Godine 1952, u vreme kada je objavljen roman Istočno od raja u kojem je Džon Stajnbek putem sezanja do priče o Kainu i Avelju pokušao da istraži srž identiteta svoje nacije, reditelj Elija Kazan je svedočio pred Komitetom za istragu neameričkih aktivnosti. „Naveo je imena“, uništio ljudima karijere i nastavio dalje sa svojom, režiravši film Na dokovima Njujorka koji će desetinama miliona Amerikanaca ogaditi bilo kakvu pomisao na sindikalne aktivnosti. No, Kazan je takođe, uposlivši Marlona Branda i Roda Stajgera i dozvolivši im da eksperimentišu dok se traka u filmskoj kameri vrti i troši dragoceno vreme i novac vlasnika filmskog studija, stvorio novi vid filmske glume. Pitam se da li se u njemu odvijala borba između najgoreg reakcionarstva i najfinijeg osvajanja novih estetskih teritorija? Kako je moguće da se u jednom čoveku spoje najniži lični ili ideološki porivi i najviša umetnička dosegnuća? I da li to ima veze sa stvaralačkim odlukama koje je preduzeo prilikom ekranizacije Stajnbekovog romana 1955. godine?
Naime, Kazan je odabrao da previdi celokupnu genezu kalifornijske porodice Trask i za predložak svog filma izdvoji poslednjih sto pedeset od šesto šezdeset stranica romana. Sve se dešava u trenutku, sa Džejmsom Dinom koji opasno kruži oko igranja „na prazno“, iz sopstvenih intimnih užasa crpeći materijal za ispunjenost lika. Naravno, fascinantan je, i neka vrsta prevare je uspešno izvršena. Da li je Kazan iz neobrađene traume proistekle iz svog recentnog ponašanja odabrao da istakne da je ljudski život ono što se dešava u trenutku a ne zbir prethodnih odluka? Mislim da jeste, koliko god je postupak primenjen prilikom pisanja scenarija za Istočno od raja objašnjavao dramskom sintezom. Na koncu, bežeći od sebe, utekao je i od Stajnbekovog pravca razmišljanja koji nije prijatan ni danas, a kamoli 1955.
Pre nego što se posvetimo ovogodišnjoj seriji koja je inicijator teksta (Netfliks, autorka Zoi Kazan – specifična i izvrsna glumica, ćerka holivudskih scenarista i Elijina unuka) neophodno je odvojiti prostor za tumačenje romana. Pre toga, pak, mora se istaći njegovo neprikladno prisustvo na srpskom tržištu. Ukoliko ne možete ili ne volite da književnost konzumirate bez prevodilačkog mosta, prva opcija vam je antikvarna potraga za starim jugoslovenskim izdanjima u hrvatskosrpskom prevodu Stjepana Krešića. Nisam imao uvid u kvalitet, ali biografija prevodioca nam govori da ne bi trebalo biti mesta za strepnju. S druge strane, izdavačka kuća Kosmos je preštampala jako lošu srpskohrvatsku verziju iz 2006, i Istočno od raja se u Srbiji jedino u tom obliku može kupiti u knjižarama ili pozajmiti u bibliotekama. Mučio sam se prethodnih desetak dana, prvo na skoro svakoj stranici prepoznavajući problem, zatim se u toku čitanja rečenice u glavi vraćajući na pretpostavljeni original i zaokružujući kratkotrajni proces svojom, ispravnijom adaptacijom. Naravno, nisam odoleo da izdavačkoj kući pošaljem žalbeni e-mail u kojem sam naznačio da nemam nameru da ih javno obeležavam – tj. da ću samo upozoriti čitaoce Radara da ne bacaju novac na izdanje koje je dostupno u knjižarama – budući da razumem koliko je knjižarski posao u Srbiji hod po ivici opstanka. Međutim, nakon što se nisu udostojili da mi odgovore, a pogotovo nakon što sam izdavačku kuću Kosmos zapazio na spisku izlagača na režimskom sajmu knjiga, pa… šta da se radi, dužnost nalaže.
