Pišem vam, i šaljem najlepše želje, u doba istorijskog preokreta. Još ne znam kako će izgledati umetnost, moja ili bilo čija, kad se ovo okonča – rekao nam je svojevremeno američki pisac Ben Lerner. Očigledno, delili smo sličan horor scenario, ali nisam pominjao prijatelja koji je više vrednih slikarskih dela umotao u rolnu i odneo u sef evropske banke. Da bi naše živote docnije rekonstruisali na osnovu umetnina?
U romanu Polazak sa stanice Atoča (izdavač: Booka; prevod: Aleksandar Milajić), glavni junak Adam Gordon, mladi pesnik na studijskom boravku u Madridu, ima cilj da stvori dugačku poemu o nasleđu Španskog građanskog rata. Kaže da mu je majka svaki put na putu do muzeja pričala da joj slikarstvo izgleda kao da je evoluiralo unatrag. „I da bi vanzemaljac, kad bi došao u muzej, mislio da su prvo nastale apstraktne slike, i to stotinama, a možda čak i hiljadama godina pre renesanse, osim ako dotični vanzemaljac ne izgleda kao žuti trougao na plavom četvorouglu.“
Kovid je ostavio posledice i ima traga u najnovijem romanu Transcription (Farrar, Straus and Giroux), objavljenom u Americi, nedavno nagrađenom priznanjem za političku fikciju s Orvelovim imenom.
Pesnik, prozaista i esejista, rođen 1979. u Topeki, u Kanzasu, dobitnik Fulbrajtove, Makarturove i Gugenhajmove stipendije, bio je u širem izboru i sa Školom Topeka (izdavač: IPC media; prevod: Gordana Subotić), a u najužem za Pulicera.
Enigma govora srž je trilogije kojoj pripada i roman 10:04. Ljubitelji filma Povratak u budućnost prepoznaju sat i minut u kome munja udara u toranj pa šalje Martija natrag u 1985. Roman o tridesetogodišnem tipu koga strefi književni uspeh, bude mu konstatovana opasna srčana mana i stigne molba prijateljice da joj pomogne da začne dete. U Nujorku, sa superćelijskim olujama, društvenim nemirima, gde se ne zna šta će sutra biti.
Kazao je da ga zanima formiranje glasa kroz generacije u porodičnoj drami na srednjem zapadu, na prelasku vekova, te razlozi pojave nove desnice. „Škola Topeka jeste vrsta istorije, lične i političke, upravo toga glasa koji ispisuje roman. Sigurno knjiga o moći jezika da oblikuje i deformiše teme, o bleskovima mogućnosti u trenucima ekstremnog govora. Pošto se jezik razbije pod pritiskom traume, ili ga klinci istežu do tačke pucanja tokom opisanih brzih debata. Kada postane koještarija iz usta propalog političara, ili razigranog deteta.“
Ta tri naslova – ističe – u određenoj meri govore o retorici, „o načinu na koji jezik možemo iskoristiti da nešto pomerimo, onesposobimo ili popravimo“. Rezultat: političari i pesnici ispostavljaju se kao glavni retoričari.
Transcription je savršen za prepričavanje! Podeljen na tri celine, nazvane po hotelima, počinje namerom naratora da poseti svog devedesetogodišnjeg mentora Tomasa, ali mu telefon ispadne u klozetsku šolju. Sledi poglavlje u kome biva kritikovan zbog načina rekonstrukcije tog planiranog intervjua, a onda mu profesorov sin, u zasebnom poglavlju, pripoveda o mukama da ćerku nateraju da jede. Apetit se otvara tek kada joj dozvole da ima ekran pred sobom i snimke sa Jutjuba na kojima ljudi otpakuju najrazličitije džidžabidže. Lerner je majstor deskripcije, pravi čoveku zazubice; dođe vam da potražite spomenuti video-ciklus.
IPC media je Školu Topeka predstavila u ediciji Zeitgeist. Pogođeno, nalik odluci žirija Orvelove nagrade. Govorimo o prozaisti s izuzetnom sposobnošću da u razbacanim digresijama uhvati duh vremena, na 130 stranica.
Ostavši bez mobilnog, u univerzitetskom naselju, dotle povezan raznim aplikacijama sa suprugom i ćerkicom, protagonista se suočava s problemom realizovanja razgovora, ali i s realnošću koja se iznova materijalizovala pred njim, sa sećanjima iz studentskih dana.
