Selo Pidington u grofoviji Oksfordšir imalo je i boljih dana u svojoj istoriji, starijoj od normanskog osvajanja Engleske. Od sredine 20. veka nema školu, a 2012. je ostalo i bez paba. Svejedno, cene nekretnina u selu porasle su dvanaest odsto u prethodnih dvanaest meseci. I niko ne bi znao ništa o tome ni u Engleskoj, a kamoli u Srbiji, da 358 žitelja Pidingtona nije 15. septembra održalo referendum i ubedljivom većinom odlučilo da se otcepi od Ujedinjenog Kraljevstva. Dvesta osamdeset pet glasača bilo je za nezavisnost, 26 je bilo protiv. Jedan listić je bio nevažeći.
Tabla sa natpisom „Kneževina Pidington“ već krasi ulaz u selo, daždevnjak je izabran za „nacionalnu“ životinju, i sve bi to prošlo kao simpatičan pokušaj da naselje privuče pažnju medija i vlade kada bi se žitelji bunili zbog loše ekonomije ili infrastrukturne zapostavljenosti. Pidington, međutim, nastanjuju dobrostojeći Englezi koje je u Oksfordšir dovela potraga za mirnim malograđanskim životom. Otud i skupe nekretnine. Referendum su održali jer vlada planira da u nekadašnju vojnu bazu na obodu sela smesti 1.250 tražilaca azila. I ta priča traje još od 2002, kada je sličnu nameru imao kabinet Tonija Blera, a lokalna sveštenica dobila ciglu u prozor jer je pozvala na samilost prema izbeglicama.
Plima nezadovoljstva
Šteta je što nemamo mesta da dužimo o Pidingtonu, upečatljiva je ta skaska o unutrašnjosti Engleske, ali počeli smo njome samo zato da bismo ilustrovali loše dane za Ujedinjeno Kraljevstvo. Dan pre pidingtonskog referenduma, 14. septembra, premijeri Velsa, Škotske i Severne Irske zaključili su na samitu u Kardifu da se „vestminsterskom dobu bliži kraj“. Ran ap Jorvert, Džon Svini, Mišel O’Nil – i pride šefica irske opozicije Meri Lu Makdonald – potpisali su memorandum, a reči „memorandum“ i „referendum“ ovom se prilikom rimuju bez slučajnosti.
„Nijedna vestminsterska vlada nema pravo da blokira demokratiju i potkopava princip po kome naši narodi sami odlučuju o svojoj budućnosti. Pozivamo vladu da se pripremi, da planira i da olakša ustavne promene“, stoji u dokumentu koji su potpisali učesnici.
Moderna devolucija vlasti, to jest proces u kome London prepušta neke prerogative Kardifu, Edinburgu i Belfastu, traje od kraja devedesetih, kada su Vels, Škotska i Severna Irska dobili svoje parlamente. Ali sada prvi put u tih trideset godina sve tri zemlje imaju vlade koje se načelno zalažu za nezavisnost. Imaju i plimu nezadovoljstva koja je prelila i kontinent.
„Kao i u većini zemalja Zapada, građani u Ujedinjenom Kraljevstvu gube veru – ne samo u vladu, već i u civilno društvo. Troškovi života, loše stanje javnih službi i imigracija problemi su koje raznobojne vlade naprosto ne mogu da reše. Ljudi se onda okreću populističkim alternativama poput AfD-a u Nemačkoj ili Reforme u UK. Međutim, Vels, Škotska i Severna Irska imaju različite istorije i političke kulture u odnosu na Englesku, te imaju sopstvene alternativne političke opcije. Nacionalističke partije su u te tri zemlje uvek postojale, ali tek su sada prihvaćene kao mejnstrim i vredne poverenja“, kaže za Radar Tim Hartli, novinar, pisac i nekadašnji šef informativne službe velške vlade.
Potpisnici memoranduma su na samitu predstavljali svoje stranke, a ne svoje države. Međutim, Plajd Kamri, Škotska nacionalna partija i Šin Fejn nisu slučajno na vlasti u isto vreme, a njihove namere su svakako ozbiljnije od onih u Pidingtonu.
„Osećanje marginalizovanosti, osećaj da vestminsterski parlament i vlada UK ignorišu Vels, Škotsku i Severnu Irsku, pojačava nezadovoljstvo u te tri zemlje. To raste decenijama i memorandum je javni izraz otuđenosti, to jest potencijalne privlačnosti radikalnih rešenja poput demontaže Ujedinjenog Kraljevstva i uspostavljanja novih država“, nastavlja Hartli.
Mnogi su Velšani saglasni da ih Vestminster ignoriše, ali smatraju da još nema ekonomskih argumenata za nezavisnost. Plajd Kamri prvi put ima vlast i mora da dokaže da je sposoban da u Velsu nešto promeni, a to neće biti lako – Tim Hartli
Ankete kažu da ideja nezavisnosti u Velsu ima 25 do 32 odsto podrške. Ta brojka raste, ali da bi postala dovoljna za referendum, sadašnja vlada u Kardifu morala bi da položi ispit na kome evropske vlade jedna za drugom padaju.
„Mnogi su Velšani saglasni da ih Vestminster ignoriše, ali smatraju da još nema ekonomskih argumenata za nezavisnost. Plajd Kamri prvi put ima vlast i mora da dokaže da je sposoban da u Velsu nešto promeni, a to neće biti lako. Ekonomija šepa, liste čekanja u bolnicama su veoma duge, obrazovni sistem je po evropskim standardima najgori u Ujedinjenom Kraljevstvu.“
Zdravstvo i obrazovanje spadaju u prerogative koje je London prepustio Kardifu. Da li će morati da mu prepusti sve?
