izgradnji a potom i održanju demokratije. Demokratski poredak podrazumeva neke šire društvene uslove bez kojih on ne može ni da se formira niti da se potom održi. Reč je o pravnim i moralnim mehanizmima koji ograničavaju vlast i onemogućavaju bilo kog pojedinca ili skupinu subjekata da hipertrofiraju svoju moć i pod svoju kontrolu i autokratsku vlast stave celo društvo.
Višepartijski sistem u Srbiji uveden je arbitrarnom političkom odlukom, takoreći ukazom, a da u širem društvu nisu bili obezbeđeni odbrambeni mehanizmi protiv neodmerene ekspanzije i samovolje vlasti. Bar je tako bilo do sada, a ostaje nada da će se pobedom Studentske liste to promeniti
Tamo gde se pojedinci ili grupe neodmereno osile i ojačaju prestaje vladavina prava odnosno umesto sile zakona kao bitan društveni regulator nastupa zakon sile. Sila je uvek moćan izvor nepravde, obespravljenosti i eksploatacije. Time se društvo deli na skupinu povlašćenih i veliki ostatak obespravljenih i diskriminisanih. Ogrešenje o vladavinu prava vraća društvo na davne ranije stepene svojevrsne zaostalosti, divljaštva i borbe svih protiv sviju.
Podela vlasti kao osnova vladavine prava
Prava institucionalna zaštita vladavine prava sadržana je u podeli vlasti i operativnoj samostalnosti inače nedodirljivih institucija javne uprave. Taj poželjni poredak nigde nije do kraja ostvaren ali je u razvijenim demokratskim državama u visokom stepenu aproksimiran. Društvo sa racionalno i patriotski inspirisanom upravom moralo bi da se kreće u pravcu stanja u kome se vlast ne može ni usuditi da od nekog ministarstva ili agencije zatraži protivzakonito registrovanje birača iz neke druge države, a u kojoj je i korupcija faktički nezamisliva.
Od jednog poznanika dalo se čuti da mu je na privremenom radu u Danskoj zatrebala overa nekog dokumenta i da je u papire koji su tom prilikom prezentovani stavio jednu novčanicu, sa željom da na taj način odgovornog službenika stimuliše da taj posao obavi na vreme. Sledećeg dana posetila su ga dva policajca sa silnim pitanjima i proverama i sa jasnim ukazivanjem da je to prilaganje novčanice nešto izrazito nedozvoljeno i nemoralno. Može li iko sličnu epizodu zamisliti kod nas u Srbiji. Bar do 25. oktobra, kada smo se konačno otarasili vlasti SNS-a i doskorašnjeg predsednika, Vrhovnika, koji je o svemu sam odlučivao.
Skromni učinci na rovitoj institucionalnoj podlozi
Slabosti aktuelnog privrednosistemskog ustrojstva, kao i institucionalnog poretka, proističu iz defekata političkog sistema i karaktera vladavine koja je njima uslovljena. Višepartijski sistem u Srbiji uveden arbitrarnom političkom odlukom, takoreći ukazom, a da u širem društvu nisu bili obezbeđeni odbrambeni mehanizmi protiv neodmerene ekspanzije i samovolje vlasti. Kad sticajem različitih političkih i društvenih okolnosti neka stranka ili koalicija pobedi na izborima i stekne vlast, ona zahvaljujući prerogativima upravljanja nad golemim državnim sektorom i velikom masom širih društvenih organizacija i agencija stekne ogromnu moć i poremeti samu logiku demokratskog sistema vladanja.
Politički sistem prestaje da bude demokratski onog momenta kada jedna politička grupacija stekne neodmerenu prednost i po toj osnovi akumulira ogromnu moć. U sistemu se zakonito javljaju predvidive tendencije preterane centralizacije uz obrazovanje konstelacija u kojima se bitne društvene odluke donose na jednom mestu i postaju prerogativi jednog čoveka. Danas u Srbiji nema kutka na kome se ne čuje pritužba da je do pre samo nekoliko dana o svemu što je bitno odlučivao jedan čovek. Srbija je dodatno specifična i po tome što se taj čovek naporedo sa bitnim odlukama mešao u beskrajno razuđene procese odlučivanja koji se tiču i sitnijih svakodnevnih tema. Time je identifikovan fundamentalni razlog neefikasnosti sistema kao celine.
