Šta povezuje muziku koja je nastajala na ulicama Nju Orleansa sa slojevitom muzičkom tradicijom Balkana? Za džez muzičara Vladimira Maričića odgovor nije u egzotici, niti u pokušaju da se dve različite tradicije na silu spoje. Kao neko ko već tri decenije istražuje njihove dodirne tačke, sada je svoje iskustvo, znanje i metod pretočio u knjigu Balkan džez – vodič za kreativno istraživanje muzike u izdanju Lagune.
„Tačnije, bavim se povezivanjem elemenata balkanske tradicionalne muzike s rečnikom džez improvizacije“, priča Maričić, podsećajući da je Duško Gojković još 1966. snimio album Swingin’ Macedonia, na kojem je bila i obrada pesme Kad ja pođoh na Bembašu. Posle njega istom temom, na različite načine, bavili su se Lala Kovačev i Jovan Maljoković.
Vladimir Maričić je do sada snimio 13 albuma autorske muzike, a na većini su kompozicije upravo iz tog kruga interesovanja. Originalnost je tražio u spoju muzike svog naroda s jezikom džez improvizacije, ali vremenom je shvatio da njegova poruka nije baš najbolje shvaćena ni među kolegama džez muzičarima, ni kod stručne publike.
„Tada sam odlučio da napišem instrukciono-edukativnu knjigu u kojoj ću detaljno objasniti svoj metod spajanja ovako različitih tradicija.“ Istražujući po principu – uzmi od jednog malo ritma, od drugog melodiju, dobio si novu muziku, došao je do zaključka da postoje tačno određena mesta na kojima se različite muzičke tradicije mogu sresti: „Otkrio sam da se elementi ovako različitih muzičkih stilova mogu spajati samo u određenim dodirnim tačkama. Ceo svoj trud sam ulagao u pronalaženje tih tačaka sličnosti ili čak podudarnosti.“
To je i razlog zbog kojeg Balkan džez nije knjiga o pukom pozajmljivanju egzotičnih elemenata iz balkanske muzike. Maričića mnogo više zanima šta se događa kada se tradicionalni materijal dovoljno dobro poznaje da bi mogao da postane deo novog muzičkog jezika. Jer problem s balkanskom tradicionalnom muzikom, smatra on, nije samo u tome što je nedovoljno poznata svetu, nego što je često zatvorena u prostor folklora, dok se njena mogućnost da postane materijal za savremeno stvaranje nedovoljno koristi.
„Ono što je nekad bila egzotika, danas je sve više neka vrsta pravila.“ Govoreći o novoj generaciji džez muzičara u Srbiji, sve više njih razume koliko je važno eksperimentisati sa srpskom muzičkom tradicijom i uključivati je u autorski rad. Sličnu tendenciju vidi i među kompozitorima klasične muzike. Ali otpor i dalje postoji: „Još je problem to što je za jedan broj naših džez muzičara kombinovanje elemenata balkanske tradicionalne muzike sa džez improvizacijom neka vrsta stigme. I danas, kada u svom izvođenju upotrebim ornamentiku srpske tradicije, dobijam podsmeh od svojih kolega.“
Da bismo uopšte bili vidljivi, država bi morala da nam pomogne, ali uz naše stručno vođenje. Na prvom mestu potrebna nam je politička volja
Ipak, ne misli da taj podsmeh znači da oni ne cene ono što radi, nego što nisu spremni da isti spoj prihvate u sopstvenom interpretiranju. Zato je njegov stav prema strogoj podeli na „džez je džez, a etno je etno“ veoma oštar: „Ja sam se tvrdo suprotstavio takvom stavu jer je to jedna vrsta intelektualnog eskapizma.“
