Petak ujutru, početak juna. Pre nego što je zazvonilo za prvi čas, na mejl adrese škola u Beogradu i Vojvodini stigla je ista poruka: bomba je postavljena. Deca su izvedena iz učionica, specijalne MUP-a  ekipe su izašle na teren, do podneva je sve proglašeno lažnim. Scenario koji svaki roditelj u Srbiji zna napamet, jer se ponavlja godinama. Ono što se tih istih dana dešavalo na drugom koloseku javnog života bilo je manje rutinsko: u restoranu na Senjaku ubijen je čovek, a zbog sumnje da je umešan uhapšen je tadašnji načelnik beogradske policije.

Dva događaja, naizgled bez veze. Ali ko je pratio poslednjih nekoliko godina prepoznaje ritam: kad aparatu gori pod nogama, talas straha se pusti u etar.

Odmah da raščistimo, jer od toga zavisi da li ovaj tekst vredi čitati. Ne tvrdim da neko iz vlasti kuca te mejlove. To niko ne može da dokaže, dok oni koji to izgovaraju kao sigurnu činjenicu sami sebe diskvalifikuju. Pitanje je drugačije i daleko neugodnije: zašto strah u Srbiji tako pouzdano stiže na vreme — i, bez obzira na to ko ga pali, čemu služi kada stigne?

Šta strah zapravo radi

Strah obavlja jednu preciznu operaciju: menja pitanje koje javnost postavlja. U mirno doba pitamo da li je policija kompetentna, čista, pravična; da li su institucije naše ili nečije. Pod pretnjom se to pitanje gasi i na njegovo mesto dolazi primitivnije — štitite li nas? Aparat pod sumnjom upravo to želi, jer na to drugo pitanje može da odglumi odgovor. Mobilizacija, evakuacija, plave uniforme na kapiji škole — sve su to izvedbe zaštite koje ne zahtevaju da zaštita stvarno postoji. Strah omogućava da budeš ocenjen po aktivnosti, a ne po rezultatu.

Ko je pratio poslednjih nekoliko godina prepoznaje ritam: kad aparatu gori pod nogama, talas straha se pusti u etar

Rekao bih da  je to ventil. Unutrašnji pritisak aparata — afera, nepoverenje, ulica koja ne odustaje — ne može da se ispusti iznutra bez priznanja da problem postoji, a zatvoren sistem to ne ume. Pa se pritisak preusmerava napolje, na pretnju. Aparat prestaje da bude problem i postaje rešenje za problem koji je, srećom, negde drugde.

Kratka istorija jedne poluge

Ništa od ovoga nije ni novo ni srpsko. Upravljanje strahom je jedna od najstarijih tehnika vlasti. Pretnja koja podiže podršku vlasti i odlaže preispitivanje opisana je u nauci kao „okupljanje oko zastave“; politikolozi je vezuju i za sekuritizaciju — kada se neko pitanje proglasi egzistencijalnom pretnjom da bi se opravdale vanredne mere — i za diverzionu teoriju, onu istu koju je popularna kultura nazvala „mahanje psom“. Suština je uvek ista: strah radi bez obzira na to ko je pretnju izazvao.

Istorija pamti i tvrđe slučajeve, i vredi ih poređati po tome koliko su dokazani. Najčistiji je Glajvic 1939: pripadnici SS-a inscenirali su napad na nemačku radio-stanicu da bi Hitler dobio povod za napad na Poljsku — redak, dokazan primer da je sama država proizvela pretnju. Požar Rajhstaga 1933. je arhetip dvosmislenosti: režim je iz njega izvukao ogromnu korist — vanredne dekrete i gašenje građanskih sloboda za nekoliko dana — dok istoričari do danas spore da li ga je podmetnuo ili samo dočekao.

Operacija „Northwoods“ 1962. deklasifikovani je dokaz da ozbiljni državni aparati takve planove stavljaju na papir: američki Združeni štab predložio je insceniranje napada koji bi se pripisali Kubi — ali plan nikada nije sproveden, što je podjednako važna pouka.

Tonkinški zaliv 1964. pokazuje blažu varijantu: incident nije izmišljen nego preuveličan i pogrešno predstavljen Kongresu radi eskalacije u Vijetnamu. A najbliža moderna analogija, i najspornija, jesu moskovske eksplozije stanova 1999, koje su prethodile Drugom čečenskom ratu i usponu Vladimira Putina; kritičari ih pripisuju službama, zvanična verzija militantima, a dokaz nikada nije presekao.

