Osnovni zakon funkcionisanja ljudskog društva, Marfijev zakon, koji kaže da će naopako poći sve što naopako može poći, tokom decenija je dobio brojne izvedenice. Jedna od najvažnijih, namenjena naučnicima svih struka, kaže da se sve može dokazati ako čovek zna šta želi da dokaže. To duhovito upozorenje naučnicima da pokušaju da prevaziđu ljudsko u sebi i da ne grade na svojim predrasudama, ceri nam se iz hrpe svetskih istraživanja o stavovima „mladih generacija“. Istraživanja obesno protivreče jedno drugom, za svaku anketu koja zaključuje jedno, postoji anketa koja zaključuje savršeno suprotno, pa su moguća samo dva rešenja – ili o mlađima imamo baš teške predrasude, svejedno da li su pozitivne ili negativne, ili su tako monumentalna uopštavanja ipak nemoguća.
Zamke generalizacije
„Ne treba da generalizujemo političke tendencije čitave generacije, naročito ako govorimo o globalnim okvirima. Generacija Z izložena je istim procesima kojima su izloženi i ostali, a to uključuje sve izraženiju polarizaciju političkih stavova“, naglašava za Radar sociolog Dario Hajrić.
Hajrić uvodom odmah skreće pažnju na dva fokusa većine istraživanja o mladima koja su se probila u svetske medije – na generaciju Z i na njenu navodno neobičnu političku reakcionarnost. Generaciju Z čine ljudi rođeni od sredine devedesetih do početka 2010-ih, dakle današnji srednjoškolci, studenti i mladi radnici. I ako neko hoće da misli da su listom reakcionari, ima na šta da se pozove. Džin Tvinge, psihološkinja i profesorka Državnog univerziteta San Dijego, zapisala je da je broj starijih američkih srednjoškolaca koji se identifikuju kao „veoma konzervativni” dvostruko veći no što je bio u veoma konzervativnoj Reganovoj epohi. Tvinge doduše zapaža da je takođe porastao broj njihovih vršnjaka koji nose bedž „veoma liberalnih“, pa i „radikalnih“, ali to u medijima uglavnom ostane u drugom planu.
Vitni Ros Manzo, profesorka političkih nauka na Koledžu Meredit u Severnoj Karolini, prošle godine je za Si-En-En rekla da više od polovine američke generacije Z koja je stasala za glasanje smatra da je važnije imati jakog vođu nego štititi demokratiju, i da se dve trećine istih saglasilo da je sila prikladan odgovor na „nestanak američkog načina života“. Istina je da Manzo podvlači da su ti mladi glasači ispadali liberalni kada je reč o abortusu, marihuani i pravima seksualnih manjina, ali onaj podatak o žudnji za čvrstom rukom nekako uvek ispadne zanimljiviji, pogotovo ako imamo domaću paralelu. Prošlogodišnji izveštaj Krovne organizacije mladih Srbije dao je slične brojke – više od 68 odsto srednjoškolaca i više od 63 odsto ispitanika u ranim dvadesetima smatralo je da je Srbiji potreban jak vođa.
Više od polovine američke generacije Z koja je stasala za glasanje smatra da je važnije imati jakog vođu nego štititi demokratiju, i dve trećine istih se saglasilo da je sila prikladan odgovor na „nestanak američkog načina života“
Vitni Ros Manzo
„Činjenica je da generacija Z odrasta i osamostaljuje se pod većim ekonomskim pritiskom nego što je to bio slučaj sa ’bumerima’ – desila joj se svetska ekonomska kriza 2008, desilo joj se usporavanje ekonomije zbog pandemije i ratova koji su u toku, te su joj potrebne stabilnost i sigurnost. To pogoduje konzervativnijim narativima“, objašnjava Dario Hajrić.
Ime „bumeri“ nose ljudi rođeni otprilike od 1946. do 1964, tokom „bejbi buma“, to jest optimistične eksplozije fertiliteta koja je pratila Drugi svetski rat. Naši mladi baš nemaju mnogo razloga da budu optimisti, svejedno da li su američki ili srpski, ali ne treba zaboraviti da sledeće o čemu govori Dario Hajrić ne važi samo za „ekstremni“, već za bilo kakav politički stav.