Zanimljivo je i to da je podstrek za drugačiji odnos prema tradiciji često dobijao od kolega iz inostranstva. Oni balkansku muziku vide kao bogatu i nepresušnu mogućnost za improvizaciju, dok je kod domaćih muzičara, kaže, često prisutna upravo suprotna logika – da te dve muzičke vrste treba strogo razdvojiti. Za Maričića je to propuštena prilika. Napominje da ako već imamo ogromno tradicionalno nasleđe, pitanje je kako ga prevesti u savremeni muzički jezik, a da ne nestane ono što ga čini autentičnim. Njegov odgovor nije vraćanje tradicije u prošlost, već njeno novo čitanje: „U Srbiji postoji mnogo kulturno-umetničkih društava koja se bave očuvanjem tradicionalne muzike i izraza. Nema potrebe da se baš svi bavimo time.“
Džez u toj priči dobija ulogu svojevrsnog medijuma. Veruje da upravo preko njega balkanska muzika može da dopre do publike koja ne poznaje ovdašnje melodije, ritmove i običaje. Objašnjava to jednostavnim primerom: „Kada bih otišao u Tokio i počeo kao ulični svirač da izvodim srpsku tradicionalnu muziku, ljudi bi bili iznenađeni, nekima bi se možda dopalo, ali do njih ne bi doprlo na isti način kao kada bih svirao džez. Ako svirate džez sa akcentom srpske muzičke tradicije, ljudi će vas razumeti.“
U svojoj knjizi zato ne govori samo o ideji spajanja, već ulazi u samu strukturu muzike – ritam, skale, improvizaciju. Prvobitno ju je namenio kolegama džez muzičarima, domaćim i stranim, koji žele da prošire svoje znanje, ali i da svom stilu sviranja i improvizovanja daju „notu“ ekskluzivnosti i autentičnosti. Istovremeno, smatra da bi deo tog znanja mogao da postane i deo opšteg muzičkog obrazovanja. Poziva se i na rad profesora Miodraga Vasiljevića, koji je detaljno opisao specifikum tradicionalne muzike Srbije i Balkana. Za njega, knjiga Balkan džez treba da postane nešto više od autorskog projekta, odnosno potrebno je i institucionalno zaleđe. Želi da se u Srbiji osnuje poseban muzički institut ili akademija koja bi se bavila proučavanjem i zaštitom srpske tradicionalne muzike i muzičkog kulturnog nasleđa. Podseća da Bugarska ima čak dve takve akademije. Sadašnji odsek za džez na Muzičkoj akademiji u Beogradu, mogao bi da bude samo početak te priče. Sledeći korak bilo bi osnivanje džez akademije koja bi imala i odsek za Balkan džez. Jer, ističe Maričić, nije to samo zato što Balkan ima autentičnu muziku, već što svet nema jasnu predstavu šta se pod njom podrazumeva.
„Ne možemo očekivati da nas svet prepozna ako ne prepoznamo sami sebe. Kada se kaže flamenko, bossa nova ili salsa, većina ljudi zna sa kojim narodima, kulturama i zvukom ih povezuje. Kada se kaže muzika Balkana, prepoznavanje je mnogo sporadičnije.“
I tu se priča o jednoj muzičkoj tehnici pretvara u kulturnu politiku. Maričić naglašava da spoj balkanske tradicionalne muzike i rečnika džez improvizacije treba institucionalizovati i dovesti na nivo ozbiljnog istraživanja. Balkan džez po njemu ima potencijal i za međunarodnu zaštitu, uključujući UNESCO, ali pre toga mora da postoji ozbiljan istraživački i institucionalni okvir. Posebno upozorava na opasnost da balkanska muzika bude samo još jedna egzotična etiketa na svetskom tržištu.