Kroz sve te slučajeve provlači se isti motiv: korist se lako tvrdi, autorstvo se teško dokazuje. To je disciplina s kojom se mora prići i srpskom slučaju — inače priča sklizne u zaveru i sama sebe obori.

Obrazac u Srbiji

Vratimo se kući i pogledajmo strukturu događaja. Prvi veliki talas dojava kreće početkom 2022, posle ruske invazije na Ukrajinu; vrh države odmah imenuje krivca — „strane službe“, Ukrajinu i jednu zemlju Evropske unije — pre nego što je ijedna istraga išta utvrdila. Godine 2023, posle masovnih ubistava u Ribnikaru i Mladenovcu i protestne godine koja je usledila, škole ponovo zatrpavaju lažne dojave; samo u Beogradu te godine ih je preko dve hiljade, a stizale su uoči decembarskih izbora. Posle pada nadstrešnice u Novom Sadu u novembru 2024. i pokreta koji je iz toga nikao, dolazi 2. oktobar 2025: odjednom 807 škola, mejl s adrese iz Nemačke, otprilike mesec dana pred godišnjicu tragedije — tačno pred vrhunac mobilizacije. I najzad maj i jun 2026: ubistvo na Senjaku i hapšenje načelnika beogradske policije, pa odmah nov talas po školama.

Bezbednosno-politički aparat u Srbiji, pod hroničnim pritiskom legitimiteta, sistematski metaboliše strah — ne nužno tako što ga proizvodi, nego tako što ga, kada se pojavi, ne gasi nego uokviruje, pojačava i koristi. Da zameni pitanje sopstvene čistote pitanjem zaštite, i da demobiliše umorno društvo

Neke od ovih veza deluju jako — oktobar 2025. pred godišnjicu, jun 2026. usred afere koja kompromituje samu policiju. Druge su slabije ili imaju sasvim drugo objašnjenje. Pre nego što obrazac proglasimo dokazom, mora da prođe pošten test.

Obrazac nije ograničen samo na dojave o bombama. U više navrata pred velike proteste i okupljanja javnost je suočavana sa upozorenjima o vanrednim bezbednosnim rizicima. Najupadljiviji primer bilo je privremeno obustavljanje železničkog saobraćaja uz obrazloženje da postoji bezbednosna pretnja i mogućnost postavljene eksplozivne naprave. Da li je pretnja bila stvarna nije tema ovog teksta; tema je politički efekat. Kao i kod školskih dojava, fokus javnosti se u trenutku prebacuje sa razloga zbog kojih se ljudi okupljaju na pitanje bezbednosti, rizika i potencijalne katastrofe. Čak i kada se pretnja pokaže neosnovanom, njen politički učinak već je proizveden: pažnja je pomerena, a osećaj vanrednosti uspostavljen.

Pošten prigovor i zašto je složenije objašnjenje bitnije

Skeptici će reći: Srbija je u krizi bez prekida od 2020, pa kraj svakog talasa uvek možeš da nađeš neku nesreću ili aferu. To je footprint, ne zavera. Tačno je. I više od toga: dojave su prekogranične — istih dana stižu u Sarajevo, Zagreb, Podgoricu — a 2024. je pošiljalac na aerodromu bio dvanaestogodišnjak. Postoji i 2020: ogroman pritisak, korona i nemiri pred Skupštinom, a bez ijednog talasa dojava. To su ozbiljni prigovori i ruše sirovu, zavereničku verziju priče.

Ali tu je i poenta. Složenija verzija je neugodnija od zavereničke. Ne treba nikakav tajni nalog iz ministarstva. Dovoljno je da aparat, kada se strah pojavi sam od sebe, nauči da ga ne gasi — nego da ga uokviri, pojača i usmerava. A to se vidi golim okom: vrh imenuje krivca pre nego što istraga uopšte počne. Ne mora niko da pali vatru da bi se na njoj grejao.

