I klimatske promene, i dugotrajna suša, i svojeglavo kretanje vetra – duga je lista stvari na koje donosioci odluka nisu mogli da utiču kada je reč o nastanku i brzom i nepredvidivom širenju požara koji sada već nedeljama bukte Srbijom. Ali njihovo gašenje ipak bi trebalo da bude prioritet. Pa opet, predsednik Aleksandar Vučić je, valjda u zanosu predizborne kampanje, u uključenju u program televizije Informer 16. avgusta rekao da su nam i EU i Rusija ponudile pomoć, da ona za sada nije potrebna, da „imamo dovoljno snaga, znanja, helikoptera i svega drugog da sami možemo da se izborimo s tim“, te da „prevelikog razloga za brigu“ – nema.
Pet dana kasnije, u trenutku kada je samo na području Deliblatske peščare naveliko izgorelo više od 3.500 hektara šume – da o desetinama drugih žarišta i ne govorimo, poput onih nadomak Vranja i Kraljeva – načelnik Uprave za vatrogasno-spasilačke jedinice pri MUP-u Aleksandar Radosavljević opovrgao je reči najmoćnijeg čoveka u zemlji, verovatno nehotice. Tada je za medije podvukao da je pomoć ruskog aviona „iljušin“ zatražena, i to na vreme, ali da je on u Srbiju sleteo sa zakašnjenjem, tek dan ranije, dakle 20. avgusta.
Štete neće moći da se otklone decenijama
„Plašimo se da taj požar (u rejonu sela Dubovac, prim. nov.) ne dobije na intenzitetu i da se kasnije ne proširi prema naseljenim mestima“, ukazao je Radosavljević, tako poručivši da Srbija ipak nije mogla sama protiv vatrene stihije, te da je razloga za bojazan i te kako bilo, što, uostalom, potvrđuje i situacija na terenu, na kojem će, prema rečima dekana Šumarskog fakulteta Branka Stajića, zanavljanje života ponegde trajati i decenijama.
Kud se, onda, denula ponuđena mehanizacija EU? Na konferenciji za štampu 19. avgusta, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić dohvatio se posla vađenja vrelog kestenja iz vatre. Tada je javnosti saopštio da kapacitet „iljušina“ daleko prevazilazi kapacitet letelica koje su bile na raspolaganju zahvaljujući tada i dalje neaktiviranom Mehanizmu civilne zaštite EU radi dobijanja međunarodne pomoći u gašenju požara. Njegov centaršut u volej je pretvorio načelnik Sektora za vanredne situacije pri MUP-u Luka Čaušić, i to 21. avgusta, rekavši da je Mehanizam konačno aktiviran, ali da bi se, zbog tehničkih ograničenja i kapaciteta ponuđenih letelica i vozila, pomoć EU ranije svela na „kap u moru“.
Suočavajući se sa sve većim nezadovoljstvom građana, Vučić se odlučio da u predizborni obilazak Srbije uključi i Deliblatsku peščaru, čiji krajolik sada nalikuje na scenografiju apokaliptičnog filma
Da li je Čaušić ovakvim obrazloženjem postigao gol ili promašio čitav okvir podložno je tumačenjima, ali je, osim upadljive nemogućnosti Srbije da se sama izbori s katastrofalnom nepogodom, još jedna činjenica postala belodana: vlasti Srbije su Mehanizam EU aktivirale tek nakon što su dočekale zakasneli ruski „iljušin“. Time se podrobnije pozabavio nemačku dnevni list Frankfurter rundšau.
„U borbi protiv nekontrolisanih požara, Srbija je prvo igrala na kartu ruske pomoći, a tek je onda Vlada Srbije nevoljno odlučila da zatraži pomoć EU“, pisali su frankfurtski novinari. Preneli su i da su prorežimski mediji „s olakšanjem, ali malo preuranjeno“ najavili kraj gašenja požara, u naslovnom bloku često ističući zasluge zvanične Moskve, i zgodno izostavljajući činjenicu da su ovdašnje vlasti prethodno odbijale pomoć EU, premda su požari trajali mesec dana. O tome se, podsetio je nemački dnevnik, izjasnila i sama EU, rekavši da će svoje kapacitete staviti na raspolaganje zvaničnom Beogradu čim on to bude zatražio.