Govoreći o world music sceni, tvrdi da se prostor za istočnoevropsku muziku vremenom sužavao, dok su dominantne postale muzika Afrike, Azije i drugih bivših kolonija velikih evropskih sila: „Istovremeno, kod nas je world music ponekad poslužio kao prostor za improvizaciju onima koji nisu prošli ozbiljan džez trening. To dodatno zbunjuje publiku koja po definiciji nije u stanju da razlikuje jedno od drugog.“
Zato insistira na znanju, istraživanju i jasnom razlikovanju između ozbiljnog rada na spoju tradicije i džeza i pukog pozajmljivanja egzotičnih elemenata. A onda dolazi do onoga što možda i jeste najšira ideja njegove knjige – da Balkan džez ne mora da pripada jednoj naciji: „Neko je skoro izjavio da je muzikologija jedina internacionalno poštena nauka jer je povlačenje bilo kakvih granica u sferi tradicionalne muzike besmisleno. Ja sam svoju knjigu upravo iz tog razloga nazvao Balkan džez.“
Za njega insistiranje na različitostima na Balkanu prečesto postaje razlog za nove sukobe, dok bi insistiranje na sličnostima moglo da bude suprotno tome: „Kod nas na Balkanu ispada da su sličnosti ogromne i očigledne, ali da se svi ponašaju kao da ne vide slona u apoteci i kopaju jedni drugima oči zbog one dve, tri stvari u kojima nismo baš identični.“
I dok se Balkan međusobno ubeđuje u razlike, u očima Zapada, kaže Maričić, svi smo često samo Balkanci. U tome vidi i jedan od problema zbog kojih ovdašnji muzičari teško dolaze do evropskih scena. Dodaje da evropski džez festivali čuvaju svoje scene, a nastup umetnika često zavisi od finansijske podrške države iz koje dolaze. Kao primer navodi skandinavske muzičare, koji imaju snažnu državnu podršku, dok Srbija to ne nudi.
Problem s balkanskom tradicionalnom muzikom nije samo u tome što je nedovoljno poznata svetu, nego što je često zatvorena u prostor folklora, dok se njena mogućnost da postane materijal za savremeno stvaranje nedovoljno koristi
„Da bismo uopšte bili vidljivi, država bi morala da nam pomogne, ali uz naše stručno vođenje. Na prvom mestu potrebna nam je politička volja.“ Smatra da bi kultura morala da dobije mnogo ozbiljnije mesto u državnoj strategiji, posebno u procesu evropskih integracija. Podseća na mogućnosti koje bi mogla da pruži kulturna razmena preko Ministarstva spoljnih poslova, ali i insistira na donošenju strategije kulturnog razvoja Srbije za narednih deset godina: „Kada bismo to imali, kulturni programi koji su internacionalno prepoznati i priznati imali bi ozbiljno mesto.“
Njegova knjiga već ima priznanje Nacionalnog komiteta Srbije za UNESCO, što vidi kao važnu referencu. Ali za njega ni to nije završetak, već predlaže osnivanje muzičkog centra koji bi, po uzoru na Filmski centar, finansirao muzičke projekte međunarodnog kvaliteta. Država bi, smatra, mogla i poreskim olakšicama da podstakne privatni sektor da ulaže u projekte od nacionalnog značaja. Iza svih tih predloga, međutim, stoji ista ideja sa kojom je i počeo – nije dovoljno imati tradiciju ako ne znamo šta ćemo s njom.
Vladimir Maričić kaže da bismo, pre nego što Balkan džez zaista postane svetska baština, morali da promenimo odnos prema sopstvenoj kulturi: „Postoji jedna senka provincijalnog duha u našem odnosu prema sopstvenoj kulturi i njenoj specifičnoj težini na internacionalnom planu. Često preterano glorifikujemo neke strane umetnike, dok naše potcenjujemo i unapred otpisujemo. Ne da budemo arogantni, već da prestanemo da se unapred izvinjavamo zbog onoga što imamo. Nas drugi vide vrlo često onako kako se sami predstavljamo. Ako se stalno prikazujemo kao da smo ‘siromašni rođaci sa sela’, takav prijem ćemo i dobiti. Da bi nas drugi čuli, prvo moramo sami da naučimo da slušamo ono što već imamo.“