Štampani imenik bi pomogao, ali to više ne postoji. Šetač, slično prethodnim pripovedačima, pratio bi mapu s ekrana iako zna put, međutim, ajfon ne radi. Oflajn, bez mogućnosti da fotografiše, komunicira, prati vesti i ostale gluposti – „naročito doživljava“ stvarnost, sopstveno „prisustvo“, koračajući paralelno kroz memoriju. Susret i dijalog sa profesorom Tomasom, rođenim 1934, postavlja zamke pamćenja.
Onako kako smo navikli, Lerner nas povremeno obavesti koliko ima sati, sa tačnog digitalnog časovnika – u poetici, u različitim oblicima, srećemo skrivenu pretnju „eksplozijom“, ili nas, zbog trilera sa televizije, brojke na to podsećaju… Takođe, paniku – ovde će neko zaključiti da je grad u panici jedan organizam. Zatim snove, noćne more, plus poneku halucinaciju. U Atoči i hašiš, tablete za smirenje, mamurluk.
Svakako, najviše je bistrih opaski o životu i umetnosti.
Transcription dotiče komadiće svakodnevice u našem dobu. Skraćenice u dopisivanju, QR kodove, komunikacije preko ekrana, net pretraživač, „skladištenje“ podataka, arhive, Instagram, filtere, skrol, Fruit Ninju… Da bi se potom o svemu sažeto, potpuno nenametljivo, duhovito, lako esejiziralo, bez ispuštanja priče iz ruku, svejedno kakav zaplet bio.
Do tančina se slika realnost, što u krajnjem ishodu daje „više od fikcije“ – te reči odjeknuće niz puta… Istovremeno, izostaje reakcija na stare medije kakvim je okružen. Na knjige, slike, analogne fotografije i ploče.
Nesumnjivo, glas je ključna tema u eri telefoniranja.
Skicirajući životopis za naručeni magazinski članak, nakon zanimanja za najranija sećanja na slušanje radija, Tomas razvija teoriju o vestima, šalama i izrazima koje čujemo još dok smo u materici.
Tridesetih godina prošlog veka na radiju je bio Hitler…
Daleko odlaze! Do psihoakustike i filmske muzike, do nedostupnih zvukova ispod dvadeset herca i vazduha ispunjenog tajanstvenim porukama.
No, na početku stoji trauma; istorija ispunjena zločinima.
Pešačenje kampom seća ga na profesoricu. Čim joj je upućen kompliment da ima lepu ogrlicu, poverila im je da tu drži zaključanu kapsulu sa cijanidom, u slučaju nuklearnog rata. Praksa započeta s prijateljima, u studentskim danima, kasnih šezdesetih.
Davno?
Premda na prvi pogled deluje da su najvažnije opsesije gadžeti trećeg milenijuma, autor u igru uvlači celo stoleće. Jedna od najboljih priča u priči jeste ona o ocu i sinu, umetnicima što su pre sto leta, u Drezdenu (!), pravili cveće od stakla. Posle posete izložbi drugačije sagledava stvari, odnos prirode i kulture, datog i konstruisanog.
Do čudesnih dubina dovede mobilni u WC šolji.
Škola debatovanja
Starovremski treneri žalili su za vremenima kad se znalo šta je debata – piše Ben Lerner u romanu Škola Topeka (IPC media; prevod: Gordana Subotić) o međuškolskim takmičenjima u debatovanju i tehnici zasipanja protivnika brzinskim ređanjem kojekakvih argumenata. „Najčešća kritika na račun nadbrzavanja bila je da takav način izlaganja udaljava političku debatu od stvarnog sveta, da niko ne govori onako kako to čine ti debateri, osim možda voditelja aukcija. Ali čak su i adolescenti znali da to nije istina, da je za ljude koji rade u korporacijama uobičajeno da razvijaju svoju verziju nadbrzavanja – jer i oni slušaju upozorenja na kraju sve češćih reklama za lekove koji se izdaju na recept, kad se podaci o rizicima izgovaraju toliko brzo da je teško razumeti ih, slušaju spiskove pravila i upozorenja koji se rafalnom brzinom čitaju na kraju radijskih promo-poruka; znaju bar ponešto o ‘sitnim slovima’(…) Čak i pre ere dvadesetčetvoročasovnih vesti, tviteraških oluja (koje korisniku dopuštaju da govori zastajkujući i u isti mah brzo), algoritamskog trgovanja, grafikona, DDoS napada, Amerikanci su ‘nadbrzavani’ u svakodnevnom životu; u međuvremenu, njihovi političari su počeli da govore vrlo sporo o vrednostima potpuno odvojenim od sopstvene politike.“