Naime, u privredi i van nje deluje i raznim procesima upravlja ogroman broj različitih subjekata. Masa odluka koje oni radi normalnog funkcionisanja odgovarajućih sistema moraju da donesu ogromna je i doslovno nepregledna. Stoga svaki sistem, da bi bio osposobljen za produkovanje tolikog broja odluka, mora u visokom stepenu da bude decentralizovan. Samo decentralizovani sistemi mogu da se izbore sa teškim izazovom tako opsežnog i kompleksnog poslovnog i drugog odlučivanja. Zbog neodmerene i do 25. oktobra patološki hipertrofirane koncentracije moći u Srbiji veliki deo potencijala za odlučivanje koji je sadržan u decentralizovanoj bazi sistema bio je paralisan.
Kako zemlju ophrvanu korupcijom pretvoriti u zakonski uređeno društvo
Krupno sistemsko pitanje je i problem korupcije, koji desetinama godina stavlja Srbiju na sablažnjivo nepovoljno mesto u međunarodnim komparativnim pregledima. Korupcija onemogućava realizaciju fundamentalnog načela da u zdravom i efikasnom privrednom sistemu svaki subjekt treba da bude nagrađen shodno svom društvenom doprinosu. Korupcija skreće preduzetničku energiju i kreativnost sa proizvodnje novih vrednosti na njihovu preraspodelu, pa na široj društvenoj pozornici svoj teški i neizbrisivi trag utiskuju napori za što bolji položaj u preraspodeli umesto konstruktivnih i društveno poželjnih pregnuća.
Kontrolom radnih mesta u javnim preduzećima vlast je obezbeđivala sigurne glasove, ali joj u nedelju ni to nije pomoglo. Kao ni zastrašujući medijski monopol koji je visokim dužnosnicima osiguravao da nastupaju kad i koliko hoće, dok su svim političkim neistomišljenicima nastupe na tim medijima merili u tesno skrojenim sekundama
O rezultatima privrednog razvoja razvijene su brojne i široko razuđene rasprave, ali je vlast svojom propagandom o tim rezultatima stvorila pogrešnu sliku. Izmislila je priču o nekakvom balkanskom tigru kao metafori brzog i uspešnog rasta, a taj tigar je odavno i uveliko oštrokavljen i više nego nedopadljiv. Fiskalni savet je tokom dužeg niza godina u komparativnim tabelama tempa rasta na međunarodnom planu pokazivao da Srbija, zajedno sa Hrvatskom, zauzima krajnje nepovoljna, dnu tabela najbliža mesta. Neki su takvu politiku upravo zbog tih rezultata nazvali fenjerdžijskom.
Prevazilaženje dosadašnjeg bezakonja i korupcijom kontaminiranog sistema ključno je pitanje same budućnosti društva. Dosadašnja vlast je svojim neodmerenim i zakonski problematičnim jačanjem urušila fundamentalne pretpostavke za izgradnju i održanje demokratskog ustrojstva. Stvorena je situacija u kojoj je vlast raspolagala sistemskim manipulacijama, sredstvima i instrumentima za neometano autokratsko vladanje celim društvom. Previše bi prostora uzelo nabrajanje instrumenata moći i represije koji je vlasti stajao na raspolaganju.
Neka tek budu pomenuti velika materijalna sredstva koja su u kontroli vlasti rasuta po javnim preduzećima i drugim organizacijama, komanda nad radnim mestima putem kojih je vlast na svim izborima obezbeđivala sigurne glasove, ali se ispostavilo da joj u nedelju ni to nije pomoglo. Kao ni zastrašujući medijski monopol koji je visokim dužnosnicima osiguravao da nastupaju kad i koliko hoće, dok su svim političkim neistomišljenicima nastupe na tim medijima merili u tesno skrojenim sekundama. Šta da se kaže o ranijim, dokazanim izbornim krađama koje vlast pre par godina čak nije ni pokušavala da sakrije, već je grupe batinaša i kapuljaša u vozilima bez registarskih tablica slala po izbornim mestima da građanima uteruju strah i utiču na njihove izborne odluke.
