Jezik je ogledalo društva, ali i prostor u kojem se društvo oblikuje. Kada argument ustupi mesto etiketi, a politički protivnik postane neprijatelj, demokratske institucije mogu opstati na papiru, ali njihova suština počinje da nestaje.
Šta se događa sa društvom koje izgubi sposobnost da razgovara? Naizgled, ništa dramatično: ljudi i dalje govore, mediji objavljuju, političari drže govore, parlament zaseda, a društvene mreže vrve od komentara. Reči je možda više nego ikada. Ali obilje govora nije isto što i postojanje dijaloga. Društvo može biti preplavljeno rečima, a ostati bez istinske komunikacije.
U toj razlici između govorenja i sporazumevanja nalazi se jedno od ključnih pitanja savremene demokratije. Pre izbora, ustava i podele vlasti, demokratija počinje u jeziku kojim se građani obraćaju jedni drugima. Kada razmenu argumenata zameni razmena uvreda, kada protivnik postane neprijatelj, a neslaganje izdaja, institucije mogu formalno opstati, ali njihov smisao počinje da se gubi.
Jedna od funkcija jezika je da već oblikovane misli saopštimo drugima. Pored toga on služi i za oblikovanje, proveru i transformaciju misli. Njime privatna iskustva prevodimo u pitanja od zajedničkog značaja, pregovaramo o interesima, rešavamo sukobe, zamišljamo budućnost i uveravamo druge u ispravnost nekog stava. Jezik je, zato, jedan od društvenih temelja.
Višak govora, manjak razgovora
Savremeni nemački filozof Jirgen Habermas demokratiju je razumeo kao oblik komunikacije. U središtu njegove Teorije komunikativnog delanja nalazi se zahtev koji danas zvuči gotovo radikalno: sporove treba rešavati argumentima, a ne prinudom, dok cilj razgovora mora biti mogućnost razumevanja.
U tom smislu, demokratija pretpostavlja sukob interesa, različita uverenja i trajno neslaganje. Od autoritarnog poretka razlikuje je način na koji postupa s tim razlikama. Protivniku se nude protivargumenti, a ne uklanja se iz javnog prostora. Politički pluralizam zato nije moguć bez jezičkog pluralizma – bez prava različitih glasova da budu saslušani i ozbiljno razmotreni.
Reči kao što su patriota, izdajnik, narod, država, demokratija, strani plaćenik ili fašista sve ređe označavaju precizne koncepte, a sve češće služe razvrstavanju ljudi na podobne i nepodobne i postaju lozinke pripadnosti
Habermasova javna sfera postoji svuda gde građani bez prinude raspravljaju o onome što ih se zajednički tiče: u medijima, na univerzitetu, u kulturnim ustanovama, na zborovima i u svakodnevnim razgovorima. Kada taj prostor preuzmu propaganda, politički marketing i algoritamska proizvodnja gneva, broj poruka raste, ali se prostor za razgovor sužava.
Upravo to je paradoks savremene Srbije: nikada nije bilo više kanala komunikacije, a sve je manje prilika da se čuje odgovor koji nije unapred proglašen neprijateljskim. Količina komunikacije prikriva siromaštvo dijaloga.
(Srpski) jezik kao zajedničko dobro
Rasprave o srpskom jeziku najčešće se vode oko norme: pravopisa, ćirilice, anglicizama, leksičkog fonda i kulture izražavanja. Ta pitanja jesu važna, ali ne iscrpljuju njegovu društvenu ulogu. Jezik je zajedničko dobro. Ne pripada ni vlasti, ni akademiji, ni jednoj generaciji; pripada zajednici koja ga nasleđuje, menja i predaje dalje. U njemu se skladište informacije, ali i istorijsko iskustvo, humor, vrednosti, književnost i političko i kulturno pamćenje.
Društvo slabi kada ljudi izgube sposobnost da o razlikama razgovaraju, kada svaka rasprava postane sukob, svaka kritika izdaja, a svaka reč oružje. Demokratija se najpre povlači iz jezika, a potom i iz institucija
U srpskoj istoriji jezik je više puta bio sredstvo stvaranja zajedničkog prostora. Nomokanon Svetog Save uspostavljao je pravni i duhovni okvir srednjovekovne zajednice, iako bi bilo anahrono u tome videti naciju u današnjem smislu. Krajem 18. veka Dositej Obradović tražio je da znanje bude dostupno narodu na jeziku koji razume. Njegovo zalaganje je, iznad svega, išlo prema ideji da pismen i obrazovan čovek treba da postane učesnik javnog života, a ne njegov nemi posmatrač.