Strah nikad ne radi sam

Jer strah je samo jedna poluga, i sam po sebi tup. Snagu dobija u sadejstvu s ostalima, i vredi ih imenovati — jer poluga koju prepoznaš slabije radi:

• Zarobljeni mediji — kontrola dominantne slike: tabloidi pojačavaju poželjno uokvirivanje, nezavisni glas se utopi u buci. Strah je beskoristan ako neko sme da pita „a ko ima korist?“ na naslovnoj strani.
• Spoljni neprijatelj — pretnji se daje lice — „strane službe“, „obojena revolucija“, strani plaćenici, izdajnici. Unutrašnji bes se preusmeri napolje, a kritika kod kuće postaje nepatriotska.
• Poplava i relativizacija — afera se ne demantuje nego davi u šumi protiv-optužbi i „a šta je s njima“ dok se ne izliže i ispari iz pažnje.
• Selektivni progon i pravo kao oružje — zakon se navlači na protivnika, sklanja sa saveznika. Isti aparat koji „štiti“ istovremeno je i politička batina.
• Ekonomski strah i klijentelizam — zavisnost od državnog posla i strah od otkaza kupuju poslušnost tiše i trajnije od svake pretnje bombom.
• Permanentna kriza — niz vanrednih stanja u nizu, tako da javnost nikad ne sedne u mirno, dosadno preispitivanje vlasti.
• Iscrpljivanje i naučena bespomoćnost — toliko kriza da nastupi umor i osećaj da se ništa ne može promeniti — demobilizacija bez ijednog pendreka.
• Predstava zaštitnika — lider lično „rešava“ krizu pred kamerama i saopštava detalje istrage pre tužilaštva: poruka je da je ishodište bezbednosti jedna osoba, a ne institucija.

Pojedinačno, svaka je poluga osporiva i svaka ima nevino objašnjenje. Zajedno čine mašinu. Strah kreira tražnju za zaštitom; zarobljeni mediji kontrolišu ponudu tumačenja; spoljni neprijatelj daje strahu lice; iscrpljivanje pretvara strah u političku pasivnost; selektivni progon uklanja alternativu. U toj mašini dojava o bombi je sitan, jeftin, gotovo elegantan zavrtanj — pomoćni alat koji u korelaciji s ostalima daje učinak mnogo veći od sopstvene veličine.

Strah kao ventil — i šta od svega ostaje

Najjača teza koja preživi sve gornje ograde nije „šalju bombe“. Ona glasi ovako: bezbednosno-politički aparat u Srbiji, pod hroničnim pritiskom legitimiteta, sistematski metaboliše strah — ne nužno tako što ga proizvodi, nego tako što ga, kada se pojavi, ne gasi nego uokviruje, pojačava i koristi. Da zameni pitanje sopstvene čistote pitanjem zaštite, i da demobiliše umorno društvo. Ventil nije nužno otvoren rukom režima. Ali je aparat naučio da ga ne zatvara onda kada mu odgovara da curi.

Treba reći i šta ovome protivreči, da teza ostane poštena. Nerasvetljene dojave dugoročno ruše poverenje u policiju, ne vraćaju ga — pa „policija šalje dojave da bi vratila poverenje u sebe“ ne drži vodu; verovatni dobitak je skretanje pažnje i demobilizacija, ne obnova kredibiliteta. A poklapanja koja vidimo delom su i artefakt učestalosti: u zemlji u trajnoj krizi, uvek je neka nesreća na dohvat svakog talasa.

Zato pitanje „ko je poslao mejl“ na kraju i nije najvažnije, i možda nikada neće dobiti odgovor. Važnije je nešto što već možemo da vidimo: da se društvo može voditi tako što  se upravlja strahovima, i da je prepoznavanje akutnih poluga jedina stvarna odbrana.

Savremeno upravljanje strahom ne zahteva ni da građani u potpunosti poveruju u zvaničnu priču. Dovoljno je da ne budu sigurni. Između poverenja i neverice postoji prostor sumnje, a upravo je taj prostor politički najkorisniji. Čovek koji ne zna kome da veruje ređe se organizuje, ređe deluje i češće ostaje kod kuće. Zato je proizvodnja neizvesnosti često jednako vredna kao i proizvodnja samog straha.

Strah koji prepoznaš počinje da radi slabije. A sumnja koju naučiš da ispituješ prestaje da bude sredstvo upravljanja. To je, na kraju, i jedini dobar razlog da se ovakav tekst napiše — ne da imenuje krivca, nego da čitaocu vrati pitanje koje mu je strah oduzeo.

Napomena: ovo je esej koji otvara pitanja i zauzima stav o tome čemu strah služi; ne tvrdi da je bilo koje imenovano lice autor dojava o bombama. Istorijski primeri i hronologija događaja u Srbiji javno su poznati i preuzeti iz izveštavanja mejnstrim i nezavisnih medija; istorijske atribucije razvrstane su po dokaznom statusu (dokazano/sporno).