Dvanaesti mart 2003. je datum kada je jedna budućnost nestala, a druga postala moguća i, samo desetak godina kasnije, uspostavila se kao naša stvarnost. Na to nas je juče podsetio Ivan Ristić, nekadašnji pripadnik zloglasne Jedinice za specijalne operacije (JSO), danas komandant Jedinice za obezbeđenje ličnosti (JZO), čestitajući preko društvenih mreža rođendan Zvezdanu Jovanoviću, osuđenom na 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića.
Najbolji lojalisti su ubice. Njihove su pretnje kredibilne. Njihova su zlodela nekažnjena, a krv na rukama najbolja preporuka i akreditacija. Za njima slede klevetnici i profesionalni bestidni lažovi. Maske su odavno skinute i Oni žele da znamo da se zločinom ponose, da su spremni da ga ponove i da veruju da za njega neće biti kažnjeni, već da će naprotiv za svoja zlodela biti bogato nagrađeni.
Pitanje da li se još neko napio od sreće onog dana kada je Zoran Đinđić ubijen, više nije bitno, ono što jeste je da se njegovim ubicama danas u Srbiji nazdravlja bez stida
Čak je policijska jedinica za obezbeđenje, koja je formirana upravo posle ubistva premijera Zorana Đinđića kako bi se ispravili propusti u obezbeđenju štićenih ličnosti, u ovoj, terminalnoj fazi ove vlasti, dobila akronim JZO, od poznavanjem jezika neopterećenih lojalista, koji su i veznik ubacili u skraćenicu, sve kako bi što više podsećala na njihove „najbolje dane”, kada je JSO ubijala njihove neprijatelje na ulicama i magistralama. Mala razlika između S i Z samo je podsetnik da zver menja dlaku – ne i ćud, podsetnik da smo danas ponovo na istom mestu za koje smo verovali da se na njemu kao društvo, nikada više nećemo naći. Da smo slobodni od te loše beskonačnosti i vladavine jednog nerazumnog čoveka koji je pomislio da je On važniji od zemlje na čijem je, eto, čelu.
Pakao je prazan. Svi đavoli su ovde, napisao je Šekspir u Buri, a ta njegova rečenica upotrebljavana je često kako bi se ukazalo da istinsko zlo i podlost ne dolaze iz nekog metafizičkog podzemlja, već su deo stvarnosti, spremnosti za teško zamislivu okrutnost i kreiranje haosa u životima običnih ljudi. Iz nekog razloga, ta rečenica snažno rezonuje i dobro opisuje život u današnjoj Srbiji. Ovde, gde držanje očiju otvorenima, podrazumeva svakodnevno susretanje sa raznim čudovištima koje vlast hrani i gaji kao svoju telesnu gardu, suočavanje sa uvek novim monstruoznim aktima koji nam se priređuju gotovo svakodnevno. Sve dok se jednom, kao društvo ne probudimo iz ovog košmara i ostavimo ga zauvek iza sebe, kao prošlost koja se nikada neće vratiti.
Pitanje da li se još neko napio od sreće onog dana kada je Zoran Đinđić ubijen, više nije bitno, ono što jeste je da se njegovim ubicama danas u Srbiji nazdravlja bez stida. A nikada nije bilo boljeg opisa one političke misli, koja vekovima kao zloduh progoni ovu zemlju, pod imenom Srpske radikalne stranke ili njenih naslednika – Bestidnici.