Vukova reforma je taj proces radikalno proširila. Njena suština nije bila samo u pojednostavljenju pravopisa. Standardizacija jezika zasnovanog na narodnom govoru otvorila je književnost, štampu, školu i nauku širem krugu ljudi. Javni prostor prestaje da bude privilegija obrazovane manjine. U tom smislu, reforma jezika bila je i reforma društvene komunikacije.
Moderna srpska nacija nastajala je u školama, čitaonicama, bibliotekama, redakcijama i časopisima – svuda gde su ljudi počinjali da čitaju iste tekstove, dele priče i učestvuju u istoj javnoj raspravi. Ako je u 19. veku zadatak zajedničkog jezika bio da poveže rasute kulturne prostore, danas je njegov demokratski zadatak da omogući zajednički život ljudima koji različito misle.
Inflacija ključnih političkih pojmova
Taj zadatak ugrožava proces koji se može nazvati jezičkom brutalizacijom. Ne radi se tek o nepristojnosti niti o povremenim uvredama, kojih je u politici oduvek bilo. Reč je o promeni same logike javnog govora: jezik prestaje da služi razumevanju i sve češće postaje sredstvo diskvalifikacije, poniženja, mobilizacije i simboličkog nasilja.
Prvi znak te promene jeste brisanje razlike između kritike stava i napada na ličnost. Demokratska rasprava pita da li je neki argument tačan, utemeljen i relevantan. Brutalizovani govor najpre pita ko govori, kojoj grupi pripada i može li se unapred proglasiti nelegitimnim. Tako argumentacija ustupa mesto etiketiranju, a moralni ili profesionalni integritet sagovornika bivaju napadnuti i u idealnom slučaju urušeni.
Drugi znak je inflacija ključnih političkih pojmova. Reči kao što su patriota, izdajnik, narod, država, demokratija, strani plaćenik, fašista ili ekstremista sve ređe označavaju precizne koncepte, a sve češće služe razvrstavanju ljudi na podobne i nepodobne. Njihova funkcija imenovanja pojmova i opisivanja stvarnosti ustupa mesto diskvalifikovanju i političkoj polarizaciji. Kada ključni pojmovi mogu značiti gotovo sve, oni više nisu sredstva mišljenja – postaju lozinke pripadnosti.
Treći znak je dominacija emocije nad obrazloženjem. Strah, bes, prezir i podsmeh proizvode trenutni efekat, okupljaju pristalice i obezbeđuju pažnju. Upravo zato savremena politička komunikacija sve češće ne pita kako pronaći najbolje rešenje za zajednički problem, već kako izazvati najjaču reakciju. Od partnera u raspravi sagovornik se transformiše u publiku kojom treba upravljati.
Demokratija pretpostavlja sukob interesa, različita uverenja i trajno neslaganje. Od autoritarnog poretka razlikuje je način na koji postupa s tim razlikama. Protivniku se nude protivargumenti, a ne uklanja se iz javnog prostora
Francuski sociolog Pjer Burdje je pokazao da moć, osim kroz zakone, institucije i ekonomiju, deluje i kroz nevidljivi jezički sistem. U tom kontekstu Burdje govori o simboličkom nasilju. Pod ovim pojmom podrazumeva nevidljiv oblik društvene dominacije koji deluje posredstvom jezika, značenja, vrednosti i opšteprihvaćenih predstava o svetu. Ono je naročito delotvorno zato što ga građani često ne prepoznaju kao nasilje, već nametnuti poredak prihvataju kao prirodan i legitiman. Zbog toga je borba za javni jezik, zapravo, borba za granice normalnog, legitimnog, zamislivog i izrecivog.
Jezička brutalizacija ne ostaje zatvorena u političkim emisijama. Ona se preliva u redakcije, na društvene mreže, u porodice, učionice i radna mesta. Društvo postepeno usvaja obrazac po kojem je lakše diskvalifikovati čoveka nego odgovoriti na njegovo mišljenje.