„Pomeranje od tradicionalnih medija ka društvenim mrežama otvara ogroman prostor za dezinformacije, naročito u vidu zatvaranja u grupe istomišljenika koji vremenom podstiču radikalizaciju stavova bez kritičkog ispitivanja sopstvenih pozicija. Te glasne grupacije mogu stvoriti pogrešan utisak da govore u ime čitave generacije.“
Uticaj interneta
Ako o mladima sudimo na osnovu onoga što škrabaju po internetu, valja upamtiti da na društvenim mrežama važi pravilo „što provokativnije, to očiglednije“, da algoritmi promovišu kontroverzne upise, jer se na njih klikće i komentariše. Još bolje valja upamtiti očiglednost da internet politički grafitiraju oni mladi koji imaju političke stavove, a da je u senci veliki i verovatno brojniji deo generacije Z koji takve stavove ili još nema ili ti stavovi nisu dovoljno delatni da bi bili vredni pisanja. A najpre treba upamtiti da pričamo o ljudima koji već sutra neće misliti ono što misle danas – jer su mladi.
No svejedno, to što naslednike po dobrom generacijskom običaju potcenjujemo, ne znači da na neke momente iz učionica i amfiteatara ne treba skrenuti pažnju. Senka Jankov, profesorka sociologije u Zrenjaninskoj gimnaziji, za Radar navodi primere.
„Dečaci pokazuju tradicionalnije i zatvorenije stavove u odnosu prema devojčicama, dok se devojčice – koliko mogu da uočim – dosta povlače. One tradicionalne stavove ne iskazuju eksplicitno, ali postoje u njihovom ponašanju. Nisu dovoljno samouverene, i to bi možda moglo da se nazove i samocenzurom. U okviru sociologije postoji lekcija o rodnim nejednakostima, koja je u samom udžbeniku veoma svedena, sa minimalnim informacijama, pa je proširujem zajedničkim razmišljanjem. Tražim đacima da na tabli napišu prve asocijacije, i konstantno se ponavlja rodni model po kome je žena ta koja treba da bude u kući, da se bavi decom, dok su muškarci ti koji su van kuće i bave se interesantnim poslovima. Teško im je da prihvate da žena ne mora ništa što neće, da pogotovo ne mora da bude majka ili domaćica.“
Dečaci pokazuju tradicionalnije i zatvorenije stavove u odnosu prema devojčicama, dok se devojčice, koliko mogu da uočim, dosta povlače. Teško im je da prihvate da žena ne mora ništa što neće, da pogotovo ne mora da bude majka ili domaćica
Senka Jankov
Na tu se patrijarhalnost prirodno nadovezuje još nešto što su deca naučila od nas – socijalna distanca prema Romima.
„Nigde im stavovi nisu tako oštri kao protiv Roma. Percipiraju ih kao lenje, prljave, sklone krađi. Nakon što razgovorom pokušamo da razbijemo te stereotipe, đaci skrenu u preterano sažaljenje, ali ni kod koga nema želje da nešto konkretno uradi. Da li bi vam bilo u redu da Rom sedi sa vama u klupi? Nisu baš raspoloženi za to“, navodi Senka Jankov.
Ovakvim su stavom ispali naša savršena kopija, kao i kolektivnom zbunjenošću.
„Kada pričamo o disciplini u školi, oni sami smatraju da smo i mi i roditelji nemoćni da ih disciplinujemo u opsegu prava koji imamo. Na pitanje da li bi bilo bolje da profesor sme da te povuče za uvo ili pošalje da klečiš na kukuruzu, umeju kroz smeh da kažu da bi to možda bilo bolje.
U razgovorima o seksualnom ponašanju, o reproduktivnom zdravlju, oni su svesni da do raznih informacija mogu da dođu dvaput klikćući, ali svejedno osećaju da nisu informisani. Dopuštenost na društvenim mrežama za njih je konfuzna, ne znaju na koju bi stranu trebalo da idu“, smatra Senka Jankov.
Kada čovek oseća da mu izmiče metaforično tlo pod nogama, hvata se za ono što mu se čini najstabilnijim. I eto ga u reakcionarnom. Svet koji je nama konfuzan, mladima mora izgledati kao ludnica.
„Oni bi, mislim, voleli da ih vidimo kao ljudska bića u razvoju, ljude koji lutaju i potrebno im je vođstvo. To bi bio najbolji način da razbijemo konzervativno – da ih ne posmatramo kao učenika A koji treba da dobije trojku ili učenika B koji treba da dobije peticu, već kao celovite osobe“, zaključuje Senka Jankov.
Na nama je, dakle, da odredimo da li će „vođu“ tražiti u kući, u školi ili u septičkoj jami politike.
