Posle pokrajinskih izbora u Meklenburgu – Zapadnoj Pomeraniji i Berlinu, na kojima je njegova Hrišćansko-demokratska unija (CDU) doživela dva nova poraza – od kojih onaj na baltičkom severoistoku Nemačke bez presedana – kancelaru Fridrihu Mercu preostaje samo jedna, prilično mizerna uteha: prvo naredno glasanje u nekoj od 16 konstitutivnih jedinica na rasporedu je tek dogodine, u drugoj polovini aprila.
Samo što bi i ta uteha predstavljala privid: u 2027. će takvih izjašnjavanja biti pet, pa je isto toliko i prilika da se već ozbiljno ranjeni CDU dodatno osakati, te potencijalno do kolapsa dovede i savezna vlada, koju Merc predvodi u partnerstvu sa Socijaldemokratskom partijom (SPD). A kako stvari trenutno stoje, veoma je teško zamisliti da je abrazivni, sunarodnicima izrazito antipatični kancelar nekadašnju Volkspartei – narodnu partiju, odnosno onu koja je u stanju da pridobije podršku birača iz svih slojeva društva – u stanju da dotad (ili bilo kad) vrati na pobedničku stazu, time i učvrsti klimave temelje vladajuće koalicije.
Posle samo 16 meseci na vlasti na kojoj je njegova arhirivalka Merkelova provela punih 16 godina, duboko nepopularni kancelar deluje ne samo kao davljenik – nego i kao davljenik kome niko neće da dobaci pojas za spasavanje
Dok se sa svih strana još učestalije nego do pre neki dan postavlja pitanje koliko će još potrajati na čelu partije i vlade – u televizijskom obraćanju vrlo ciljano upriličenom jedva petnaestak minuta nakon zatvaranja biračkih mesta, pre nego što su rezultati počeli da pristižu, zarekao se da će, uprkos izbornoj „katastrofi“ koje je u tom momentu već bio svestan, ostati na obe funkcije – barem u ovom trenutku nema apsolutno ničega za šta bi Merc mogao da se uhvati a što bi mu pomoglo da se održi na površini. Dno je, uostalom, već dotakao kada je reč o ličnoj (ne)popularnosti: njegov pozitivni rejting na nacionalnom nivou iznosi bednih 13 odsto, dok se na istoku zemlje meri jednocifrenim brojevima.
Nije više reč „samo“ o naizgled nezaustavljivom pohodu ekstremno desne Alternative za Nemačku (AfD) koja kao da je toksičnom retorikom i apsurdnim obećanjima omađijala istočnonemačke birače – ali sad već neporecivo i sve više njih na zapadu zemlje. Dve sedmice nakon što je u Saksoniji-Anhaltu osvojila skoro 44 procenta glasova i došla na korak do mogućnosti da sama formira vlast u toj pokrajini, što bi bio prvi takav slučaj u posleratnoj Nemačkoj, Alternativa je u još jednoj pretežno ruralnoj pokrajini, Meklenburg – Zapadna Pomeranija, završila kao prvoplasirana, sa 38,2 odsto glasova, dok je u liberalnom Berlinu, iako je i tamo narasla, morala da se zadovolji trećim mestom i učinkom od 16,3 odsto. (Uz izlaznost od 78,1 u prvom i 74,2 odsto u drugom slučaju.) Stoga nije preterivanje ako se konstatuje kako AfD – kao što se i zavetovao da će učiniti – malo po malo uništava CDU, jednu od dve istorijski najvažnije nemačke partije na kojima je najvećim delom decenijama počivao toliko hvaljeni koncept konsenzualnog vođenja državne politike (Konsensdemokratie), i partiju koje od osnivanja Savezne Republike daleko najviše vremena i provela na vlasti. Štaviše, naspram za Meklenburg – Zapadnu Pomeraniju rekordnog rezultata AfD-a, CDU nije dobacila ni do cenzusa od pet odsto: to se desilo prvi put u istoriji pokrajinskih izbora bilo gde u Nemačkoj od završetka Drugog svetskog rata, i predstavlja trenutak počev od koga se nadalje osnovano može govoriti i o egzsistencijalnoj krizi ove stranke.