Zato je teško razdvojiti krizu jezika od krize demokratije. Slabe institucije omogućavaju grublji i isključiviji govor. Takav govor zatim dodatno razara poverenje, parališe raspravu i otežava pronalaženje zajedničkih rešenja. Nastaje začarani krug u kojem se politička i komunikacijska kriza međusobno hrane.
Posebnu odgovornost imaju ustanove čija je svrha argumentovana rasprava. Evropski univerzitet je nastao kao zajednica u kojoj se tvrdnje podvrgavaju proveri, pitanja postavljaju slobodno, a autoritet ne oslobađa argumentovanja. Njegov prirodni jezik je kritika.
Kada univerzitet izgubi sposobnost dijaloga, društvo se lišava autonomne institucije, ali i mesta na kojem se uče argumentacija, tolerancija i spremnost da se sopstveni stav koriguje. U tom svetlu treba posmatrati i studentske plenume, zborove i javne rasprave u današnjoj Srbiji. Njihov demokratski značaj je u tome što obnavljaju praksu u kojoj ljudi slušaju jedni druge, obrazlažu predloge i zajednički dolaze do odluka.
Paradoks savremene Srbije je da nikada nije bilo više kanala komunikacije, a sve je manje prilika da se čuje odgovor koji nije unapred proglašen neprijateljskim. Količina komunikacije prikriva siromaštvo dijaloga
Isti posao počinje mnogo ranije, u školi. Pismenost danas pored čitanja i pisanja, podrazumeva i demokratsku pismenost: poznavanje ustava i izbornih pravila. Osim toga, ona znači i umeti razlikovati činjenicu od mišljenja, prepoznati manipulaciju, obrazložiti stav, saslušati protivargument i uvažiti drugačije viđenje.
Zato nastava jezika i književnosti ima neposrednu građansku dimenziju. Analiza teksta, pisana argumentacija, usmeno izlaganje – to su vežbe javnog života: u njima se uči kako misao učiniti jasnom, kako tuđe reči uzeti ozbiljno i kako se usprotiviti bez ponižavanja sagovornika.
Rehabilitacija javne reči
Kultura dijaloga ne uspostavlja se zakonima, kao što se ni izgubljeno poverenje ne može obnoviti uredbama. Demokratija je svakodnevna praksa koja se održava načinom na koji razgovaramo. Njena obnova zato mora početi u medijima, školama, parlamentu, na univerzitetu i društvenim mrežama – svuda gde se odlučuje ko ima pravo da govori i kako se na govor odgovara.
To zahteva i jedan drugi pogled na fenomen jezičkog patriotizma. Ljubav prema jeziku pokazuje se brigom o pismu, normi i tradiciji, a posebno brigom o tome šta tim jezikom činimo drugim ljudima. Nije moguće braniti zajednicu tako što ćemo uništavati mogućnost da njeni članovi slobodno razgovaraju. Narod koji izgubi poverenje u javnu reč postepeno gubi poverenje i u institucije.
Srpski jezik je u svojim važnim istorijskim trenucima povezivao zajednicu: kroz pravo i duhovnost, prosvećivanje, književnost i javnu raspravu. Naša generacija verovatno neće reformisati pravopis niti stvarati novi standardni jezik. Pred njom je drugačiji, ali ne manji zadatak – da rehabilituje javnu reč, vrati težinu argumentu i sačuva mogućnost dijaloga.
Različitost mišljenja znak je vitalnosti društva. S druge strane, društvo slabi kada ljudi izgube sposobnost da o razlikama razgovaraju; kada svaka rasprava postane sukob, svaka kritika izdaja, a svaka reč oružje. Demokratija tada ne nestaje odjednom. Najpre se povlači iz jezika, a potom i iz institucija.
Odbrana (srpskog) jezika u 21. veku stoga znači i očuvanje njegove najviše društvene funkcije: da bude jezik slobodnih ljudi, odgovornih građana i otvorenog dijaloga. Demokratija, na kraju, ne počinje na biračkom mestu. Ona počinje u rečenici kojom se obraćamo drugom čoveku.
