Skupština je vladi Đure Macuta izglasala poverenje i vratila je sa gostovanja u parlamentu na gostovanje u Nemanjinu 11, dok se „nadležna institucija“ ne smisli kada će da joj odsvirati kraj. I svi su pokorno otišli na svoje privremeno radno mesto, ne pitajući se zašto će im biti skraćen mandat nakon većinske podrške najvišeg tela koje je „nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Srbiji“.
Naravno, niko ne bi ni očekivao da iko od njih ima pitanje koje bi bilo u koliziji sa željama formulisanim na Andrićevom vencu, ali je njihov oproštajni nastup u parlamentu ipak bio tužniji od očekivanog. Videli smo ministre koje je postrojavao Siniša Mali, videli smo ga kako urla na ministarku državne uprave Snežanu Paunović jer je progovorila mimo njegovog odobrenja i mogli smo da naslutimo ono što su opozicioni poslanici nakon sednice potvrdili – da su prisustvovali ozbiljnom mobingu i ozbiljnom ponižavanju ministara. Aleksandar Ivanović (NPS) je objasnio da je stekao utisak da su „svi iz kabineta Đure Macuta zapravo žrtve nasilja“, a da onda ide ozbiljni transfer nasilja „od vrha vlasti, preko tog kabineta“ do „građana Srbije i onoga što se dešava na ulici“.
„Nema nasilja“, ponosno je izjavio Macut iako nije zucnuo dok se Paunovićka izvinjavala Malom, a Gašić ga molio da mu dozvoli da govori. Nema ga ni u Vladi, a naročito ne nad građanima. „O komentarima vezanim za nekakva tendenciozna odvlačenja, prebijanja studenata, ne bih se sa tim složio. Postoje zapisi koji ne govore tome u prilog“, izjavio je ne otkrivajući da li u tim zapisima piše i da žandarmerija nije toliko pretukla Luku Mihajlovića da je zbog povreda završio na operaciji, a da SNS batinaši nisu ispred biračkog mesta u Boru polomili kosti Lazaru Diniću… „Još jednom ću ponoviti da sam se uvek suprotstavljao i da ću se odlučno suprotstavljati svakom nasilju nad studentima i nad građanima, svakom obliku kriminala i svakom pokušaju verske ili rasne diskriminacije ili etničkog čišćenja, srpskog ili bilo kog drugog naroda“, sa ponosom je dodao uz obećanje da će se zalagati i da „pravosuđe radi potpuno nezavisno“, kao da mu jedan od ministara nije Nikola Selaković koji je TOK nazvao „autoimunim oboljenjem“.
Ali Selaković je deo ministarskog paketa koji SNS umeće u svaku vladu, nezavisno od toga ko joj je na čelu (poput Lončara, Gašića, Malog, Dačića… pa čak i Aleksandre Sofronijević koja je prvi put ministarka, ali je već četvrt veka sastavni deo ministarskog inventara), tako da Macut možda i nije imao manevarski prostor u njegovom imenovanju kada se prihvatio mesta mandatara. Međutim, u njegovom kabinetu se nalaze ljudi koji su prvi put na ministarskoj funkciji, a oni su tu na njegov poziv. Bar je tako rekao.
Dema Berišu ćemo zapamtiti po izjavi da romska nacionalna manjina „mora da shvati da država, opštine i lokalne samouprave nisu bankomati“. Ili kao ministra koji je na poziv Vojislava Šešelja otišao na proslavu u Hrtkovce
Među njima je ministar pravde Nenad Vujić, koji se baš i nije istakao dok je sprovodio Macutovu želju da „pravosuđe radi potpuno nezavisno“, već je podstrekivao tužioce da što je moguće češće hapse pod optužbom za rušenje ustavnog poretka i objašnjavao da blokaderi „seju strah, unose nemir među stanovništvo, napadaju institucije“, a da su sve to obeležja terorizma. A tu je i Snežana Paunović koja je kao svoj doprinos liniji premijera da je protiv svakog etničkog čišćenja dala rečenicom da bi ona da je bila Milošević „etnički očistila Kosovo 1998. godine“, ali i dodatnom sa funkcijom ulizivanja: „Želim građanima Srbije da kažem da vlada čiji sam deo, nijednog trenutka nije i ne može snositi odgovornost za ono što je bila moja životna priča u jednoj emisiji. Profesor Macut, koji je ovde tri dana na različite načine prozivan, nije čovek koji bi zbog toga makar jedne sekunde smeo da bude prozvan“.
