Ako ovih dana čujete da se u nečijem špajzu otvara sajam knjiga, nemojte se iznenaditi. Sajmovi niču na svakom ćošku: u knjižarama, magacinima, tržnim centrima, na internetu, u prolazima i dvorištima. Izgleda da je dovoljno imati nekoliko polica, nešto knjiga i popust od dvadeset odsto pa se proglasiti organizatorom sajma. Ako ovako nastavimo, uskoro ćemo imati više sajmova nego knjižara.
Neko će reći: divno! Knjiga je konačno svuda. Zar nismo upravo to želeli?
Jesmo. Ali postoji razlika između dostupnosti knjige i obezvređivanja Sajma knjiga. Nije svaka prodaja sajam, kao što nije svako okupljanje festival, niti je svaki (raz)govor kulturni događaj. Inflacija naziva obično je pouzdan znak deflacije vrednosti.
Deluje tužno što smo veliku kupolu Hale 1 – simbol Beogradskog sajma, kojim smo se ‘do juče’ ponosili, bacili u (građevinsku) prašinu. Rastrošili smo veliki Beogradski sajam pretvarajući ga u mnoštvo malih, uglavnom prodajnih akcija. Instituciju – u trgovačku priliku. A susrete izdavača, pisaca, prevodilaca, bibliotekara i čitalaca – u popust do isteka zaliha.
Ova epidemija sajmova nije uzrok krize, nego jedan od njenih simptoma. Kada se izgubi središte, periferija počinje da glumi centar. Kada se obruši institucija, njeno ime zaposeda se za slobodniju upotrebu. Nestaje poštovanje njene monumentalnosti i jedinstva različitosti – što je neprocenjiva baština sedamdesetogodišnjeg trajanja jedne izuzetne evropske, balkanske, jugoslovenske i beogradske kulturne manifestacije. A kada se javna kulturna vrednost zameni tržišnom, sve što se može prodati dobija pravo da bude predstavljeno kao kulturni značaj i kulturni događaj.
Sajam nas je činio većim
Ko pamti Beogradski sajam knjiga iz osamdesetih godina, pamti i posebno osećanje ulaska u ambijent sveta ideja. Izlazili smo iz hala ‘za dva broja veći’, ispunjeni radošću susreta s ljudima koje cenimo, piscima kojima se divimo, knjigama koje ozareni otkrivamo. Bilo je to mesto na kojem se osećalo da pripadamo mnogo širem kulturnom prostoru od onoga koji određuju državne granice.
Danas se sve češće stiče utisak da su izdavači na tom istom mestu postali suvišni. Naravno, dobrodošli su kao korisnici izložbenog prostora. Kao zakupci kvadrata. Kao uredne platiše. Ali ne nužno i kao ravnopravni učesnici u odlučivanju.
Uklanjanjem tragova jugoslovenstva iz kompleksa Beogradskog sajma, zatvoreno je još jedno istorijsko poglavlje. Čini se da su se stekli svi preduslovi da se naredne godine svečano otvori Prvi srpski sajam letećih knjiga
A upravo su izdavači stvorili Sajam knjiga. Ko bi drugi.
Prvi jugoslovenski Sajam knjiga održan je 1956. godine u Zagrebu, a već naredne godine u novoizgrađenom kompleksu Beogradskog sajma. Bio je to izraz društva koje je modernizaciju razumelo kao zajednički razvoj industrije, obrazovanja, nauke i kulture. Knjiga nije bila samo roba. Bila je sredstvo obrazovanja, društvenog napredovanja, međunarodne razmene i kulturne emancipacije. Simbolički, ta sedamdesetogodišnja epopeja upravo se završava. Uklanjanjem tragova jugoslovenstva i iz kompleksa Beogradskog sajma, zatvoreno je još jedno istorijsko poglavlje. Čini se da su se stekli svi preduslovi da se naredne godine svečano otvori Prvi srpski sajam letećih knjiga. U Surčinu. Time bi, kad bismo se šalili, bila otklonjena kriza Beogradskog sajma knjiga nastala 2025. godine, ali ona i dalje traje i – neće biti rešena.
Kako je izdavač ‘prerastao’ u izlagača
Nije zgoreg ponoviti, posebno za mlađe, da se posle raspada Jugoslavije i tokom ekonomske transformacije devedesetih i dvehiljaditih, izdavaštvo temeljno promenilo. Velike društvene kuće uglavnom su nestale, privatni izdavači preuzeli su najveći deo produkcije, a tržište postalo osnovni uslov opstanka.
Ta promena nije morala da oslabi Sajam. Naprotiv, pružala je priliku da se izgradi novi dogovor između privatnog izdavačkog preduzetništva i javnog kulturnog interesa.
