„Vostani, Serbije! Davno si zaspala, u mraku ležala; sada se probudi, i Serblje vozbudi!”
Tako je 1804. godine pisao Dositej Obradović.
Sloboda je najveće bogatstvo jednog naroda. Bez nje nema dostojanstva, nema pravde, nema države vredne poštovanja.
Mir i stabilnost jesu vrednosti. Ali nisu zamena za slobodu, niti opravdanje za nepravdu. Njihova prava mera nije koliko dugo jedna vlast traje, već koliko je čovek pod njom slobodan.
Dug prema precima ne vraća se govorima, vencima i zakletvama. Vraća se onim što ostavljamo deci. A sloboda je najveće nasledstvo koje im možemo ostaviti
Decenijama slušamo o miru i stabilnosti. Ali čijem miru? Čijoj stabilnosti?
Ako je vlast korumpirana, njena stabilnost znači dugovečnost korupcije. Ako je organizovani kriminal zaštićen, svaki novi dan takve stabilnosti donosi mu više novca, više moći i dublji uticaj na državu.
Organizovanom kriminalu nije neophodan haos. Mnogo mu više odgovara predvidiv sistem u kojem zna kome može da se obrati, od koga može da očekuje zaštitu i ko neće postavljati pitanja.
Korupciji je potrebno vreme. Kriminalu je potrebna zaštita. A i jednima i drugima potrebne su institucije koje će, umesto da služe zakonu, služiti moćnicima.
Tada se istrage razvlače, predmeti zastarevaju, a odgovornost nestaje među pečatima i potpisima. Korupcija dobija vreme da raste, kriminal prostor da se širi, a nepravda postaje svakodnevica.
Najteže je, međutim, kada nepravda prestane da bude sramota. Kada se položaj zameni za zaslugu, bogatstvo za čast, a lažni patriotizam za ljubav prema otadžbini.
Tada stihovi Vladislava Petkovića Disa, napisani još 1910. godine, u pesmi „Naši dani”, dobijaju uznemirujuću savremenost:
„Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.”
I koliko god puta ponovili reči mir i stabilnost, one ne mogu oprati nepravdu.
Nijedna vlast nema pravo da sopstveni opstanak izjednači sa opstankom države. Srbija nije nastala njihovim dolaskom, niti će nestati njihovim odlaskom.
Ovu zemlju nisu stvarale političke partije. Nijedna vlast je nije nasledila. Njena istorija je starija od njihovih funkcija, a njeno dostojanstvo veće od njihovih privilegija.
Jer temelji ove zemlje nisu postavljeni političkim obećanjima, već žrtvama generacija koje su je stvarale i branile.
Đura Jakšić je u „Otadžbini” pisao:
„Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog…”
I završio rečima:
„Otadžbina je ovo Srbina!”
Na zemlji koja je tolikom krvlju plaćala slobodu, čovekovo dostojanstvo mora biti svetinja.
Žrtva predaka ne obavezuje nas na pokornost, već na uspravnost. Nema te vlasti, tog položaja ni tog bogatstva pred kojim slobodan čovek mora da pogne glavu.
Aleksa Šantić kaže:
„No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi –
Bog je slobodu dao za čovjeka.”
Ali sloboda nije samo dar koji smo primili od predaka. Ona je i dug prema potomcima. Između onih koji su bili pre nas i onih koji će doći posle nas stoji odgovornost naše generacije.
Jovan Jovanović Zmaj je u „Svetlim grobovima” ostavio zavet:
„Gde ja stadoh – ti ćeš poći!
Što ne mogoh – ti ćeš moći!
Kud ja nisam – ti ćeš doći!
Što ja počeh – ti produži!
Još smo dužni – ti oduži!”
Zar smo ih čitali samo da bismo ih citirali? Zar su nam njihove reči ostavljene samo za divljenje, a ne i kao zavet po kojem treba živeti?
Dug prema precima ne vraća se govorima, vencima i zakletvama. Vraća se onim što ostavljamo deci. A sloboda je najveće nasledstvo koje im možemo ostaviti.
Sloboda nije samo dar koji smo primili od predaka. Ona je i dug prema potomcima. Između onih koji su bili pre nas i onih koji će doći posle nas stoji odgovornost naše generacije
Dositejev poziv na buđenje nije ostao u 1804. godini. On se obraća i nama. Samo što mi danas imamo mogućnost da svoju slobodu branimo glasom, a ne oružjem.
Zato ne dozvoli da se istorija tvoje zemlje piše bez tebe.
Ustani, Srbijo, dostojna svoje istorije!
Vostani, Serbije!
