Ako ti je potrebna kampanja da bi znao za koga ćeš glasati, spadaš u ono što se, u starogrčkom originalu zvalo idiotes: nesposoban za obavljanje javne službe. Ili, prema Klajnu i Šipki – “pripadnik nižeg sloja naroda koji nije upućen u javne poslove”. A može i ono pežorativno – idiot. Dakle, ako ti treba kampanja, onda si uistinu idiot.
Živeći u zemlji suspendovane demokratije, ti si, svakako, idiot. Kao i ja, kao i svi. Idioti su i oni koji upražnjavaju zloupotrebljenu moć, misleći o sebi kao o “vlasti”. Oni bi trebalo da se bave upravom. Za to nisu sposobni. Da jesu, uprava im ne bi izgledala ovako kako izgleda. A izgleda jezivo loše: stalno ih neko potresa, stalno moraju da raspisuju taktičke ili prinudne izbore, neprestano su, jadni, na udaru zaklanih ostataka kritičke javnosti, ma koliko se, bidni, trudili da zatru kritičku javnost. Nisu, dakle, svi idioti. Samo oni kojima je, rekoh li, potrebna kampanja da bi videli gde to žive.
Ali, idiot ne razume da je opoziciono delovanje jedno, a kritičko mišljenje nešto posve drugo. On, idiot, naime – polazi od sebe: ako kritikujem, činim to sigurno zato što žudim za vlašću. A ne zato što mislim da nešto može bolje
Svestan sam da će me polit-analitičarski bašibozuk i pripadajući polit-market strukovnici ismejati zbog gornjih navoda. No, njih, svakako ne treba slušati: da nešto znaju, ne bi ovo sve izgledalo tako kako izgleda, ne bi njihovi kandidati, puleni, favoriti tako lako ćerdali svoje političke stečevine. Oni su deo iste idiotske koterije. Od tog leba jedu. Pa je tako i sa onim pobočnim, tzv. “korisnim idiotima”. Recimo onima koji su se razočarali u opoziciju. Na stranu što je srpska opozicija najlakša meta za odstrel, kastigovana upornim – idiotskim – radom onih koji vrše upravu. Idiotizam potonjih dokazan je činjenicom da nisu primetili šta se dešava oko njih, tako usredsređeni na uništavanje opozicije i kritičkog mišljenja. Uzgred – to nije ista stvar. Ali, idiot ne razume da je opoziciono delovanje jedno, a kritičko mišljenje nešto posve drugo. On, idiot, naime – polazi od sebe: ako kritikujem, činim to sigurno zato što žudim za vlašću. A ne zato što mislim da nešto može bolje. Nerazumevanje tog jednostavnog društvenog instituta, javne kritike uprave, još jedan je dokaz idiotizma. Jer je i posredni i neposredni dokaz nesposobnosti da se obavlja javna funkcija. Idiotes, dakle.
Ako ti, dakle, treba kampanja da smisliš koga ćeš delegirati u organe uprave, kome ćeš predati onaj deo ličnog suvereniteta neophodan da budeš deo zajednice, onda, što bi rekla Nadežda Milenković – nisi. Nisi sposoban za javne poslove, što glasanje, nesumnjivo jeste, makar se, paradoksalno, obavljalo u samoći glasačkog mesta zaštićenog od tuđeg pogleda, bar nominalno. Oba njena slogana, “Ili jesi, ili nisi”, kao i onaj ključni i najtačniji “Ako vam je dobro, onda ništa”, jedan za neku tekućinu, drugi za medijsku tvorevinu, i dalje predstavljaju najviše domete uvida u etičko-političku prirodu ovdašnjeg građanina. Tebe, tebe, prijatelju, na tebe mislim. A ti misli na sebe i o sebi. Ako nisi – idiot.
Pa, ipak, kampanje su tu. Njihova je svrha najpre obaveštavanje, ono osnovno. Ko je, kojim nesrećnim, slučajem služio vojsku, zna koliki je procenat idiotluka u prosečnoj mikro-zajednici zvanoj četa ili baterija. I zašto je toliko puta potrebno ponoviti neke osnovne radnje, usmerene na elementarnu bezbednost onih koji će dobiti oružje u ruke. Ko je, bidan, morao ići i u osnovnu i u srednju školu, pa ne-daj-bože i na fakultet, zna zašto je srednji nivo obrazovanja tako nizak. Ko je, žalosno, boravio duže od sedam dana u bolnici, zna šta su ljudi u stanju sebi učiniti, uprkos lekarima i medicinskom osoblju, što iz straha, što iz neznanja. A to su, strah i ignorancija, braća rođena.