Umesto toga, postepeno je prevladavala logika zakupa, prodaje ulaznica, neposredne rentabilnosti i komercijalne iskorišćenosti prostora. Programi unapređenja profesije, međunarodna razmena, prevodilačka saradnja, razvoj čitalačke publike i bibliotečka politika, medijski tretman knjige, sve teže su dolazili u prvi plan. Nije problem u tržištu. Bez prodaje knjiga nema održivog izdavaštva. Problem nastaje kada tržište od neophodnog uslova opstanka postane jedino merilo (kulturne) vrednosti.
Odbor Sajma knjiga, a posebno urednik programa, imali su zadatak da obezbede i svojim stručnim autoritetom ne dopuste da Sajam knjiga bude samo trgovinska manifestacija, već pre svega da ima kulturnu, profesionalnu i društvenu funkciju. Kada se te funkcije razdvoje, a prodaja proglasi najvažnijom, menja se sama priroda manifestacije.
Odgovor na potiskivanje
Izdavački bojkot 2025. godine bio je snažno obeležen društvenim okolnostima i odlukom da se Sajam održi u terminu koji obuhvata 1. novembar, godišnjicu tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu. Pitanje termina postalo je pitanje društvene odgovornosti.
Godine 2026. sukob je dobio jasniju institucionalnu i ekonomsku dimenziju. Među razlozima za izostanak brojnih izdavača navedeni su njihovo isključivanje iz odlučivanja, visoki troškovi učešća, nezadovoljstvo organizacijom i pad posete.
Prema objavljenim podacima, Sajam je 2024. imao 203.350 posetilaca, a 2025. godine 134.750 – približno trećinu manje. Takav pad ne može se pripisati samo bojkotu, ali pokazuje koliko je manifestacija postala nepopularna i s opadajućim kulturnim važenjem.
Organizator je pokušao da ublaži finansijski pritisak popustom na cenu izložbenog prostora. Međutim, deset odsto niža zakupnina ne samo što nije rešavala pitanje profesionalnog dostojanstva, već je učvrstila uverenje čak i grupe onih koji su pokušali da se ‘nagode’ s upravom Sajma.
Ali iza tih neposrednih razloga stoji mnogo ozbiljnije pitanje: ko ima pravo da odlučuje o instituciji čiji sadržaj stvaraju izdavači?
Prema objavljenom sastavu Odbora Sajma knjiga za 2026. predstavnici izdavačkih udruženja nisu uključeni kao predstavnici svoje profesije. Time je narušena istorijska veza između organizacije Sajma i zajednice koja ga je osnovala i decenijama razvijala.
Nije reč o nekoliko stolica za odborskim stolom. Reč je o statusu izdavača.
Da li je izdavač partner u oblikovanju kulturne politike ili klijent organizatora? Da li ima pravo glasa ili samo obavezu plaćanja? Da li je stvaralac javne vrednosti ili korisnik komercijalne usluge?
Bojkot je odgovor na takvo potiskivanje. On, međutim, nije bez cene. Cenu su platili ne samo izdavači, nego i čitaoci. Morali smo da se osvrnemo i na zapostavljene a odane čitaoce koji ostaju uskraćeni za susrete s mnogim izdavačima i autorima. Posebno oni iz manjih sredina, kojima je Beogradski sajam bio jedinstvena prilika da na jednom mestu upoznaju raznovrsnu izdavačku produkciju.
Zato bojkot ne sme ostati samo prazno mesto u hali. Njegov smisao nije da dokaže kako se Sajam može održati bez izdavača, nego da pokaže kako izdavači mogu stvarati kulturni život i bez administrativno-političke ucene.
Tu počinje važniji deo priče.
Naš sajam i ne:Sajam
Dva oktobarska gerilska događaja, Naš sajam i ne:Sajam, predstavljaju više od alternativnih prodajnih manifestacija. Oni su kao i prolećni Đački sajam u 16 gradova Srbije, pokušaji da se promeni sama logika okupljanja.
U dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, u prostoru snažne akademske i pobunjeničke simbolike, knjige su se našle tamo gde im je prirodno mesto: među studentima, profesorima, piscima, umetnicima i građanima.
Izbor tog prostora nije slučajan. Univerzitet i izdavaštvo pripadaju istoj porodici institucija koje proizvode, proveravaju i prenose znanje. Kada se nađu zajedno, oni podsećaju da sloboda mišljenja nije ni profesionalna privilegija ni politički poklon.