Florens Pju je gotovo „kemp“ zlikovac, čime stvara odmak i gledaocu daje priliku da se upusti u podslojna tumačenja
Adam Trask, glavni i s tematskim razlogom pasivni junak romana, sin je Sajrusa Traska, invalida iz Građanskog rata koji je gubitak noge sa samog početka ratnih dejstava premestio na njihov kraj. U njegovim pričama, iako običan severnjački redov, bio je svuda i upoznao svakoga, naknadnim čitanjem i proučavanjem recentne istorije razvivši lokalni identitet ratnog heroja i najupućenije osobe ukoliko ste zainteresovani za razgovor kojim ćete steći dublje poimanje vojne struke. Njegovi sinovi koje odgaja u militarističkom stilu su od dve majke: prvorođeni Adam je blagog, učenjačkog karaktera – i o njegovoj majci ne znamo ništa, osim da je, od strane muža zaražena gonorejom, počinila samoubistvo ubrzo nakon porođaja – dok je godinu dana mlađi Čarls, sin tihe i praktične žene kojom se sveži udovac ubrzo venčao da bi imao nekoga ko će mu „držati kuću“, oštar i nemilosrdan. Otac je, naoko iznenađujuće, pretežno zainteresovan za odnos s Adamom kojem, umesto za to jasnije nadarenom Čarlsu, namenjuje vojnu karijeru. Borba za očevu ljubav stvara nerešivi sukob između braće, a Stajnbek vrlo rano ističe temu Kaina i Avelja, toliko očigledno da je oko polovine romana sme i imenovati i tako se lišiti neukaljane metaforičosti. Adam i Čarls će tokom većeg dela njihovih života biti daleko jedan od drugog, uglavnom da se ne bi poubijali (Čarls to i pokušava da učini, besan zbog očeve odluke da Adam postane vojnik, a on ostane farmer), dok ni Adamovi sinovi Kal i Aron (primećujete uvek ista početna slova) neće, mada posredno, izbeći praočevski starozavetni usud.
Adam provodi deset godina u konjici, čisteći prerije od neposlušnih urođenika i vraćajući se s PTSP-om i svim ostalim u porodici stečenim traumama bratu koji je u tom trenutku mrzovoljni samotnjak i korisnik lokalne javne kuće, nesposoban za ostvarivanje pristojnih odnosa s ljudskim bićima. Jedne večeri, na njihovom pragu se pojavljuje izubijana devojka na ivici smrti, imena Keti Ejms koje skriva. Ona postaje Adamova opsesija i iluzorni put ka spasenju duše. Za razliku od Adama i Čarlsa, Stajnbek ne obelodanjuje Ketin metaforični potencijal, da bi po mom tumačenju ona bila kanal za razumevanje Amerike, ili Amerika sama. Provincijalna sputanost u njoj budi čudovišne karakteristike, sa životnim kredom cilja koji opravdava sredstva. Lik je u toj meri jednodimenzionalan i oljušten od ljudskosti – osim na njenom samotnom, bednom kraju – da čitalac ne može da ne razmišlja šta veliki pisac želi da postigne. Jedno takvo biće zatim postaje majka – tačnije, rađa blizance Kala (Džejms Din u filmu iz 1955) i Arona (Ričard Davalos, mnogima od nas drag kao snajperista Gutkovski iz Kelijevih heroja), jer majka nije u stanju da bude – i odlazi da postane prvo kurva pa, ubivši prethodnu madam, gospodarica kurvi. Opet, tumačenje: Kal i Aron su sinovi Amerike, zagađeni nepoznanicama u pogledu sopstvene istorije koje se spolja ocrtavaju sukobom, zavišću, destrukcijom. Njihov otac Adam je sin prevaranta, potom i kriminalca kada se preselio u Vašington i stekao ilegalno bogatstvo – skidajući kajmak sa fondova udruženja veterana Građanskog rata – koje mu je ostavio testamentom. Svom potomstvu ne govori ništa, držeći ih u stanju nepotpunosti koje će dovesti do ispunjavanja zlom. Sjajne je stvari izveo Stajnbek, gotovo zadavši sebi obavezu da proizvede definitivni američki roman, dvadesetovekovnog naslednika Braće Karamazovi ili Jadnika, s Adamom kao verzijom Žana Valžana bez superherojskih svojstava.