„Čak i u gašenju šumskih požara se kandidat za članstvo, koji balansira između Istoka i Zapada, odlučuje za špagat i slalom između Moskve i Brisela“, zaključile su kolege iz Nemačke.
Kako je sam Vučić posejao klice teorije zavere
Sam predsednik je, suočavajući se sa sve većom nervozom i nezadovoljstvom građana, odlučio da u predizborni obilazak Srbije uključi i Deliblatsku peščaru, čiji krajolik trenutno više nalikuje na scenografiju apokaliptičnog filma katastrofe nego na višemilenijumsku igru prirode, jedinstvenu u Evropi. Gurajući tog 23. avgusta sendviče u ruke umornim vatrogascima, kojima, po svoj prilici, zbog snimanja i slikanja nije bilo dozvoljeno da skinu šlemove, uspeo je da poseje klice teorije zavere, nalik onima da je pad nadstrešnice u Novom Sadu bio posledica terorističkog delovanja, ili da su studenti na protestu 15. marta fingirali dejstvo „zvučnog topa“.
„Da je čovek blesavi teoretičar zavere, svašta bi mogao da pomisli“, rekao je pred iznurenim herojima, znajući valjda da u Srbiji blesavih ljudi ima, uostalom, kao i drugde na svetu, ali da je kao malo gde drugde društvo umorno od razlučivanja šta je od izgovorenog istina, šta poluistina, a šta laž.
U skladu s tim, njegovi prethodni navodi da Srbiji pomoć ne treba nekako su skrajnuti u drugi plan, a odmenili su ih novi, svega nedelju dana nakon prvih, umirujućih, prema kojima je Srbija „velesila u gašenju požara“ čiji su helikopteri „bolji od onih koje smo dobili od Evrope“.
Prema njegovim rečima, većina evropskih zemalja slabije je opremljena mehanizacijom od Srbije, ali je njihova prednost bila brza reakcija i efikasna međusobna saradnja. Šlag na tortu dodala je ministarka za zaštitu životne sredine Sara Pavkov, koja je rekla da resorno ministarstvo priprema širi plan obnove i sanacije Deliblatske peščare, da će obnova trajati (najmanje!) pet do deset godina, te da su se „i u drugim evropskim zemljama poput Francuske, Portugala i Hrvatske desile razornije stvari, pa niko ne spominje vlast kao krivca“.
Pitanja poput: zašto je Srbija čekala da zatraži pomoć od EU, koja je bila na stolu, da li je i zašto prethodno morala da sačeka zakasneli dolazak ruskog aviona, te zašto u skladu sa situacijom nije brže reagovala, možda neće pokriti snegovi i šaš, ali hoće dim, pepeo i – predizborna kampanja
Međutim, niti je ta izjava tačna – dovoljan je i letimičan pregled medija u državama koje je zahvatala havarija da bi se videlo da pozivi na odgovornost i te kako postoje – niti je tačno da nije bilo političke odgovornosti. Pre devet godina, zbog neadekvatne reakcije nadležnih, ostavku je podnela tadašnja ministarka unutrašnjih poslova Portugalije Konstanca Urbano de Souza, kako bi „očuvala lično dostojanstvo“, kako je rekla.
Godinu kasnije, u istim okolnostima, ostavku je podneo i tadašnji ministar civilne zaštite Grčke Nikos Toskas. Njegov naslednik Notis Mitaraki doneo je identičnu odluku, takođe zbog širenja požara, pre tri godine. Prošle godine, Karlos Mazon, čelnik Valensijanske zajednice, autonomne oblasti u Španiji, podneo je ostavku zbog lošeg rukovođenja krizom nastalom u katastrofalnim poplavama 2024.
Lista ostavki zvaničnika bi, okrenemo li se ka Libanu, Japanu, Južnoj Koreji… bila još duža, ali dovoljno je zadržati se i u Evropi, s kojom se meri predsednik Srbije, gde su, prema njegovim rečima, katastrofalni požari relativno brzo obuzdavani zahvaljujući – tamošnjoj međunarodnoj saradnji i brzoj reakciji.
Pitanja poput: zašto je Srbija čekala da zatraži pomoć od EU, koja je bila na stolu, da li je i zašto prethodno morala da sačeka zakasneli dolazak ruskog aviona, te zašto u skladu sa situacijom nije brže reagovala, možda neće pokriti snegovi i šaš, ali hoće dim, pepeo i – predizborna kampanja.