Naš sajam pokazao je da se izdavači mogu okupiti oko zajedničkog javnog cilja, a festival ne:Sajam otvorio je mogućnost mreže mikrodogađaja – drugačijeg (ne:Bitefovskog) povezivanja knjiga, razgovora, umetničkih programa i čitalaca.
Njihova snaga nije u tome što oponašaju veliki Sajam u manjem prostoru. Naprotiv, njihova prednost je u tome što odbijaju da budu njegova umanjena kopija.
U dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, u prostoru snažne akademske i pobunjeničke simbolike, knjige su se našle tamo gde im je prirodno mesto: među studentima, profesorima, piscima, umetnicima i građanima
U njima se knjiga ne pojavljuje samo kao predmet kupovine, nego kao povod za susret. Čitalac nije prolaznik kojeg treba pretvoriti u kupca, već sagovornik. Izdavač nije zakupac, nego domaćin. Program nije dekoracija prodaje, nego razlog okupljanja.
Ipak, ne treba mešati pobunu s gotovim institucionalnim rešenjem. Jedan vikend ne može zameniti sedam decenija. Za trajnu alternativu potrebni su organizacija, sredstva, međunarodne veze, profesionalni programi i kontinuitet.
Ali nešto je već dokazano: izdavačka zajednica nije osuđena da čeka dozvolu da bi postojala.
Najvažniji rezultat ovih događaja možda nije broj prodatih knjiga, nego broj ljudi koji su se prepoznali u zajedničkoj nameri. U vremenu kada se javni prostor sužava, samo okupljanje postaje društveni čin.
Izbori za budućnost
Oktobar je postao mesec neobičnih izbora. Biramo gde ćemo kupiti knjige, s kim ćemo se šetati ulicom, čiju ćemo reč slušati, kojim medijima ćemo pokloniti poverenje, gde ćemo ćutati… Ali iza tih izbora stoji jedan poseban: kakvu budućnost želimo za (beogradski) Sajam knjiga i izdavaštvo?
Prvu mogućnost prepoznajemo u sve prisutnijoj inerciji da se (beogradski) Sajam knjiga razvija kao ‘biznis’ okupljanje pod administrativnom kontrolom, sa izdavačima u ulozi zakupaca, čitaocima u ulozi potrošača i uspehom koji se meri isključivo prometom.
Druga bi mogla biti unapređenje (beogradskog) Sajma kao javne kulturne institucije, s profesionalnom autonomijom, odgovornim upravljanjem, međunarodnom saradnjom, dostupnošću publici i jasnom obrazovnom i društvenom misijom.
Treća mogućnost već se nazire kroz festivalske modele Đački sajam, Naš sajam i ne:Sajam: razvoj pluralne izdavačke infrastrukture, povezane s udruženjima pisaca, udruženjima prevodilaca, univerzitetima, bibliotekama, knjižarama, nezavisnim kulturnim organizacijama i lokalnim zajednicama.
Ovi modeli se ne moraju međusobno isključivati. Veliki međunarodni Sajam i manji nezavisni događaji mogu se izvrsno dopunjavati. Ali samo ako razjasni da izdavači nisu statisti u sopstvenoj profesiji.
Budući status izdavača zato postaje jedno od ključnih pitanja kulturne politike. Hoće li biti svedeni na distributere sadržaja, zavisne od političke volje, hranitelje trgovinskih lanaca i digitalnih platformi? Ili će zadržati pravo da uređuju, biraju, rizikuju, otkrivaju nove autore, štite raznolikost i učestvuju u oblikovanju javnog života? U doba algoritama i veštačke inteligencije, kada se vidljivost sve više kupuje, a kulturna vrednost knjiga potiskuje manipulativnim preporukama, ta razlika postaje još važnija.
Možda će nam jednog dana neko objasniti da Sajam knjiga nikada nije ni bio toliko važan! Da je zemljište bilo vrednije, da su hale bile zastarele, da su izdavači bili nezadovoljni, da su čitaoci ionako prešli na internet… Da se svet promenio i da je sve to bilo neizbežno!
Ali institucije retko nestaju odjednom. Najpre im se oduzima uticaj, zatim smisao, potom prostor. Na kraju ostanu samo ime i varljivo sećanje.
Zato nije najvažnije pitanje gde će se sledeće godine održati Sajam knjiga. Važnije je hoće li se na njemu još prepoznavati slobodna i aktivna profesionalna izdavačka zajednica, kulturna raznovrsnost i pravo građana da učestvuju u oblikovanju javnog života.
„Đački sajam“, „Naš sajam“ i „ne:Sajam“ nisu niti konačni, niti jedini odgovori. Oni su važni zato što su njihovi tvorci odbili da prihvate da odgovora nema.