Umetnički uticaj koji je izvršio je enorman i, već pomenuvši podsticaj za stvaranje celog novog načina filmske glume, padaju mi na pamet još dva primera. Scena u kojoj Juda Rozental u remek-delu Vudija Alena Zločini i prekršaji posećuje svoj porodični dom ne bi postojala bez opusa Ingmara Bergmana, ali ni bez poglavlja u romanu u kojem se Desi Hemilton vraća kući, da bi umrla tamo gde je rođena (kod Alena u datoj sceni započinje proces umiranja Rozentalove duše). Svežije, lik iz Tarantinovog Đanga, u tumačenju Semjuela El Džeksona, potiče od Stajnbekovog Lija, kineskog „sluge“ koji stereotipnim ponašanjem i karikaturalnim načinom govora prikriva svoj istinski identitet. Sa tom razlikom da je Džeksonov i Tarantinov „kućni crnja“ zapravo emanacija apsolutnog zla, dok je Stajnbekov „Li naplavi vecelu“ plaćeni kućepazitelj duboki mislilac i predstavljač najlepših osobina ljudskog roda koji se demaskira samo pred duhovno zaslužnima. A od kojih je prvi na spisku Semjuel Hemilton, otac mnogočlane porodice inspirisane Stajnbekovom, neke vrste povremeno – i to kada je najpotrebnije – aktivnog tragičkog hora. Oni su predstavnici Drugačije Amerike, možda Amerike iz mašte, one koja ne uništava, koja ne stiče nezasluženo bogatstvo ali ni ne postaje agresivna prema okolini, izazvana osećajem zakinutosti. Segment romana koji se tiče Hamiltonovih je gotovo neupotrebljiv za dramsku adaptaciju – Kazan ih, naravno, skoro u potpunosti izuzima – a Semjuela u novoj seriji rutinerski lepo, onako kako smo navikli da ga kao „mudrog Irca“ već decenijama gledamo, tumači Kiran Hajnds.
Zoi Kazan stvara granično štrebersku adaptaciju koja više nego povremeno podseća na televizijske mini-serije iz osamdesetih godina prošlog veka (u izvesnim aspektima skoro da nije daleko od serije Sever i Jug). To ne mora biti loše, i u ovom slučaju nije, a veliko je pitanje kako se i da li se drugačije mogu u mediju masovne televizije predstaviti epska literarna dela s porodičnim stablima kao kosturom? Priča napreduje temeljno, obradivši sve što je bilo dramski relevantno – mudro je izostavljeno vizuelno prikazivanje genocida/etničkog čišćenja nad američkim urođenicima, kad je već i Stajnbek to predstavio s par slika nepojamnog užasa u Adamovim mislima – te dopisavši par kvalitetnih scena Liju. Zbog shvatanja razmera dela, valja reći da radnja film Elije Kazana u seriji počinje na polovini pretposlednje od sedam epizoda. Očekivano za današnji idejni trenutak, Zoi Kazan relativizuje čudovišnost Keti Ejms dodajući seksualnu zlostavljanost u najranijoj mladosti, i zanimljivo je primetiti da je deda Kazan učinio veću društvenu transgresiju u dugačkoj sceni u kojoj njegova Keti (glumica Džo van Flit je za nastup dobila Oskara za epizodnu ulogu) objašnjava svoje ponašanje – istina, tu nije i ubica – pobunom protiv malograđanštine koja ukalupljava mlade žene u jedan jedini poželjni odlivak. Neko poput glumice Florens Pju, a nema danas mnogo glumaca poput nje, ako ijedna, bio je neophodan da Keti Ejms ne bi isključivo postala meta gledaočevog saosećanja, koliko god da su njena činjenja gnusna. Pju je u nekim delovima gotovo „kemp“ zlikovac, čime stvara odmak i gledaocu daje priliku da se upusti u podslojna tumačenja o kojima je bilo reči u prethodnom delu teksta. Uz veliku pomoć Majka Feista (Gvadanjinovi Rivali; radi se o unikatnom glumcu) kao Čarlsa, Pju dobija i igru nedogođene ljubavne veze koja i bolje što se nije dogodila – ako se ne varam, rečenica „kind recognizes kind“ („soj prepoznaje isti takav soj“) ne figurira u romanu. Podsećam, dotični „soj“ ne bi trebalo prepoznavati kao grešku u sistemu nego kao ekstremne i nadasve prirodne manifestacije sistemskog razvoja, posebno u državi u kojoj je roman napisan. S njih dvoje zaista najviše saosećamo, i to ne zato što je ona zlostavljana kada je bila mala. Očigledno, razmišljalo se, i rezultat je serija najvišeg nivoa koji se u današnjem svetu sme priželjkivati.
