U čuvenoj sceni filma DžFK, slavnog i kontroverznog dela Olivera Stouna sa početka devedesetih, paranoični Dejvid Feri – koga sjajno glumi Džo Peši – daje sledeći odgovor na pitanje ko je ubio predsednika Kenedija: „To je misterija umotana u zagonetku unutar enigme“. Države uvek tvrde da su njihovi ratovi slavni, a po pravilu su kontroverzni i čine njihovo stanovništvo paranoičnim. Prikladno je stoga što je na obodima Kijeva prethodne sedmice izbilo nešto što se može urečiti po Ferijevom modelu – ozbiljan problem umotan u sumnjivu tuču unutar stvarnog rata.
Drugog novembra su se proširile glasine o tome da je u ukrajinskom selu Petropavlivska Borščahivka zatočeno 40 muškaraca koji ne žele na front. Tamošnji protest je prerastao u ozbiljan sukob demonstranata i policije
Trostruka nevolja izbila je 2. novembra, kada su društvenim mrežama počele da se šire glasine o tome da je u ukrajinskom selu kabastog imena Petropavlivska Borščahivka, u jednom podrumu, zatočeno 40 muškaraca koji ne žele na front, da ih čuvari iz Nacionalne garde tamo muče, a možda i ubijaju. Između sto i sto pedeset ljudi se okupilo oko ograđenog kompleksa u kome su navodni zatočenici bili smešteni i skup se razvio u haos tokom kog su demonstranti i policija razmenjivali jaja, kamenje, pirotehniku i suzavac. Demonstranti su pokušavali i da se probiju i frka je postala dovoljno ozbiljna da se na sceni pojavi Kirilo Budanov, šef kabineta predsednika Volodimira Zelenskog.
Beg od mobilizacije
Naposletku su iz kompleksa izvedeni svi prisutni, a šta se u njemu i oko njega događalo, to je – po dobrom običaju – sa svakom novom informacijom sve manje jasno. U kući su pronađena četvorica povređenih i Državni istražni biro (DBR), koji se bavi i vojnim krivicama, otvorio je krivičnu istragu. Sa druge strane, razni ukrajinski mediji nude dokaze da u Petropavlivskoj Borščahivki nije bio nikakav logor, već privremeni smeštaj za dvadesetak regruta i četvoricu dezertera; da žena u uniformi Hitne pomoći, koja je dramatično klečala i molila da bude puštena u kuću kako bi pomogla žrtvama, uopšte nije lekarka već vlasnica klinike za plastičnu hirurgiju; da obeznanjeni 14-godišnjak koji je izveden iz kompleksa nije bio zatočenik, već lokalni demonstrant koji je pao sa ograde. Ukratko – da su neredi ili sasvim režirani ili da je stvarno zlodelo režijom uvećano. A među teoretskim režiserima ukrajinski mediji ne pominju samo Rusiju, već i porodicu koja je htela da izbavi jednog od dezertera, pa čak i blogere željne „klikova“.
Ni ti mediji, međutim, ne poriču da je sumnjiva tuča izrasla iz nesumnjivog problema. Prema parlamentarnoj proceni iz 2024. godine Ukrajina je mogla da računa na otprilike 4,3 miliona vojnika, to jest 4,3 miliona muškaraca starosti između 25 i 60 godina koji podležu vojnoj obavezi. A čim je Mihailo Fedorov, ukrajinski ministar odbrane od januara do jula 2026, stupio na dužnost, objavio je da zemlja ima 200.000 dezertera i dva miliona ljudi koji izbegavaju mobilizaciju. I pomenuti Kirilo Budanov se aprila ove godine žalio kako „svi govore o borbi do pobede i svi beže od mobilizacije“.
Ukrajinci su pretvorili očekivanu vojnu šetnju Rusa u ruski debakl. Ali klanica bez kraja i smisla previše je i za profesionalnog vojnika, a kamoli za mobilisanog civila.
Potonja opaska je naravno hiperbola. Ukrajinska vojska više od četiri i po godine posramljuje rusku. Pretvorila je njenu očekivanu vojnu šetnju u debakl, u klanicu kojoj više niko ne vidi kraj, ali upravo se u tome krije današnja ukrajinska nevolja. Pobeda se odavno ne vidi ni sa jedne strane fronta. Klanica bez kraja i smisla previše je i za najiskusnijeg profesionalnog vojnika, a kamoli za mobilisanog civila. Britanski Gardijan je još januara 2025. preneo pseudonimnu ispovest Viktora, Ukrajinca koji se u vojsku javio dobrovoljno. Bio je „supermotivisan“ i „spreman da žrtvuje život“. Onda su usledile paklene bitke. Pa bezumna naređenja visokih starešina. Zatim i povreda nakon koje je dobio samo injekcije protiv bolova i naređenje da se vrati na front. „Shvatio sam da sam niko i ništa, samo broj“, rekao je Viktor. Napustio je jedinicu kako bi našao zainteresovanijeg lekara i nije se vratio.