Jeste CDU u Berlinu, gde je dosad vlast, kao i na saveznom nivou, delio sa SPD, prošao kudikamo bolje u odnosu na Meklenburg – Zapadnu Pomeraniju, s 18,8 odsto završivši na drugom mestu; ali i taj rezultat predstavlja poraz. Prvo zato jer je Mercova partija osvojila znatno manje glasova i mesta nego prošli put; a još više zbog toga što je raspodela mandata takva da je sigurno šalje u opoziciju, pošto trima partijama levice – pobedničkoj (a ne tako davno otpisivanoj) Levici, koja je s 25,7 odsto ostvarila takođe istorijski uspeh, četvoroplasiranim Zelenima (14,3) i tek petoplasiranom SPD-u (12,1) – obezbeđuje komotnu većinu za formiranje nove vladajuće koalicije. Čije će lice prema svetu po svoj prilici postati kandidatkinja Levice za mesto gradonačelnika, Elif Eralp, koja bi u tom slučaju bila prva osoba turskog porekla na čelu glavnog grada Nemačke.
Ipak, za razliku od kolega iz CDU, socijaldemokrate utehu za loš rezultat na jednom mestu mogu da nađu na drugom: veliko ohrabrenje za njih predstavlja veoma dobar rezultat ostvaren u Meklenburgu – Zapadnoj Pomeraniji. Tamo je, pre svega zahvaljujući ličnoj popularnosti i umešnosti pokrajinske premijerke Manuele Švezig, SPD osvojila respektabilnih 35,5 procenata glasova, pa će – pošto u pokrajinski parlament ulaze samo četiri partije, a s nominalnim pobednikom, AfD-om, niko ne želi da ima posla – i ostati na vlasti; s tim da će, osim Levice s kojom je i dosad bila u koaliciji, sada u nju morati da uzme i Zelene.
A ako posle ove runde glasanja nečije ime treba zapamtiti i izvan granice Nemačke, onda je to upravo ono Manuele Švezig – i ne samo što je i u tom delu zemlje posrnulu SPD povratila na noge i osigurala joj rezultat o kakvom njene stranačke kolege u drugim pokrajinama i na saveznom nivou mogu samo da sanjaju. Time što se tokom kampanje jasno distancirala od reformskih mera Mercove vlade koje je kao mlađi koalicioni partner podržala i njena stranka, i što se, u istupu dan nakon glasanja, nije libila da kritikuje poljuljanog kancelara, ova odrešita političarka, na čelu pokrajine već devet godina (pre toga je četiri provela kao ministarka u jednoj od vlada Angele Merkel), možda najavljuje da će se u dogledno vreme nametnuti i kao relevantan akter i u samom centru nemačke politike.
Prema tome, u vreme kad se čini kako se o nemačkoj političkoj sceni ne može izreći nijedna rečenica a da u njoj ne bude pomenuta i AfD, i Meklenburg – Zapadnu Pomeraniju i Berlin će u narednom periodu voditi iste tri stranke s leve strane političkog spektra. S obzirom na to kakvo je aktuelno političko okruženje ne samo u Nemačkoj nego i u čitavoj Evropi – posebno u svetlu onoga šta bi tek moglo da usledi posle serije izuzetno važnih izbora koji širom kontinenta slede naredne godine – ovo deluje bezmalo kao anomalija. Nije, istina, Levica (već i time što je pravna naslednica nekadašnje istočnonemačke komunističke partije) bez putera na glavi; u Berlinu je recimo, preneo je Dojče vele, sebi dopustila da joj se na proslavi izborne pobede pojave i lica s krivičnim dosijeom. Ali njena politička i ideološka zastranjenja, koliko god da pripadaju nekim davno prošlim vremenima, ipak se ne mogu upoređivati s imanentno antidemokratskim stanovištima AfD-a. Da nije tako, ne bi SPD i Zeleni u njoj videli i tražili partnere – koliko god Merc i CDU nastojali da Levicu pošto-poto stave u istu ravan s AfD-om. Na kraju krajeva, Alternativa je, a ne Levica, ta čiji pojedini ogranci na istoku zemlje, uključujući i onaj u Saksoniji-Anhaltu, od pre nekoliko godina imaju zvaničan status ekstremističkih grupa.