„Plajd Kamri je odbacio mogućnost referenduma o nezavisnosti pre sledećih izbora za velški parlament, 2030. godine. Međutim, premijer Ran ap Jorvert je rekao da je princip samoopredeljenja neotuđivo pravo. Šin Fejn želi referendum o ujedinjenoj Irskoj pre 2030. Ankete u Severnoj Irskoj kažu da takav čin ima 36 odsto podrške. U Škotskoj podrška nezavisnosti iznosi 47 odsto i tamošnja vlast takođe želi referendum u narednih pet godina. A premijer Ujedinjenog Kraljevstva Endi Bernam kaže da referendum o jedinstvenoj Irskoj ’ne dolazi u obzir’“, zaključuje Hartli za Radar.
Velike prepreke
Završne opaske Tima Hartlija podvlače da „napad“ na Ujedinjeno Kraljevstvo jeste trostran, ali da su pred svakim krakom „napada“ velike prepreke. Primera radi, to što premijer Bernam ne želi ni da čuje za ujedinjenu Irsku, u principu može da okači mačku o rep. Sporazum iz Belfasta, koji je 1998. smirio nasilje u Severnoj Irskoj, predviđa upravo takvu mogućnost ako većina severnoirskih glasača bude želela da napusti Ujedinjeno Kraljevstvo. Međutim, kao što je za Gardijan primetio dablinski dopisnik Rori Kerol, taj je sporazum „znamenito maglovit“ kada je reč o mehanizmu koji bi želju utvrdio – nigde ne piše da li većinu treba ustanoviti anketama, izborima ili na neki treći način. Trideset šest odsto nije ni izbliza dovoljno za legitimnost, ali parlament Severne Irske, koji je takođe plod sporazuma, toliko loše funkcioniše da je sadašnje stanje neodrživo, smatra Kerol.
Situaciju komplikuje i to što se premijer Bernam, bez obzira na to što je javno rekao da ne želi referendume ni u Severnoj Irskoj ni u Škotskoj, zapravo zalaže za još devolucije. Rečnikom koji je poznat srpskoj javnosti, pred njim je muka kako da trima zemljama ponudi „više od autonomije, a manje od nezavisnosti“. Pritom, devolucija nije bila istovrsna, pa Vels traži da sam upravlja pravosuđem i policijom, što je pravo koje Škotska i Severna Irska već imaju.
Kolumnista Gardijana Sajmon Dženkins pružio je zanimljivo gledište. London po Dženkinsu tretira samit u Kardifu baš kao referendum u Pidingtonu, a zgoda je bila mnogo ozbiljnija, pogotovo kada je reč o Škotskoj. Škotima 2014. nije uspeo referendum o nezavisnosti, ali razlozi koji su tada doveli zemlju do referenduma, u međuvremenu su narasli.
„Škotska ima pet i po miliona stanovnika, što je svrstava u evropske države srednje veličine, poput Danske, Norveške, Finske, Austrije i Švajcarske. ’Što je malo, to je i lepo’, dalo bi se zaključiti po njihovim ekonomijama, koje prednjače u odnosu na veće susede“, podseća Dženkins.
Više od ekonomije
A Škoti imaju i bliži primer prosperiteta. Kada je početkom 1920-ih uspostavljena, nezavisna Irska je spadala u najsiromašnije zemlje Evrope i mnogo zaostajala za Škotskom. To je trajalo decenijama, ali do devedesetih se Irska pretvorila u „keltskog tigra“.
Škotska ima svaki razlog da smatra kako je engleska dominacija koči. Njena ekonomija se uvek smatra manje važnom od londonske. Možda jesam lojalan Britaniji, ali da sam Škot, ne bih oklevao. Apsurdno je da njihova zemlja posrće za nordijskim susedima – Sajmon Dženkins
„Ta eksplozija ekonomske vitalnosti nikada se ne bi dogodila da je Irska ostala britanski privezak. Prihod po glavi stanovnika sada je u Irskoj veći nego u Škotskoj. Između 2012. i 2022. godine rastao je u proseku devet odsto naspram škotskog jednog procenta. Škotska ima svaki razlog da smatra kako je engleska dominacija koči. Njena ekonomija se uvek smatra manje važnom od londonske. Dugo smatra da od svojih rezervi nafte i gasa ne profitira koliko bi trebalo. Bregzit je osakatio trgovinu. Možda jesam lojalan Britaniji, ali da sam Škot, ne bih oklevao. Škoti su prava nacija i imaju dugu istoriju. Imaju identitet i kulturu koja je svetski poznata. Apsurdno je da njihova zemlja posrće za nordijskim susedima“, zapisao je Dženkins.
Prema kolumnisti Gardijana, od nezavisne Škotske profitirali bi i Edinburg i London. Ujedinjeno Kraljevstvo više ne bi moralo da pokriva 25 milijardi funti škotskog budžetskog deficita. Ali ako bi slično zaključilo i dovoljno Velšana i Severnih Iraca, više ne bi bilo Ujedinjenog Kraljevstva. A za Englesku, koja pokušava i ne uspeva da živi u skladu sa nekadašnjom imperijalnom slavom, to nije samo ekonomsko pitanje.