Za ono što je izrekla naravno da ne mora da bude prozvan, ali mora zato što je nije smenio nakon što je to izgovorila. A očigledno je da to neće uraditi, jer zašto bi ona bila spornija od Borisa Bratine koga je Macut ustoličio za ministra informisanja iako se radi o nekom ko je palio zastavu EU, bio član Upravnog odbora „SNP 1389“ (pokreta koji je sa kapuljačama 2008. napao učesnike kvir festivala i teže povredio troje ljudi) i ko je na godišnjicu masakra u Srebrenici pokušao da organizuje skup „Srećan dan oslobođenja Srebrenice“. Ili od Dema Beriše, predsednika Matice Albanaca u Srbiji koga je Macut lično imenovao za ministra za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, koji zaslužuje baš posebno mesto.
Jer, jednom kada ova vlada bude bivša (sledećeg četvrtka, u septembru, februaru ili nekom novom terminu koji će smisliti „nadležna institucija“), Bratinu će pre pamtiti kao nekog ko je izgovorio da policija sme da bije (on je za razliku od premijera bar primetio da to čini) i ubija studente, nego po ekstremno desničarskoj biografiji koju je imao i kada je probran u aktuelni saziv. Čak će i Paunovićku javnost pamtiti ne samo po etničkom čišćenju Kosova, već i po tome što je do izbora za ministarku primala platu na mestu direktorke Apotekarske ustanove Peć, koja zvanično ne postoji od 2021. godine, dok zaposleni u državnim apotekama Srbije i pored činjenice da rade ne primaju ni platu niti imaju zdravstveno osiguranje. Međutim, Beriša će biti samo jedini ministar koga je institucija Poverenika za zaštitu ljudskih i manjinskih prava (dok ju je vodila Brankica Janković a ne Milan Antonijević) ocenila kao nekog ko je „prekršio zakon i diskriminisao Rome“ zbog izjave da romska nacionalna manjina „mora da shvati da država, opštine i lokalne samouprave nisu bankomati“. Ili kao ministra koji je otišao u Hrtkovce na proslavu Vojislava Šešelja, jer je sa osuđenim ratnim zločincem i na mestu zločina protiv Hrvata, odlučio da „privatno“ slavi na „privatnom imanju“ uz opravdanje: „Tamo nisam bio kao ministar, nisam bio ispred Vlade Srbije, nego kao fizičko lice i imam pravo na to.“
Ministar Nenad Vujić je podstrekivao tužioce da što češće hapse pod optužbom za rušenje ustavnog poretka i objašnjavao da blokaderi „seju strah, unose nemir među stanovništvo, napadaju institucije“ a da su sve to obeležja terorizma
I izgleda da ima jer se niko nije potresao zbog poziva predsednika Romske partije Srđana Šajna da se pokrene postupak njegovog opoziva, a da nadležni pravosudni organi ispitaju njegovu krivičnu odgovornost. Procenjeno je da zaslužuje svoju ministarsku fotelju i izglasano mu je poverenje u istom paketu u kom je prelaznu ocenu dobio i Dejan Vuk Stanković, mada je tokom zasedanja bezbrižno spavao dok je „nadležna institucija“ posrtala od umora i radila svaki dan od jutra do sutra.
Ali nema razloga da mu se to ne oprosti imajući u vidu da je tokom svog kratkog mandata ne samo razorio obrazovni sistem više nego naprednjaci za 14 godina sistemskog onepismenjavanja, već je njegova osveta prema učesnicima protesta bila intenzivnija i daleko bolje koncipirana od one koju je MUP sprovodio samo u naletima batinanja, a Vujić promocijama hapšenja i sumanutim optužnicama u jednom ograničenom periodu – dok mu Venecijanska komisija nije rekla da je dosta i primorala ga da povuče Mrdićeve zakone.