Kampanje su tu i da podsete šta su oni koji bi i dalje da drže vlast dosad činili. Oni će reći da je sve bilo fantastično, a ako nešto baš i nije, onda će sigurno biti – samo mu dajte još četiri godine. Da je reč o bedastoći, dovoljan je Branislav Nušić, “Narodni poslanik” ili “Gospođa ministarka”, “Protekcija” ili “Vlast”. Da je to pusta priča, valjda zna svaki – idiot. Bilo i na te-veu.
Vladajuća partija, uopšte ne učestvuje u kampanji, sudeći po onom najuočljivijem u javnom prostoru, bilbordima. Nigde njenog imena. Nigde lica. Tek jedna figura u tzv. amerikenu (naziv za filmski plan u kojem figuru vidimo od kolena naviše). Bez slogana vrednog pamćenja
Pretendentima na obavljanje uprave, kampanja u suspedovanoj demokratiji – a to znači: monopol nad javnim informisanjem, pored ostalog – neophodna je da bi se uopšte čulo za njihovo postojanje.
I to je sva svrha kampanje.
Bivajući izolovan od sadašnje izborne kampanje, što odsustvom iz zemlje, što zdravstvenim razlozima, a sa odavno stečenim imunitetom na kampanjstvo bilo koje vrste – otud, uostalom, ovaj tekst – a kad se konačno obretoh u njenom jeku i epicentru, bejah zatečen: najpre, vladajuća partija, uopšte ne učestvuje u kampanji, sudeći po onom najuočljivijem u javnom prostoru, bilbordima. Nigde njenog imena. Nigde lica. Tek jedna figura u tzv. amerikenu (naziv za filmski plan u kojem figuru vidimo od kolena naviše). Bez slogana vrednog pamćenja. Ogoljeno do beline na kojoj se kočopere nenadahnuto ime – nejasno čega? – i jedan broj. Teškom mukom napabirčeni, po ćoškovima raskrsnica skutreni nevoljnici iza štandova, tu se još i nađe stranačko ime. Ali, nema prštećeg entuzijazma. Samo vapaj: pustite nas još malo. Nismo završili posao.
Onda, ono jedno lice, večito, na crvenoj pozadini, frontmen stalnih partnera u upravi. Skromno. Kao i dometi, uostalom. Ogoljeno, opet, ovaj put samo na osnovno: još malo biti blizu izvora novca i moći.
Sve je nekako – “još malo”.
Javni prostor otškrinut za opoziciju, podseća na nešto što je više bilo navika, nego istinska demokratska normalnost. Prelaka meta za kritiku, u mom haustoru nismo tako učili: ko leži na asfaltu, njega se ne šutira nogama.
Taj entuzijazam je ono što podseća na politiku, kao javnu, i bar nominalno, časnu ljudsku delatnost, usmerenu na društveni boljitak. Jer, a to smo ovde već utvrdili: to je to paralelno društvo koje, iako prinuđeno da se uključi u tokove skrajnute društvenosti, i dalje obavlja svoju misiju ozdravljenja u kojem smo mi, ostali, dokazani idioti, onoliko učesnici, koliko smo se svog idiotizma spremni otresti da im u tome ne odmognemo
Jedini je vidljivi entuzijazam kod onih koji su do izbora, svojim upornim činjenjem i doveli. Mada bi se polit-analitčki bašibozuk baš sad uskopistio. Ali, šta oni znaju o politici? Pokazali su.
Taj entuzijazam je ono što podseća na politiku, kao javnu, i bar nominalno, časnu ljudsku delatnost, usmerenu na društveni boljitak. Jer, a to smo ovde već utvrdili: to je to paralelno društvo koje, iako prinuđeno da se uključi u tokove skrajnute društvenosti, i dalje obavlja svoju misiju ozdravljenja u kojem smo mi, ostali, dokazani idioti, onoliko učesnici, koliko smo se svog idiotizma spremni otresti da im u tome ne odmognemo. U tom društvu, paralelnom, ali dominirajućem iako lišenom uobičajenih mehanizama moći, učestvuješ toliko koliko je tvoje glasačko pravo.
Ako ti je potrebna kampanja da bi znao za koga ćeš glasati… vidi početak ovog teksta.
