U dvadeset trećem pevanju Ilijade Ahilej leži na obali, iscrpljen. Dvanaest dana ranije poginuo mu je Patroklo i od tada nije jeo kako treba niti spavao, nego je vukao telo neprijatelja oko grada i mučio sam sebe onako kako ljudi u toj vrsti bola umeju. Te noći ga san konačno savlada, i u san mu dođe Patroklo, tačno onakav kakav je bio, istog rasta, istih očiju, u istoj odeći. Stane mu iznad glave i progovori, prekori ga što ga je zaboravio i zatraži da ga što pre sahrani, jer bez toga ne može da prođe kapije. Ahilej mu odgovori, pristane na sve i zamoli ga da priđe bliže, da se bar nakratko zagrle. Pruži ruke. Nema koga da uhvati. Senka mu izmakne i propadne u zemlju kao dim, uz tanak zvuk, a on se trgne, sedne i progovori naglas, sam u mraku, čudeći se tome što nešto može da liči na čoveka do te mere a da u tome ne bude ničega.
Propusti se prelazak, jer porodica do poslednjeg dana ostane u režimu organizovanja, vozi se, nabavlja se, razgovara se sa lekarima i planira se sledeća nedelja, pa niko ne stigne da pređe iz stanja u kome se nešto rešava u stanje u kome se neko ispraća
To je najstariji zapisani san o mrtvom čoveku u evropskoj književnosti, star tri hiljade godina, a i dalje je tačan. Taj motiv je čest u snovima prvih godina posle gubitka. Sanja se bolnica, sanja se zakašnjenje i ono što nije urađeno na vreme, a mrtvi u tim snovima obično nešto traže i živi ne uspevaju da im daju. Javlja se i trenutak u kome se pruži ruka i ne uhvati ništa.
Kako je moja majka umrla
Otišla je brzo. Primljena je zbog pankreatitisa, pratili su se nalazi, čekalo se da nešto proradi, i za nekoliko nedelja je bilo gotovo. Kad ide tako, nema onog razdoblja u kome porodica polako shvata šta se dešava i u kome se obave razgovori koje bi trebalo obaviti. Ono što se tu propusti nije oproštaj, jer je oproštaj velika reč i uglavnom se ne dogodi ni kad ima vremena. Propusti se prelazak, jer porodica do poslednjeg dana ostane u režimu organizovanja, vozi se, nabavlja se, razgovara se sa lekarima i planira se sledeća nedelja, pa niko ne stigne da pređe iz stanja u kome se nešto rešava u stanje u kome se neko ispraća.
Kod mene je bilo sabijeno još jače. Doleteo sam sa studija iz Nemačke na nekoliko nedelja i imao sam drugačiji zadatak od ostalih. Nisam imao svakodnevicu koja se nastavlja, imao sam rok. Sve što se imalo proživeti moralo je da stane u te nedelje, a čim je sahrana obavljena vratio sam se na predavanja, u zemlju u kojoj niko od ljudi oko mene nije znao šta se upravo dogodilo i gde se sutradan ujutru nastavljalo nešto sasvim treće. To nije manje tuge, nego tuga koja nema gde da se odloži, pa se spakuje zajedno sa ostalim stvarima i ponese.
Poslednji put kad sam izašao iz njenog stana
Tu spada i ono što mi je najvažnije u celoj ovoj priči. Poslednji put kad sam izlazio iz roditeljskog stana, pogledao sam se u ogledalo i prekrstio se. Osetio sam da je to poslednji put. Majka je tada još bila živa, i po svemu što se u tom trenutku znalo, išao sam samo da je posetim u bolnici.
Vredi biti precizan oko toga šta se tu desilo, jer se takve stvari lako pretvore u priču o slutnjama, a to nije ni potrebno ni tačno. Telo često registruje ono što čoveku još nije dozvoljeno da izgovori. Onaj ko tih nedelja obilazi bolnicu vidi sve. Vidi lice lekara, vidi kako sestre prolaze pored sobe, vidi koliko je majka pojela i šta niko naglas ne kaže. Sve to ulazi negde i sabira se, ali se ne prevodi u rečenicu, jer se rečenica u tom trenutku ne sme napisati. I onda izađe na vrata, kroz gest koji se ne planira i koji nema veze sa mišljenjem.
