Objavljen sredinom osamdesetih prošlog veka kao parodija na, tada popularne, akcione i nindža filmove, strip Mladi mutanti nindža kornjače brzo je postao globalni fenomen. Štampano je na hiljade stripova, snimljeno je stotine epizoda animiranih serija i nekoliko filmova, pravljene su video-igre, a likovi iz ove franšize mogli su se naći na mnogim proizvodima.
Više od tri decenije nakon toga originalni scenarista Kevin Istman pronalazi dvadeset stranica skica i ideja za priču koju je, 1987. godine, kreirao zajedno sa Piterom Lerdom. U saradnji sa scenaristom Tomom Volcom iz ovih segmenata nastaje petodelni strip serijal Poslednji ronin.
Priča o poslednjoj preživeloj kornjači smeštena u distopijsku budućnost ima daleko mračniji ton i očito se, sa nekoliko scena koje su direktan omaž, oslanja na strip Betmen: Povratak mračnog viteza Frenka Milera. Inače, upravo su Milerova dela bila prvobitna inspiracija crno-belim stripovima o nindža kornjačama. Zato i ne čudi što će najavljeni film koji se snima na osnovu ovog stripa biti zabranjen za publiku mlađu od sedamnaest godina.
Kako je Poslednji ronin potukao sve komercijalne rekorde, prodato je preko 840.000 primeraka, sledi nastavak TMNT: Poslednji ronin – Izgubljene godine koji je kod nas, kao i prethodni strip, objavila izdavačka kuća Golkonda.
Ovaj strip predstavlja mračnu hroniku smeštenu u period od deset godina u kojoj se otkriva kako je Mikelanđelo, od šaljivdžije i pacifiste slomljenog srca, postao hladnokrvni ubica. Njegovo putovanje kroz Aziju, Bliski istok i Evropu, razorene globalnim zagrevanjem i ekološkim katastrofama, metafora je duhovne transformacije kroz koju prolazi.
Nakon smrti porodice i prijatelja ostao je sam, prepušten sindromu krivice preživelih, koji se opisuje kao „zaostala senka onih koje nismo mogli da spasemo“. Upravo ovde dolazi do izražaja umeće crtača SL Galanta koji na vrhunski način dočarava ove sene mrtvih koje prate Mikelanđela neprekidno podsećajući, ne samo junaka već i čitaoce, na sav bol zbog onih kojih više nema. Različiti stilovi crtanja i boje usklađeni su i s drugačijim vremenskim okvirima u kojima se odigravaju priče, tako da je čitaocima odmah jasno kada se dešava radnja. Tamni tonovi i obilje senki pojačavaju utisak apokaliptičnog sveta i Mikelanđelove teskobe, dok svetli tonovi crtača Bena Bišopa i vesele boje nagoveštavaju optimističniju budućnost.
Upravo je putovanje između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ono što ovaj strip voli da čini. Priča je podeljena u dva narativna toka. Centralni je označen kao „onda“ i predstavlja Mikelanđelov put, dok se druga priča, navedena kao „sada“, fokusira na novu generaciju mladih mutanata kornjača. Kratki segmenti iz prošlosti su, na vešte načine, utkani u oba toka priče kako bi dopunili kontekst. U odnosu na Mikelanđelovu mračnu epopeju punu gorčine i razočaranja, sadašnjost stvara atmosferu nade. U ovom delu Mari, ćerka Kejsi Džonsa i Ejpril O’Nil, trenira mlade učenike kako da postanu nova generacija nindža ratnika. Za razliku od glavnog zapleta prepunog nasilja, ovi segmenti su lišeni suvišne akcije i ispunjeni su toplim i emotivnim pričama u kojima upoznajemo jedinstvene ličnosti novih heroja (i heroina) u poluoklopima. Ove kornjače nisu generičke kao originalne, već su inspirisane različitim pravim vrstama kornjača, tako da svaka ima specifičan izgled, različite veličine, boje i šare na oklopu, koje su savršeno usklađene sa njihovim karakterima.