Racije i na venčanju
Dezerterstva su postala masovna. Gardijan je u istom tekstu podsetio na 56 ukrajinskih vojnika koji su tog januara 2025. nestali tokom vežbi u Francuskoj. Avgusta ove godine Kijev independent je objavio da je oko 80 vojnika dezertiralo tokom vežbi u Nemačkoj. Pod takvim okolnostima mobilizacija je postala surova, pa i bizarna. Radio Slobodna Evropa je oktobra 2024. pisao o racijama na rok koncertu u Kijevu i na venčanju u Lavovu. Ulične racije kulminirale su upravo u Lavovu, u julu ove godine, kada je nekih dvesta ljudi pokušalo da spreči vojnu policiju da odvede dvojicu navodnih „izbegavača“ i prevrnulo joj vozilo. Popularnosti vojne obaveze nimalo ne doprinose vesti o maltretiranjima u regrutnim centrima, o iznudama i korupciji, to jest o dolarima kojima se može kupiti ostanak u pozadini.
Ukrajinski nedostatak ljudstva nije više samo ratni, već je i demografski problem. Londonski Ekonomist je prethodne sedmice objavio da je od početka rata, od februara 2022, broj stanovnika na teritoriji koju Ukrajina kontroliše pao sa 37 na 27 ili 28 miliona. Tri do pet miliona ljudi živi pod ruskom okupacijom. Milioni su emigrirali. Mrtvi se broje desetinama ili stotinama hiljada, ali niko to ne može pouzdano da zna ni u Ukrajini, a kamoli van nje.
Ukrajinska stopa rađanja zaostaje za stopom smrtnosti od kako je zemlja stekla nezavisnost, ali rat je tu rupu pretvorio u provaliju. Broj stanovnika u Rusiji takođe opada, ali opasnost po Ukrajinu daleko je veća – Ekonomist
„Ukrajinska stopa fertiliteta je 2020. bila 1,2 dece po ženi, a sada je 0,8 ili 0,9, što je manje nego u bilo kojoj velikoj zemlji osim Južne Koreje. U prvoj polovini 2026. mrtvih je bilo barem tri puta više nego novorođenih. Ukrajinska stopa rađanja zaostajala je za stopom smrtnosti svake godine od kako je zemlja 1991. stekla nezavisnost, ali rat je tu rupu pretvorio u provaliju. Broj stanovnika u Rusiji takođe opada, ali opasnost po Ukrajinu daleko je veća. Demografski kolaps je egzistencijalna pretnja za zemlju koju napada imperijalni sused“, zapisao je Ekonomist.
Projekcije su crne gde god se Ukrajinac okrene. Prema kijevskom Centru za ekonomsku strategiju (CES), krajem 2022. godine 74 odsto izbeglica nameravalo je da se vrati kući. Sada to namerava svega 43 odsto. Jasno je onda zašto je Dmitri Medvedev, bivši predsednik i premijer Rusije, sadašnji zamenik predsednika Saveta bezbednosti Ruske Federacije, u maju ove godine slavio „dokaze biološke smrti (ukrajinske) nacije“. Rusija počinje da posmatra depopulaciju Ukrajine kao ratni cilj, zaključuje Ekonomist.
Rezerve topovskog mesa
Situacija u Rusiji, dakako, suštinski nije ništa bolja. Početkom ove sedmice hakeri iz Ukrajine i beloruske opozicije izbušili su rupu u digitalnom zidu Rostata, ruske državne statističke agencije, i podaci koji su iscurili govore da je Rusija na frontu izgubila više od 400.000 ljudi. Nema nezavisne potvrde te brojke, ali ona je bliska drugim procenama, što zapadnim, što nezavisnim ruskim. Sama Moskva nakon prvih meseci rata više nije objavljivala podatke o svojim poginulim vojnicima. Može se pretpostaviti da obe strane kriju prave gubitke, može se pretpostaviti i da su ruski znatno veći, ali je izvesno da Rusija ima i veće rezerve topovskog mesa.
Ruski i ukrajinski predstavnici ovih dana razgovaraju u Abu Dabiju. Okupio ih je Donald Tramp, onaj isti koji je tvrdio da će njihov rat da okonča prvog dana nakon što se vrati u Belu kuću. Kritičari su masovno optužili Olivera Stouna da se u filmu DžFK previše slobodno igrao istorijskim faktima. Ali i sudbina Ukrajine i sudbina Rusije zaista su „misterija umotana u zagonetku unutar enigme“.
