Trideset godina. Trideset godina. Osamdeset godina, čak i devedeset. Neke od pozicija koje su demokratski kandidati izborili na prošlonedeljnim međuizborima, od mesta u Senatu do položaja državnih tužilaca, decenijama nisu bile u rukama „plavih“. Ishod ovih izbora, čak i više nego međuizbora 2018, mogao bi da preoblikuje američku politiku u nadolazećim godinama. Ali ukoliko im je namera da izvuku maksimum iz ostvarenih dobitaka, moraju da budu ambiciozni, pa i odvažni.
U narednim sedmicama uslediće nebrojene smele pretpostavke, duboka seciranja i analize digitalnih podataka. Kako su demokrate ostvarile ovakav uspeh? Šta je tajna njihovog uspeha u saveznim državama kakve su Kanzas, Južna Karolina i Teksas? Koji tradicionalno „crveni“ segmenti biračkog tela su ovog puta prešli na plavu stranu?
Deo biračkog tela koji se od izbora do izbora odlučuje za jednu ili drugu stranku sada je negativno polarizovan: glasali su za partiju koja ih manje iritira
Ali rezultati ovih međuizbora, kao i mnogo toga drugog u protekloj deceniji, svode se na jednu konstantu: Donalda Trampa. Tramp je alfa i omega MAGA ere. Odgovornost za krizu priuštivosti s kojom se Amerikanci suočavaju – prioritetni pokretač opredeljivanja birača koga će podržati na ovim izborima – u potpunosti je na njemu. Trampovi haotični trgovinski ratovi povećali su rashodnu stranu velikih kompanija, malih biznisa i običnih potrošača diljem Amerike: cena većine proizvoda porasle su u proseku za oko tri procenta zbog carina koje je uveo. Njegov rat po izboru protiv Irana – započet bombardovanjem iranskih nuklearnih kapaciteta 2025, da bi od februara ove godine prerastao u napade širokih razmera koji su doveli do geopolitičkog potresa i zaustavio promet kroz Ormuski moreuz – dodatno je podigao cene, posebno veštačkog đubriva i dizela.
Rezultat ovakvog razvoja događaja je to da je Tramp od sebe odbio jezgro svoje biračke baze: belačku ruralnu populaciju. Nije mu od pomoći bilo ni to što pokazuje potpunu nezainteresovanost za ljude koji se zahvaljujući njegovim potezima muče da sastave kraj s krajem, dok se istovremeno hvališe kako se industrije nafte i gasa „ludački bogate“. Kako je Trampovo ponašanje postajalo sve problematičnije, tako je i značajan deo njegovih pristalica počeo da dolazi do zaključka da im ga je dosta. Mnogi su prošlog utorka ostali kod kuće, dok su drugi svoj glas ovog puta dali demokratama.
Što se pak tiče stranački neopredeljenih birača, oni su ovog puta u velikom broju podržali demokrate. Ali umesto da takav epilog slavi bez zadrške, buduća kongresna većina bi na njega trebalo da gleda kao na priču s poukom. Taj deo biračkog tela, koji se od izbora do izbora odlučuje za jednu ili drugu stranku (eng. swing voters, prim.), sada je negativno polarizovan: glasali su za partiju koja ih manje iritira. Za dve godine bi lako mogli da se ponovo okrenu protiv demokrata, ako ih ovi u međuvremenu ne uvere kako bi i naredni put trebalo da glasaju za njih.
Dok je bes usmeren ka Trampu bio glavna varijabila koja je uticala na ovakav ishod izbora, demokrate su profitirale i na visokom kvalitetu njihovih kandidata u većini ključnih trka. U saveznim državama poput Kanzasa, Pensilvanije i Teksasa, demokratskim kandidatima je uspelo da lokalni mentalitet isprepletu s gnevom birača kojima je već počeo da puca film. I tu su demokrate sada izložene riziku da izvuku pogrešnu pouku: kad pripadnici umerenog krila stranke sebi pripisuju zasluge za pobedu u nekim tradicionalno crvenim saveznim državama, previđaju da i posle ovog glasanja Sjedinjene Države ostaju u eri ekonomskog populizma i neprijateljstva prema establišmentu.
Mnogi od demokratskih kandidata koji su odneli pobede, poput novoizabrane guvernerke Teksasa Džine Inohose, sami sebe opisuju kao populiste. U intervjuu koji je uoči izbora dala Njujork tajmsu, Inohosa je konstatovala kako je fokusiranje na kulturna pitanje klopka, i da to nije ono što birače danas interesuje. Kampanju je fokusirala na ekonomske probleme Teksašana, i to joj je pomoglo da pobedi Grega Abota, koji je poslednjih 12 godina proveo koncentrišući političku i administrativnu moć u svojim rukama, ulagujući se bogatim i korporativnim donatorima, te prekrajajući izborne okruge kako bi poboljšao izborne izglede republikanaca.
Populizam – posebno ekonomski – demokratama starog kova diže pritisak. Oni ga smatraju estetski odbojnim i nekompatibilnim s umirućim neoliberalnim ekonomskim poretkom kome ostaju tvrdoglavo posvećeni. Ali taj otpor će morati da prevaziđu. Vreme je da Demokratska partija odbaci institucionalni oprez i proširi opseg svojih ambicija.
Veštačka inteligencija je dobra polazna tačka. Suprotno narativu koji guraju velike tehnološke firme i njihova armija konsultanata, američki birači istinski mrze data centre. Birači takođe razumeju da nekontrolisani rast veštačke inteligencije nosi ekonomske, socijalne i egzistencijalne rizike. Ako se demokrate u Kongresu budu klanjale velikim tehnološkim kompanijama, uskoro će se naći tamo gde su završili pre dve godine, posle Trampove pobede na predsedničkim izborima.
Kad pripadnici umerenog krila stranke sebi pripisuju zasluge za pobedu u nekim tradicionalno crvenim saveznim državama, previđaju da i posle ovog glasanja SAD ostaju u eri ekonomskog populizma i neprijateljstva prema establišmentu
Na nivou saveznih država, novoizabrani demokratski guverneri moraju da razumeju prirodu moći koju su stekli. Čekanje da podeljeni Vašington oposli šta treba u situaciji u kojoj je Tramp i dalje u Beloj kući predstavljalo bi čist gubitak vremena. Umesto toga, treba da iz sve snage prionu na posao i ponude hrabre, kreativne agende usredsređene ne samo na snižavanje troškova života, već i na podizanje zarada. Kriza priuštivosti je zapravo kriza do koje je doveo manjak para.
Tokom narednih 18 meseci u SAD će polje za plasiranje novih ideja, sistemskih i ekonomskih, biti otvorenije nego što će to verovatno biti slučaj decenijama nakon toga. Američki birači su Trampa rezolutno odbacili, i to je nešto što demokrate – zapravo, svi Amerikanci – treba da slave. Ali će oduševljenje u Demokratskoj partiji morati da ustupi mesto odlučnosti. To gde se Amerikanci trenutno nalaze nije tamo gde bi trebalo da budu, niti tamo gde očekuju da sebe vide sutra, dogodine, ili za pet godina.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