Do daljeg, ipak, fokus je na Mercu. Posle samo 16 meseci na vlasti na kojoj je njegova arhirivalka Merkelova provela punih 16 godina, sada izložen i kumulativnom efektu tri izborna debakla u kratkom razmaku, ekstremno nepopularni kancelar deluje ne samo kao davljenik – nego i kao davljenik kome niko neće da dobaci pojas za spasavanje. Šta o njemu misle građani već je pomenuto. AfD mu otvoreno radi o glavi. SPD se mršti na njegove reforme s kojima se iz nužde saglasio, ali čijem sprovođenju se – iako su nasušno potrebne da bi se nemačka država i ekonomija konačno trgle iz dugotrajne letargije – dobrim delom zapravo opire. CDU bi ga rado zamenio nekim drugim, ali u stranci nemaju evidentnog kandidata za naslednika; osim toga, s pravom se boje dodatne destabilizacije do koje bi mogao da dovede eventualni Kanzlertausch (zamena kancelara bez izbora, po uzoru na poslednjih godina učestalu praksu promene premijera u Velikoj Britaniji), teoretski moguć, ali u sadašnjim okolnostima krajnje rizičan manevar.
Merc ne greši kad kaže da se izborni rezultati takvi kakvi su ne mogu objasniti samo odnosom birača prema njemu lično, i da njihovo nezadovoljstvo ide mnogo dalje od tog animoziteta. „Svedoci smo duboke transformacije političkog sistema u Nemačkoj, kao i u mnogim drugim zemljama širom sveta“, kazao je dan nakon izbora. U pravu su i oni koji ukazuju na to da su nagomilani problemi s kojima se Merc i njegova vlada suočavaju najvećim delom nasleđeni. Ali je isto tako izvesno i da arogancija i nadobudnost koji iz kancelara izbijaju najveći deo vremena posao koji mu je poveren – da birače najpre uveri u neophodnost promena za koje se zalaže, a onda na konkretnim primerima demonstrira i njihovu učinkovitost – čine još težim nego što inače jeste u zemlji čiji se kolektivni karakter, dodatno uljuljkan lažnom stabilnošću u eri Merkelove, snažno opire krupnim promenama.
Kako reformisati zemlju koja je po mnogim osnovama duboko zaribala, a reformi se boji? Kakav god da je odgovor na ovo pitanje, ne deluje da je Merc onaj koji je u stanju da ga ponudi
Prigodnu ilustraciju za navedeno je, dan nakon izbora, ponudio i protest desetina hiljada zaposlenih u nemačkoj automobilskoj industriji, koji od vlade i uprava kompanija u kojima rade zahtevaju da sačuvaju njihova radna mesta. Postalo je već opšte mesto, ali da se ipak još jednom konstatuje: industrijski sektor koji je decenijama bio simbol kompletne nemačke privrede, i uspešnosti čitave Nemačke, već godinama je u dubokoj, verovatno i terminalnoj krizi izazvanoj, na jednoj strani, neviđenom ekspanzijom kineske auto-industrije, posebno na planu razvoja električnih vozila, pritom i jeftinijih od zapadne konkurencije; ali isto tako i teško shvatljivom inercijom sukcesivnih nemačkih vlada i proizvođača automobila koji su zakasnili s prilagođavanjem ubrzanim tehnološkim promenama i iz korena promenjenim tržišnim okolnostima. A zloslutni nagoveštaj onoga što sledi stigao je kada je Folksvagen nedavno obznanio plan da, nakon što je prošle godine prvi put ugasio jedan svoj pogon na domaćem tlu, između 2031. i 2034. zatvori još četiri fabrike u Nemačkoj.
Kako onda reformisati zemlju koja je po mnogim osnovama duboko zaribala, a reformi se (u nekim slučajevima i osnovano) boji? Kakav god da je odgovor na ovo temeljno pitanje, ne deluje da je Merc onaj koji je u stanju da ga ponudi.