U taj stan više nikada nisam ušao. Stan je prodat i ta vrata su ostala zatvorena tačno u trenutku u kome su se zatvorila. Dobija se to što poslednji izlazak iz kuće u kojoj sam odrastao postoji kao sasvim jasna scena, sa ogledalom i jednim pokretom rukom. Gubi se mogućnost da se ta scena ikada izmeni. Ljudi koji godinama posle smrti ulaze u roditeljski stan polako ga premeštaju u običan prostor. Onaj ko nikada nije ušao zadržava ga tačno onakvim kakav je bio one večeri.
San koji sam sanjao četrnaest godina kasnije
San se dešava u bolnici, po toplom sunčanom danu, dakle na istom mestu i po istom vremenu kao kad je umrla. To je vredno pomena, jer bih pre njega napisao da san u ovakvim slučajevima napušta bolnicu. Nije je napustio. Zadržao je sobu i zadržao je svetlo, a promenio je sve što se u toj sobi dešava.
U njemu roditelji opušteno razgovaraju. Otac pita hoće li ona da umre ili će sa nama kući. Reči su najteže koje u našem jeziku postoje, a ton je potpuno svakodnevan, kao da se pita da li ide sa njima u prodavnicu. Ona se malo premišlja, dakle ne odgovara odmah, nego uzme trenutak kao da zaista razmatra šta joj se više radi. I tek onda kaže: „Neka vi polako tamo, a ja ovamo.“
Telo često registruje ono što čoveku još nije dozvoljeno da izgovori. Onaj ko tih nedelja obilazi bolnicu vidi sve. Vidi lice lekara, vidi kako sestre prolaze pored sobe, vidi koliko je majka pojela i šta niko naglas ne kaže. Sve to ulazi negde i sabira se, ali se ne prevodi u rečenicu, jer se rečenica u tom trenutku ne sme napisati
Ono što tu rečenicu čini neuporedivom sa bilo čim drugim u ovoj priči jeste to što ona nije opšta. Tako je zaista govorila, i to samo kad je sve bilo u redu. Kad nije bilo u redu, glas joj je išao u sasvim drugu stranu i tada bi doviknula njegovo ime. To znači da u tom snu nije vraćena samo ona, nego jedan njen tačno određen glas. Onaj koji se u kući čuo kad nema nikakve nevolje.
Ne bih se upuštao u to šta san znači i to sada kažem strože nego malopre. Postoji očigledno čitanje koje se samo nudi, naročito zato što je moj otac danas ozbiljno bolestan, a u snu je baš on taj koji postavlja pitanje. To čitanje neću izgovoriti i savetovao bih da ga niko ne izgovori. Ne zato što je nepristojno, nego zato što je opasno. Tumačenja snova o mrtvima imaju tu osobinu da se prime i da se posle nose godinama kao poruka koju treba izvršiti, a onda se prema njima donose stvarne odluke o stvarnim ljudima. Video sam kako to prolazi i nije dobro.
Ono što se o snu sme reći je samo ono što se u njemu vidi. A vidi se ovo. Ista soba i isto svetlo. Nema pružanja ruku, nema izmicanja, niko ništa ne traži. Ona nije bolesna žena nego osoba koja sasluša pitanje, razmisli i odgovori, i to glasom koji je u toj porodici značio da je sve u redu. I ono što odgovori nije pristanak, nego biranje sopstvene strane, mirno, i nikome se ne žuri.
Zašto se javila baš sada
Ostaje pitanje zašto baš sada, i tu mi se čini da odgovor nije naročito tajanstven. Brat se posle deset godina u Indiji vratio u Srbiju i useljava se u novi stan. A sutra se udaje njena omiljena rođaka, ona koja je u vreme njene smrti bila detence. Na tom venčanju biće ljudi koji će u istom trenutku pomisliti na nju, i verovatno nijedan od njih to neće izgovoriti naglas.
To je porodica koja se ovih meseci ponovo skuplja i u kojoj se dešavaju upravo one stvari zbog kojih se ljudi okupljaju. Nije neobično što se u takvom razdoblju javi neko koga nema. Ljudi koje smo izgubili se najčešće ne pojave o godišnjicama, nego onda kad se dešava nešto na šta bi ionako bili pozvani.
Ahilej je one noći pružio ruke i uhvatio vazduh, pa je ostatak noći proveo sedeći i čudeći se tome. Ali njemu je Patroklo bio mrtav dvanaest dana. Posle četrnaest godina niko više ne pruža ruke i niko ne izmiče, i ostaje nešto mnogo tiše, dvoje ljudi u bolničkoj sobi punoj sunca, koji se nešto dogovaraju, i neko treći ko ih sluša.