Deluje gotovo neverovatno da je SNS prenebregao talenat Vuka Stankovića u prethodnih sedam vlada i da ga je tek u osmoj uvrstio u svoju najtežu artiljeriju. Njega koji je na dužnost stupio usred protesta, a za samo dva meseca rada najavio „svečani početak nove školske godine“ jer je u kratkom roku uspeo da izgladni nastavnike, primora na ostavku 75 direktora, smeni dodatnih 25 i otkaže ogroman broj ugovora o radu. Takođe, iako se lično odriče zasluga za taj posao i tvrdi da univerzitet ima autonomiju (a vlast većinu u telima koje je prigrabila na ne baš zakonite načine), da omogući progon politički nepodobnih profesora, pa čak i politički nepodobnih fakulteta. Recimo, da bi se u Nišu napravio fakultet po meri ove vlasti – Fakultet srpskih studija, dozvolio je da se razbuca postojeći Filozofski fakultet (samo se na otimačinu može doći do profesora i studenata) i da se na departmanima za srbistiku, istoriju i ruski jezik ukinu budžetska mesta, čak i za master ili doktorske studije. I da tik pre nego što se oglasi truba koja će odsvirati kraj ovoj vladi, pripremi još jedan osvetnički zakon – Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, sa namerom da proširi političku kontrolu nad školama i celokupnim obrazovnim sistemom, da zabrani okupljanja učenika, omogući njihovo lakše izbacivanje iz škola ali i da se „neposlušnim“ nastavnicima ne oduzme samo radno mesto već i licenca za rad.
Jednom kada ova vlada bude bivša, Bratinu će pre pamtiti kao nekog ko je izgovorio da policija sme da bije i da ubija studente, nego po njegovoj ekstremno desničarskoj biografiji koju je imao i kada je probran u aktuelni saziv
Ministar nauke i akademik Bela Balint nije imao baš ništa da kaže na takav tretman obrazovanja, ali tokom celog mandata uglavnom nije imao ni nešto drugo da kaže. Više je delovalo da se trudio da ostane ispod radara, ali i u vladajućoj milosti – samo jednom je dao intervju, a na pitanje novinarke šta su konkretne promene u njegovom resoru, rekao je da će morati da priča i o Ekspu, ali neka ona bira šta želi prvo od ta dva. Ekspo je kao svoj jedini adut odabrala i Jagoda Lazarević, ministarka za spoljnu i unutrašnju trgovinu. Nismo imali prilike ni da je vidimo ni čujemo dok je Vučić podizao i spuštao cene, pa čak i ograničio marže trgovinskim lancima, što je za posledicu imalo zaustavljanje širenja mreže Maksija i zatvaranje 25 prodavnica, ali po svemu sudeći i otvorilo prostora da markete Idea preuzme biznismen blizak SNS-u Davor Macura. Ali se zato pojavljivala kao nosilac jedne druge funkcije – komesar Međunarodne specijalizovane izložbe Ekspo.
Ne znamo da li će doprinos Balinta ili Lazarevićke izložbi biti dovoljan da ih pamtimo (kao ministre sigurno nećemo), ali će onaj koji je pružila ministarka ekologije Sara Pavkov sigurno ući i u udžbenike. Dok je širom Srbije tvrdila da je zaštita voda „na lestvici prioriteta“ njenog ministarstva i da ona samo sledi „politiku razvoja koju je trasirao predsednik Srbije Aleksandar Vučić“ u svojoj borbi da doprinese „čistijoj životnoj sredini“, mandat joj je zapravo otpočeo usvajanjem ogromnog proširenja prostornog plana za Ekspo tako da obuhvati čak i reni bunare. Ipak, plan najvećim delom predviđa gradnju u široj zoni zaštite vodoizvorišta, što nije zabranjeno ukoliko se prvo propišu mere kako bi se zaštitilo podzemno jezero. Međutim pre nego što je završena studija uticaja već je bilo pobijeno preko 2.300 dubokih šipova za temelje, a RERI je podneo tužbu protiv Ministarstva zaštite životne sredine zato što se prilikom usvajanja studije država pravila da ništa od toga nije urađeno.
Dok se odluka suda čeka, pitanje je šta će sve biti urađeno sa tim ali i drugim vodoizvorištima, baš kao što je pitanje i šta će ostati od obrazovanja, ljudskih prava, zakona, pa i svih građana koji nisu po volji ove vlasti. Ali čak i ako ne ostane ništa, imena ministara koji su do toga doveli neće biti zapamćena – biće samo jedni od stotinak naprednjačkih statista iz jedne od naprednjačkih vlada.