Uprkos svemu, ispostavilo se da izgledi za politički preokret nisu bili tako beznadežni. Tome su doprinele i sve brojnije i politički glasnije grupe aktivista, pobunjeni univerzitetski i srednjoškolski profesori, zemljoradnici, IT stručnjaci, advokati, rezervni oficiri sa ratnim veteranima, bajkeri, čak i pripadnici LGBT zajednice. A da se i ne govori o veličanstvenim studentskim protestima i demonstracijama koji su u Srbiji izazvali svojevrsnu kulturnu revoluciju, a na kraju odneli i ubedljivu, veličanstvenu izbornu pobedu. Zahvaljujući toj revoluciji veliki broj stanovnika politički je prosto progledao i Srbija više definitivno nije ono što je donedavno bila. Srbija, ta, kako je pesnik rekao, buna među narodima, kao da se vraća samoj sebi. U svojim širokim i potencijalno moćnim segmentima Srbija je prosto vrila, a taj potencijal i snaga bi mogli da pokrenu velike promene.
Vreme uveliko radi za nove snage, ali ne mogu se očekivati trenutni rezultati. Važna pozitivna činjenica jeste da se dosadašnjoj vlasti usprotivilo sve što predstavlja neupitnu intelektualnu i moralnu vrednost. Drugi činilac koji uliva nadu jeste jasna promena u stavovima i ocenama relevantnih institucija i organa međunarodne zajednice. I to je pomoglo što se ka Andrićevom vencu sve glasnije uzvikivalo „Aco Srbine, postao si za ovu zemlju preskup“, što je na kraju i rezultiralo njegovim ubedljivim porazom, koji je i sam morao ćutke da prihvati.
Tom prevratu doprinelo je i veliko nezadovoljstvo koje se akumuliralo i u krugovima same vlasti. Ono što je podelilo Srbiju na dva nepomirljiva bloka moralo je da podeli i blok onih koji podržavaju vlast. Tim pre što su se skoro sve odluke u krajnjoj liniji i u dobroj meri bazirale na volji jednog pojedinca.
Prevratu je doprinelo i veliko nezadovoljstvo koje se akumuliralo i u krugovima same vlasti. Ono što je podelilo Srbiju na dva nepomirljiva bloka moralo je da podeli i blok onih koji podržavaju vlast. Tim pre što su se skoro sve odluke u krajnjoj liniji i u dobroj meri bazirale na volji jednog pojedinca
Nova vlast, koja se još nije ustoličila, trebalo bi da bude svesna da je odsustvo vladavine prava velika smetnja za bilo kakvo znatnije oživljavanje privrednog rasta. I da ogorčeni ljudi nisu motivisani niti raspoloženi za nove poduhvate i drukčije tehnološke i organizacione pokušaje. Do sada je toj demobilizaciji i apatiji u velikoj meri doprinosio predsednik Republike, Vrhovnik, koji je u izvesnom smislu kontaminirao društveno tkivo – ljudi su se navikli na njegove vanustavne intervencije pa su mu se obraćali za pomoć i kada je bilo jasno da on za to nije nadležan. Zbog podložničkog odnosa saradnika, a i širih grupacija u društvu, Vrhovnik je stekao osećaj silne moći sve dok 25. oktobra, svega sat i po po zatvaranju biračkih mesta nije shvatio da je i njegovoj samovolji došao kraj.
U međuvremenu je svoju politiku sasvim ogolio pokazujući bez sustezanja da ga Evropska unija ne zanima, nezavisno od toga šta bi pridruživanje EU donelo ovom narodu. I Unija se, doduše, dobrim delom ohladila prema njemu, pa su u poslednje vreme iz Brisela i Strazbura stizale iznenađujuće oštre opomene i zamerke. Vrhovnik im nije ostajao dužan pa je nekima od evropskih zvaničnika poručio da su „običan ološ“. I šta nakon toga oni o njemu mogu da misle? Jedno je sigurno, to mišljenje ne može biti povoljnije od onoga koje o takvom pogrdnom izražavanju ima ovaj autor. Jer, pre nego što demokratija i vladavina prava stignu u Srbiju, on je morao da ode sa vlasti.
autor je profesor emeritus
